Privatizacija na SRPSKI NAČIN !!!!

VRŠAČKI VINOGRADI

Iako je Agencija za privatizaciju, još 2005. godine, upozorila poslovodstvo Vršačkih vinograda da je nezakonita odluka kojom su uz završni račun prikazali procenu vrednosti kapitala od šest miliona evra, a u istom iznosu, koji nije unet u bilans stanja, odredili su i nepostojeću dobit i doneli odluku da je raspodele samo zaposlenim akcionarima, ipak je to ušlo u dokumentaciju.

Procenu je uradio Institut za ekonomska istraživanja iz Beograda, odnosno njegov direktor Zoran Đerković, koji je sa vršačkom firmom sklopio ugovor o izradi poslovnog rešenja

Tako je i nepostojeća dobit, koja nije proistekla iz prihoda firme, nego iz obračuna osnovnih sredstava, stvorila Vinogradima obavezu da isplate savetnika ali i da u roku od 90 dana zaposlenima isplati dobit iako sredstava za to nije bilo. Sve to, dešava se u vreme kada je raspisan prvi tender, na koji se, naravno, niko nije javio.

"Već u avgustu 2005. ta nepostojeća dobit preneta je kao nenovčani kapital u osnivanje novog društva, Vršačko vino. U međuvremenu, na drugom tenderu, Vršački vinogradi prodati su za 5,8 miliona evra konzorcijumu na čijem je čelu Zoran Ćopić, inače sada uhapšen kao član Šarićeve ekipe. U konzorcijumu su bili i ostali članovi te grupe, poput Pavla Bašića, Antuna Stanaja ali i kompanija iz sistema Rodić MB, koje su imale većinski udeo. Ta privatizacija, poput i ostalih u kojima su učestvovali ljudi iz tog establišmenta, bila raskinuta, 2009. godine, jer vlasnici nisu ispunili ni prvi deo od ugovorenih 11,7 miliona evra. Pravi je presedan to da je na mestu direktora kada je firma vraćena u državno vlasništvo, ostao čovek koga je postavio Rodić", kaže za Tatjana Hadži Lazarević, sadašnji privremeni zastupnik kapitala u Vršačkim vinogradima koja je i pokrenula točak preispitivanja poslovanja iz prethodnog perioda.

Priča se tu ne završava. Firmu Vršačko vino, pre raskida ugovora sa Rodićem, kupila je jedna od njegovih firmi, novosadski Livingston, i rešila da otkupi po znatno nižoj ceni udele radnika koji su kao nenovčani kapital bili uneti. Spekuliše se da je Rodićev konsultant u tom, ali i ostalim poslovima, bio je nekadašnji visoki funkcioner Radoman Božović.

Rodićeva firma je tako postala isključivi vlasnik Vršačkih vina, a svi radnici, overenom izjavom kod suda, odrekli su se bilo kakvih potraživanja prema Vršačkim vinogradima. Međutim, posle toga, Vršačko vino zaključuje ugovor sa direktorom Vršačkih vinograda, bez odluke Upravnog odbora ili Skupštine, prema kome se obavezuje na isplatu oko šest miliona evra navodne dobiti.

"Sem toga, Vršački vinogradi podigli su kredit od 100 miliona dinara kojim su finansirali Rodićeve firme, a sami mesečno osim anuiteta, plaćali kamatu od dva miliona. Takođe, bez odluke organa, ispod realne cene prodate su veće količine visoko kvalitetnih vina, kao rinfuz, a procenjena šteta je pola miliona evra. Iako izveštaj o poslovanju u vreme i posle raskida ugovora o privatizaciji još nije završen, sadašnja procena je da su bivši vlasnici i ekipa koja je ostala posle njih, oštetila firmu za oko 2,4 miliona evra, ne računajući u taj iznos obavezu za isplatu dobiti", kaže za Petar Talbić, predsednik sadašnjeg Nadzornog odbora u Vršačkim vinogradima.

U to vreme je izvršni direktor u Vršačkim vinogradima bio Žarko Kovrlija, teški alkoholičar. Ostaće upamćen da je u pijanom stanju kao upravnik KPZ Zabela tadašnjem direktoru Uprave za izvršenej zavodskih sankija Milošu Jankoviću, koji mu je predložio da da ostavku kako ne bi bio smenejn, pretio da će u Beograd doći sa svom zatvorskom stražom naoružanom dugim cevima. Zaista se i zabarakadirao u zatvorskom hotelu Preporod gde mu je društvo pravila pevaljka iz Požarevca Dragana Mirković.

NOVI SAD - Zaradio milione po ustaljenom scenariju.
Grupa bivših radnika novosadske fabrike kablova „Novkabel“, nekad najprofitabilnije firme u celoj Vojvodini, zatražila je od državnog vrha da preispita privatizaciju ovog industrijskog giganta.

Ništa od investiranja

U pismu upućenom predsedniku Vlade Ivici Dačiću, prvom potpredsedniku Aleksandru Vučiću, agencijama za borbu protiv korupcije i privatizaciju i gradonačelniku Milošu Vučeviću bivši radnici podsećaju da je 2009.

„Novkabel“ prodat „Ist pointu“, tada u vlasništvu Zorana Drakulića, za svega 101.514 evra. Radnici napominju i da je, prodajući imovinu firme, zaradio višestruko više.
- Realna cena bila je oko 150 miliona evra. Čak je i procena konsultantske kuće od 3,8 do 5,7 miliona evra bila veća od prodajne cene. Pored toga, „Ist point“ nije ispoštovao ni ugovorene obaveze kad je reč o investiranju u „Novkabel“. U prvoj godini je trebalo da investira četiri miliona evra, ali je uz dozvolu Agencije za privatizaciju ta suma smanjena na dva miliona, što je navodno investirano kroz repromaterijal, čime je direktno prekršen Ugovor o prodaji - kažu radnici.

Oni dalje navode da je u drugoj godini investicija vredna 2,8 miliona evra predstavljena kao nabavka revitalizovane linije za proizvodnju bakarne žice.

Traže pomoć Vlade

- Takvih mašina je u „Novkabelu“ bilo na desetine, pa je opet preduzeće prodato za svega 101.514 evra. Ni investiciju za treću godinu, u kojoj je trebalo da se uloži 2,6 miliona evra, nisu ispunili - kažu ogorčeni radnici i navode da je vlasnik preduzeća imao pomoć i prethodne uprave i rukovodstva reprezentativnog sindikata.

Dodaju da je očigledno da su pojedini učesnici u postupku privatizacije, a i kasnije, bili korumpirani, te očekuju od Vlade Srbije da preispita ovu privatizaciju i raskine ugovor o prodaji. „Novkabel“ je u vlasništvu Drakulića bio sve do 2012. godine, kada su „Ist point“ kupila dva američka investiciona fonda - Rikonstrakšn kapital 2 i Darbi Konvrdžing Jurop Mezanin.

Savet za borbu protiv korupcije zatražio je danas od Vlade Srbije da, zbog brojnih primera loše urađenih privatizacija firmi, promeni Zakon o privatizaciji i uredi rad Agencije za privatizaciju.

http://www.blic.rs/Vesti/Ekonomija/400883/Savet-za-borbu-protiv-korupcije-trazi-izmenu-Zakona-o-privatizaciji

Kako je opljačkan nekadašnji ponos srpske i jugoslovenske industrije, Rekord iz Rakovice

Dobro organizovana grupa domaćih i međunarodnih mešetara i kriminalaca, sa odličnim vezama u državnoj administraciji i pravosuđu Srbije, uspela je da opljačka fabriku Rekord iz Rakovice i tako zaradi sedam puta više od uloženog kapitala. Tako je država ostala uskraćena za poreze i doprinose, a bivši radnici, kojima je oteta generacijama sticana imovina, nikada nisu dobili plate za svoj pošteno obavljeni rad.

Preduzeće Fabrika gumenih proizvoda Rekord holding DP iz Rakovice postoji još od 1925. godine. Nakon impresivnog posleratnog razvoja, posebno u domenu pneumatike, kompanija je tokom sedamdesetih i osamdesetih godina postala ravnopravan partner sa vodećim svetskim proizvođačima, pa tako uspešno izvozi u Italiju, Francusku, Nemačku, Ujedinjeno Kraljevstvo, SAD, Kanadu, Dansku, Norvešku, Belgiju, Finsku, Alžir, Iran, Irak, Keniju, Etiopiju…
U tom periodu fabrika postaje najveći proizvođač poljoprivredne pneumatike u bivšoj Jugoslaviji, ali i među najvećima u Evropi. Izvoz tokom osamdesetih godina prošlog veka dostiže cifru od 22 miliona dolara godišnje, pa tako Rekord postaje jedan od najvećih srpskih izvoznika. Pored pneumatike za poljoprivrednu mehanizaciju, proizvode se i gume za mašine koje rade u građevini i šumarstvu, kao i u industrijskom transportu, zatim se proizvode i obnovljene pneumatike, gumena creva različitih namena i dimenzija i širok asortiman gumeno-tehničke robe.

Čak i u vreme međunarodnih sankcija Rekord nalazi načina da izveze svoju robu, a po ukidanju zabrane trgovine vraća se na većinu ranijih tržišta. Onda dolazi privatizacija i konačni slom ovog nekada uspešnog preduzeća.
Pre same privatizacije, tadašnji ministar Mlađan Dinkić daje izjavu kako su mašine i tehnologija Rekorda, navodno, zastarele. Ovo je rečeno samo da bi se fabrika što jeftinije prodala, jer te iste mašine i dan danas uspešno rade, ali ne više u Rekordu, već u Ruma Gumi, Trajalu, Aleksandrovcu i u drugim fabrikama koje su ih budzašto kupile posle navodne privatizacije rakovičkog preduzeća, a posebno za vreme stečajnog postupka pokrenutim nad njegovim navodnim kupcem.

Posle dvoipogodišnjeg postupka restruktuiranja Rekord je 2005. godine u do tada nezabeleženom postupku „prodat“ rusko-srpskom konzorcijumu Vizahem za samo 5.200.000 evra i to bez obaveze plaćanja poreza, iako je dotadašnja godišnja proizvodnja iznosila osam miliona evra. Pored Agencije za privatizaciju u ovome je učestvovala i privatna konsultantska kuća Faktis iz Beograda. Sam postupak privatizacije je bio nesvakidašnji…

Obezbeđen novac kupcu bez novca
Na strani prodavca se, naime, pojavljuje FGP Rekord, iako je postupak vodila i ugovor potpisala Agencija, kojoj je i uplaćen novac nakon prodaje. Kupac je imao obavezu da preuzme svih 770 Rekordovih radnika i da nastavi primarnu delatnost, ali bez jasno regulisanog investicionog programa. U suštini, Agencija se ponašala kao agent za nekretnine, jer su prodati samo pogoni Rekorda i njegovi radnici, dok je samo društveno preduzeće Rekord nastavilo da postoji do dana današnjeg i sada je u stečaju?!

Za svoje „usluge“ Agencija za privatizaciju je naplatila pet odsto provizije od kupoprodajne cene, odnosno 260.000 evra, koliko je uzela i firma Faktis. Odgovorni za ovaj posao iz agencije su Milan Josipović i Mirko Cvetković, kao i tadašnji ministar Predrag Bubalo.

Odmah posle ovakve „privatizacije“ inspektor Poreske uprave Rakovica Mirjana Pribić vrši kontrolu i konstatuje niz nepravilnosti. Između ostalog, Agencija se nije ni potrudila da proveri poreklo kapitala kupca, niti njegov bonitet. Nakon podnošenja izveštaja inspektorka po kratkom postupku biva smenjena.

U stvarnosti, Rekordova prodaja navodnom srpsko-ruskom konzorcijumu dogovorena je mnogo pre same privatizacije. Tadašnji generalni direktor Vladimir Marinković još od 2001. blisko sarađuje sa preduzećem Nafta LTC registrovanog na adresi Dositejeva 21 u Beogradu. Direktor tog preduzeća bio je Zoran Ćopić, u međuvremenu nepravnosnažno osuđeni saradnik pljevaljskog narko-bosa Darka Šarića!

Na istoj toj adresi je bio registrovan i Vizahem, fantomski konzorcijum koji će kupiti imovinu Rekorda. Direktor Vizahema je tada bio Miloš Malinović, a među vlasnicima se nalazi i Svetlana Marinković, supruga tadašnjeg generalnog direktora FGP Rekorda.
Vizahem je u trenutku kupovine Rekordove imovine imao osnivački ulog od samo 4.443,69 dolara, što mu je istovremeno bila i celokupna imovina, a trebao je da plati 5,2 miliona evra.

Da bi obezbedio novac Vizahem šalje profakturu firmi Zao Smarts iz Samare, Ruska Federacija i to na iznos od 10.000.000 dolara za isporuku poljoprivrednih guma. U trenutku slanja profakture Vizahem ne raspolaže ni jednom jedinom gumom, a još manje proizvodnim kapacitetima. I pored toga, navodni kupac iz Rusije 30. marta 2005. uplaćuje sedam miliona dolara na račun „prodavca“ kod Societe Generale Yugoslav bank sa šifrom osnove plaćanja 506.
Već 1. aprila Vizahem podnosi banci zahtev da izvrši otkup deviznih sredstava u visini od 6.050.000 dolara i da dinarsku protivvrednost usmeri na račun broj 153-7700811-01 kod iste banke. Odmah posle toga Vizahem na račun Agencije za privatizaciju prebacuje svotu od 377.690.092 dinara, kolika je bila dogovorena cena za kupovinu imovine DP Rekord Holdinga.

Ugovor između Vizahema i Zao Smartsa predviđao je rok isporuke guma za 30 meseci, a u slučaju da „prodavac“ ne ispuni ugovorne obaveze plaćeni avans bi se tretirao kao komercijalni kredit uz godišnju kamatu od 12 odsto. Dakle, sve je već unapred bilo pripremljeno kako bi se nesolventnom kupcu Rekordove imovine obezbedio novac. Da li treba naglasiti da plaćene gume nikada nisu bile isporučene, uprkos činjenici da je pre privatizacije Rekord proizvodio iste u godišnjoj vrednosti od osam miliona evra, a posedovao kapacitete za 50 miliona evra godišnje proizvodnje?
Ubrzo posle ovoga novi vlasnici otpuštaju Vladimira Marinkovića i na mesto generalnog direktora dovode Mileta Kondića. Udeo svoje supruge u Vizahemu Marinković prodaje za skupe pare i novac ulaže u osnivanje preduzeća Rekord Asiv d.o.o. koje je i danas registrovano na adresi Pilota Mihajla Petrovića 53d, apartman A u Beogradu. Ovo preduzeće u Kini proizvodi damper gume marke Rekord, koje zatim prodaje po svetu koristeći prepoznatljiv brend.

Pošto su očerupali DP Rekord uzevši mu svu imovinu, rukovodioci Vizahema odlučuju da je vreme da svoj plen unovče. Glavni snabdevač Vizahema sirovinama za proizvodnju guma bila je firma LB Merchants LLC iz države Delavar u SAD, koja je poznati poreski raj. Zbog neplaćenih računa za isporuku sirovina LB Merchants jula 2007. od Trgovinskog suda u Beogradu traži pokretanje stečajnog postupka nad Vizahemom. Zanimljivo je da je u to vreme predsednik Upravnog odbora preduzeća iz Delavara bio jedan od tadašnjih suvlasnika Vizahema i raniji direktor Rekorda Miloš Malinović!
Iako je Vizahem zahvaljujući mašinama i tehnologiji kupljenoj od DP Rekorda mogao bez problema da iz sopstvene proizvodnje namiri nastalo potraživanje, proizvodnja se obustavlja i kreće se u rasprodaju imovine.
Fantomska skupština poverilaca
Na prvoj skupštini održanoj 28. oktobra 2008. godine, u odbor poverilaca biraju Zvonimira Antonića, Bojana Simića Milorada Dudukovića, Sretka Maslešu i Predraga Šljivića. Već na prvoj sednici Odbora 20. januara 2009. Masleša, Šljivić i Simić isključuju Antonića i Dudukovića uz obrazloženje da su oni radnici stečajnog dužnika, što bi bilo protivno odredbama iz člana 25. Zakona o stečajnom postupku. Umesto pomenute dvojice kooptiraju se Aleksandar Stanić ispred firme Invesys (potraživanje prema Vizahemu od samo 0,004 odsto ukupnih potraživanja) i Vojislav Simić kao predstavnik poverioca Tranšped Pro Team (0,0119 odsto od ukupnih potraživanja). Istovremeno, bivši radnici, čiji su predstavnici isključeni, imaju potraživanja od preko 50 odsto, te su samim tim i najveći poverioci.

Pravni problem isključenja Antonića i Dudukovića leži u činjenici da oni u trenutku pristupanju Odboru više nisu bili zaposleni u Vizahemu, kao uostalom ni ostali radnici upošljavani pre pokretanja stečaja. Isto tako, ne postoji ni jedna jedina odredba u Zakonu o stečajnom postupku koja omogućuje članovima Odbora poverilaca da sami menjaju sastav Odbora – to je isključivo pravo Skupštine poverilaca! Skupština, međutim, posle one prve nikada više nije ni bila sazivana.
Postoji, istina, jedna fantomska Skupština poverilaca navodno održana 2009. godine, kojoj je prisustvovala samo malobrojna zaverenička grupa, dok većina poverilaca nije ni znala da se Skupština održava, pa tako na istoj nisu ni mogli da uzmu učešće.

Nezakonito izabrani Odbor poverilaca 5. novembra 2012. održava sednicu i donosi zaključke na osnovu kojih je tri dana kasnije razrešen dotadašnji stečajni upravnik Zoran Milovanović.
Najveći Milovanovićev greh je taj što je radio isuviše savesno suprotstavljajući se štetnim odlukama Zorana Simića, osobe za koju se ne zna koja joj je stvarna funkcija u ovom galimatijasu, budući da se nekada predstavlja kao zamenik stečajnog upravnika, dok je po potrebi i običan stručni saradnik angažovan po ugovoru o delu. Karakterističan primer štetočinskog delovanja Simića je i to što je na svoju ruku, bez konsultacija sa stečajnim upravnikom, angažovao preduzeće Eko Zom da otkloni kvar na električnoj instalaciji Vizahema i to za cenu od 441.845 dinara.

Milovanović je odbio da plati ovaj račun smatrajući da je ugovorena cena previsoka, zbog čega je razrešen dužnosti, a protiv Simića nikada nije poveden postupak zbog samovoljnog ponašanja i sklapanja štetnih ugovora.
Kada je Vizahem kupovao imovinu FGP Rekorda on je bio oslobođen obaveze da radnicima nadoknadi ranije nastala potraživanja. FGP Rekord DP, koji je preostao potpuno lišen bilo kakve imovine, nije bio u stanju da izmiri ova potraživanja. U međuvremenu su nastali i novi dugovi prema 770 radnika, jer Vizahem nije uplaćivao doprinose na plate koje radnicima ionako nije delio. Tako svaki radnik u proseku potražuje 300.000 dinara. Pošto predstavljaju najveću grupu poverilaca radnici su se udružili i pokušali da podnesu prigovor na zapisnik Odbora poverilaca od 5. novembra 2012, što se pokazalo kao nemoguća misija.

Umesto predstavništva LB Merchantsa, preduzeća koje je pokrenulo stečajni postupak nad Vizahemom, po evidenciji službe 988 na adresi Braće Baruh 2/17 (prijavljenoj kod Agencije za privredne registre) nalazi se Jugofrigo a.d, matični broj 7454406, čiji je jedan od akcionara i Mila Zeković u međuvremenu zastupnik Eastcom LTD-a u Odboru poverilaca Vizahema.
Još je interesantnija činjenica da su dva poverioca koji imaju predstavnike u Odboru, Eastcom LTD i Invesys kod APR-a prijavljeni na istoj adresi u Gospodara Vučića 62 u Beogradu. Postoje još i druge činjenice koje povezuju ova dva preduzeća: Eastcom je vlasnik Invesys-a, a ni jedno ni drugo preduzeće nisu fizički na adresi na kojoj su prijavljeni kod Agencije za privredne registre. Krajnji vlasnik Eastcoma je sakriven iza jedne of-šor firme na Kipru, a ne zna se ni ko je stvarni vlasnik LB Merchants-a.
U svakom slučaju, radnici nisu uspeli da otkriju adrese na kojima se nalaze članovi Odbora poverilaca i da im tako uruče svoj prigovor.
Pošto su iz Odbora poverilaca odstranili predstavnike većinskih poverilaca, dobro organizovani i čvrsto međusobno povezani pljačkaši nekadašnjeg Rekorda mogli su da počnu svoj završni pir. Sve mašine i sva roba koja se zatekla u Vizahemu prodati su, uprkos konstataciji Mlađana Dinkića od neku godinu ranije kako je sve to zastarelo. U međuvremenu se i sam Vizahem, potpuno očišćen od radnika, mašina i robe nudi na prodaju za 35 miliona evra.
O ovoj nezabeleženoj pljački obavešteni su i državni vrh Srbije, kao i nadležni istražni organi, ali se do danas još ništa nije preduzelo. Ni Agencija za privatizaciju se ne smatra nadležnom, iako je kupoprodajni ugovor flagrantno prekršen obustavom proizvodnje posle samo dve godine. Agencija tvrdi kako je, navodno, FGP Rekord DP sam prodao svoju imovinu uprkos činjenici da se na ugovoru nalazi potpis nadležnog saradnika Agencije za privatizaciju. Tako je potvrđeno pravilo da su u Srbiji sve institucije i svi funkcioneri bespogovorno bili složni, samo oko pljačke nekadašnje državne i društvene imovine.

Drugi deo !

Lešinari, domaći i strani
U trenutku kada je preuzimao imovinu FGP Rekorda DP Vizahem je imao sledeće vlasnike: Vitalij Zikov (801,91 evro, odnosno 18 odsto udela), Svetlana Marinković (797,43 evra ili 18 odsto udela), Miloš Malinović (263,51 evro ili 6 odsto), Genadij Kirusin (1.514,72 evra ili 34 odsto), Konstantin Kirusin (176,14 evra ili 4 odsto), Sergej Girev (88,07 evra ili 2 odsto) i Mihail Vajnštajn (801,91 evro ili 18 odsto).

Konsult-Invest d.o.o. iz Ruske federacije, danas ima 32 odsto vlasničkog udela, a ostatak Sulby Holdings Corp sa Devičanskih ostrva, koji je svoj udeo 29. novembra 2012. (dakle pošto je Vizahem već petu godinu bio u stečaju) preuzeo od preduzeća Tulip participation corp, takođe sa Devičanskih ostrva i takođe nepoznatog vlasnika.

Dana 21. novembra 2012. odlučujući po zahtevu koji je podneo Radiša Šulić, registrator APR-a Miladin Maglov donosi rešenje kojim se briše dotadašnji stečajni upravnik Zoran Milovanović i na njegovo mesto postavlja pomenuti Šulić.

Kao direktor FGP Rekord holdinga DP, muž suvlasnice Vizahema Svetlane Marinković, Vladimir Marinković sa Opštinom Rakovica 2. aprila 2007. potpisuje ugovor o prenosu vanknjižnog prava korišćenja nepokretnosti na kojima je Rekord imao pravo korišćenja.

Osim poljoprivrednog zemljišta (kako je tada navedeno) Rekord je izgubio i niz objekata, i to: upravnu zgradu površine 181 kvadratna metra, magacin đubriva od 256 kvm, nastrešnicu za mašine površine 201 kvadtarnih metara, zatvoreni trap od 245 kvm, i benzinsku pumpu nepoznate kvadrature. Zauzvrat, Opština se obavezala da garantuje pravnu sigurnost zavisnog preduzeća Rekord Agrar d.o.o. i preuzme obaveze prema trojici zaposlenih: Nenadu Caniću, Radoslavu Grboviću i Milosavu Jakovljeviću.
Menica blanko, a poverenje tanko
Glavni poverenik Sindikata FGP Rekord Nezavisnost Dragan Milić je 27. juna 2008. tadašnjem Okružnom javnom tužilaštvu u Beogradu podneo krivičnu prijavu protiv tada aktuelnog generalnog direktora Vizahema Mileta Kondića, zbog zloupotrebe službenog položaja.

Po obrazloženju prijave Kondić je izdao blanko menicu bez meničnog ovlašćenja i bez zapisnika o primopredaji, kao i bez saglasnosti vlasnika preduzeća u vreme kada je račun privrednog društva uveliko bio u blokadi. Ovako izdata menica je poslužila direktoru predstavništva LB Merchants LLC u Beogradu Mirku Marjanoviću da protiv Vizahema pokrene stečajni postupak.
Uvođenje stečaja, međutim, nije sprečilo Kondića da nastavi da slobodno raspolaže imovinom Vizahema kao da je njegova privatna. On tako prodaje prodavnicu u ulici Pilota Mihajla Petrovića, kao i magacin u ulici Stevana Filipovića u Železniku. Kondić uredno naplaćuje ove kao i ostale izvršene prodaje, ali novac ne koristi za otplatu dugovanja, posebno ne za isplatu radnicima koji plate nisu primili od septembra 2007. godine.
Generalni direktor Kondić je istovremeno bio osumnjičen i za prodaju proizvoda preduzeću Commerc agent čiji je vlasnik njegov rođak, i to ispod cene iz cenovnika i bez knjiženja i fakturisanja, odnosno „na crno“. Iz tih razloga državi nije plaćen ni pripadajući porez.

Iza kupovine srpskih firmi, pranje narko-dolara
Međunarodna Organizacija za borbu protiv korupcije i organizovanog kriminala (OCCRP) na svom sajtu o Zoranu Ćopiću, sa kojim je Marinković najtešnje sarađivao pre, a posebno u toku postupka „privatizacije“ Rekorda, navodi sledeće:
„…Srbin iz Bosne, Zoran Ćopić, kontrolisao je veliki broj kompanija u Srbiji i Bosni i Hercegovini i u periodu od 2005. do 2008. kupuje najmanje 15 preduzeća u postupku privatizacije. Od njih je devet bankrotiralo, a dva su zaplenjena posle optužbi da su služila za pranje novca. Dokumenta pokazuju da je u nekim velikim privatizacijama Ćopićev partner bio Anton Stanaj iz Crne Gore, optužen za šverc cigareta…“.

I sam Ćopić je bio optužen za šverc cigareta u procesu iz 2004. koji nije privukao veliku medijsku pažnju. Dok je bio dostupan organima gonjenja Srbije ovaj postupak protiv njega nije bio priveden kraju.
Srpsko tužilaštvo je 2009. Ćopića optužilo da je član organizovane grupe koja je prala novac za Darka Šarića. Posle toga Ćopić beži u BiH, čiji je državljanin, gde biva uhapšen 2011. godine. Suđenje pred Višim sudom u Banja Luci još uvek nije okončano.

Između ostalih, Ćopić je kupio i Zmaj a.d. i Industriju kotrljajućih ležajeva (IKL) u Beogradu. U obe privatizacije, po saznanjima OCCRP-a, pomagao mu je Gordan Bašić, vlasnik preduzeća: Agency For Crisis Management, Quantum, Megatronic Trade and Tandem Financial. Gordan je rođeni brat Pavla Bašića, vlasnika Finpro LLC-a i predstavnika konzorcijuma koji je kupio Zmaj a.d.

Oktobra 2010. godine, Gordan je uhapšen pod optužnicom da je sudelovao u nelegalnoj prodaji zgrade u vlasništvu privatizovanog IKL-a, kao i da je nezakonito potpisao ugovor kojim je Zmaj a.d. oštećen za 812.441 evra. Istovremeno je optužen i Pavle Bašić, koji je po navodima policije od saradnje sa Ćopićem protivzakonito stekao imetak od 9, 2 miliona evra.
Ćopić je u razgovoru sa predstavnicima OCCRP-a negirao da su mu braća Bašić poslovni partneri, priznajući jedino da ih je povremeno angažovao da za njega kupuju akcije različitih preduzeća. Upućeni smatraju kako je ceo galimatijas preduzeća iz Rusije, SAD, sa Devičanskih ostrva i Kipra poslužio da se prikrije da iza kupovine imovine FGP Rekord holdinga DP stoji Zoran Ćopić, odnosno kapital narko-bosa Darka Šarića.

 
Sve, ali sve je u ovih nekoliko postova objašnjeno... i zašto smo u bedaku i ko je tome doprineo!
Jedino mi je žao što moj "ljubimac" Danko Djunić nije u Srbiji - čovek je na duže otišao na "službeni" put....
 

Privatizacija „C marketa“ nije se odvijala samo suprotno principima ravnopravnosti poslovanja, već je i državna Komisija za zaštitu konkurencije uporno tvrdila da je prekršen Zakon o zaštiti konkurencije. Takvu privatizaciju je omogućio tadašnji premijer Vojislav Koštunica, promovišući tako vrednosti koje se kose sa poštovanjem zakona i tržišne privrede. Za male akcionare „C marketa“, koji su bili sprečeni da svoje akcije slobodno prodaju na berzi i koji takođe smatraju da su zakoni prekršeni, prodaja preduzeća nije okončana. Krajem prošle godine, oni su obnovili javne proteste, odbijajući da se pomire sa načinom na koji su izgubili svoje vlasništvo. Formalni proces privatizacije dovela je u pitanje Komisija za zaštitu konkurencije rešenjem o nezakonitosti postupka, a „Primer C“, većinski vlasnik „C marketa“ je zbog toga tužio Komisiju. Proces je u toku već više od dve godine, a Miroslav Mišković od skora najavljuje prodaju pedeset posto maloprodajnog lanca „Delta maksi“ stranom partneru.

Proces privatizacije „C marketa“, tada najvećeg trgovinskog lanca u Srbiji započeo je 2002. godine. Radnici-akcionari su od tadašnjeg generalnog direktora Slobodana Radulovića zahtevali da iznese akcije preduzeća na berzu. Radulović je, međutim, odbio da potpiše Prospekt preduzeća, osnovni dokument na osnovu kojeg se trguje akcijama. Umesto toga, predložio je radnicima da ih u narednih pet godina on zastupa u Skupštini akcionarskog društva, kako bi se u telu koje donosi sve najvažnije odluke o sudbini preduzeća „borio za njihove interese“. Radnici koji su smatrali da sa akcijama najvećeg prodajnog lanca u Srbiji mogu i drugačije da se snađu na berzi, i koji su odbili da potpišu punomoćje kojim bi Radulovića načinili „čuvarem“ njihovih akcija, njih 135, kako se tvrdi u izveštaju Saveta za borbu protiv korupcije, bili su ubrzo otpušteni na različite načine. Neki su se kasnije vratili na radna mesta, neki još uvek vode parnice protiv svog preduzeća.

Ministarstvo za privredu i privatizaciju, na čijem čelu je tada bio ministar Aleksandar Vlahović, podnosi 2002. godine inicijativu za privatizaciju „C marketa“. Od 1998. godine to preduzeće je bilo registrovano kao akcionarsko društvo sa 76,94 procenata akcija u privatnom i 23,06 procenata u državnom vlasništvu. Mali akcionari, radnici „C marketa“, kontrolisali su ukupno preko 51 posto akcija. Vlahovićeva inicijativa, međutim, proglasila je 70 odsto državnih akcija za vlasništvo Akcijskog fonda (koji je Ministarstvo privrede osnovalo da distribuira preostale državne akcije iz ranijih privatizacionih postupaka). Ostatak je namenila za besplatnu podelu radnicima Srbije koji nisu postali vlasnici bilo kakvih akcija.

Radulović tada obećava da će tih 30 odsto podeliti radnicima „C marketa“ koji do tada nisu ostvarili pravo na besplatne akcije. Kada ih je odabrao, ti radnici osnivaju „Udruženje mladih radnika“ i u javnosti se predstavljali kao budući akcionari „C marketa“.

Ponuda za preuzimanje akcija „C marketa“ koju je 2004. godine dostavila slovenačka kompanija „Mercator“, pokrenula je lanac događaja i glavni akteri takmičenja za vlasništvo nad „C marketom“ su javno stupili u akciju. Kao odgovor na slovenačku, usledila je ponuda konzorcijuma domaćih preduzeća, u kojem uloga „Delte“ nije bila sasvim jasna. Predsednik Upravnog odbora „C marketa“, Milivoje Belić je izjavio da „C market nema nameru da se udružuje sa „Deltom“ pri otkupu akcija“. S druge strane, potpredsednica „Delta holdinga“, Milka Forcan, izjavila je tada da se holding „pridružuje konzorcijumu“, i finansijski. Iste godine, stigle su još dve ponude – podneli su ih „Ashmore Investment Management Ltd“, brokersko-dilerski finansijski fond specijalizovan za investicije u „nova tržišta“ iz Londona i „Primer C“ – u vlasništvu samog Radulovića. Izgledalo je da je tržišno nadmetanje za najznačajniji lanac prodavnica u Srbiji u kojoj se kupovna moć građana ubrzano oporavljala od ratova i krize, počelo. Događaji su, međutim, počeli da prevazilaze običnu trgovinu akcijama.

U javnosti je usledila kampanja protiv „Mercatorove“, kako ju je UO „C marketa“ nazvao, „neprijateljske ponude“. UO „C marketa“ je takođe dostavio Obaveštenje akcionarima zahtevajući od njih da tu ponudu koja, kako se navodi u tom dokumentu, „znači kraj samostalnog razvoja srpske trgovine“, ne prihvate. „Udruženje mladih radnika“ organizuje javne proteste tražeći da „C market“ „ostane u Srbiji“. Neki od slogana koje su koristili bili su „Nećemo da učimo slovenački“ i „Mrtvi vojnici opominju“.

Borba akcionara za izlazak na berzu

Verica Barać, predsednica Saveta za borbu protiv korupcije podseća: „Zvanično su se pravili patriotski konzorcijumi i organizovale kampanje kojima su slali poruku – nećete valjda dozvoliti da „C market“, najveći trgovinski lanac na Balkanu, ode Slovencima. Prvo Radulović, a onda i Mišković, uspeli su da ubede radnike i akcionare da učestvuju u tome“, kaže Verica Barać.

Slobodan Radulović je još 2003. godine zakazao Skupštinu akcionara ali pred samo zasedanje, kako se tvrdi u izveštaju Saveta, uviđa da nema većinu za reizbor, pa je otkazuje i nezakonito zakazuje drugu, na drugom mestu. Radnici okupljeni oko udruženja malih akcionara ipak održavaju prvobitno zakazanu skupštinu, smenjuju Radulovića i postavljaju novo rukovodstvo. Privredni sud u Beogradu je presudio da to nisu učinili na pravno ispravan način i odbio da ispiše Radulovića iz registra. Istim rešenjem je i Radulovićevu skupštinu proglasio nezakonitom.

Uprkos svim značajnim događajima i iako su akcionari to sve vreme zahtevali, zasedanje Skupštine akcionara „C marketa“ nije održano čak naredne dve godine, sve do 2005. Tada Radulović ipak saziva Skupštinu, ali ne dozvoljava Branku Pavloviću, predstavniku malih akcionara koji su se ujedinili oko Pavlovićeve savetodavne uloge, da pristustvuje. Skupština donosi odluku o dokapitalizaciji „C marketa“ koju je predložila kompanija „Novafin S.A“ iz Luksemburga. Ova firma je u tom trenutku, po tvrdnjama Milana Beka tokom svedočenja na sudu „bila pod njegovom kontrolom“.

Mali akcionari su zahtevali od Komisije za hartije od vrednosti da poništi odluku o dokapitalizaciji, tvrdeći da Skupština nije imala kvorum za glasanje i da je Radulović podneo falsifikovana punomoćja. Za akcionare, dokapitalizacija je značila da ne bi mogli da trguju akcijama još godinu dana, nakon čega bi, kako ih je dopisom obavestio Pavlović, mogli da ih prodaju za 250 evra po akciji ili čekaju tri godine da vide da li će firma da se oporavi. Dokapitalizacija nikada nije sprovedena.

Za razliku od predloga za dokapitalizaciju preduzeća, akcionarima je ponuda Miroslava Miškovića, koji im je nudio novac odmah, bila mnogo privlačnija. Branko Pavlović, predstavnik malih akcionara, rekao je za medije da su akcionari pregovarali sa više ponuđača o ceni po kojoj bi prodali kompletan paket akcija (osnovali su ortačko društvo koje je imalo 51,5 posto akcija), i da je najbolja bila ponuda „Delte“.

Devetnaestog avgusta 2005, delegacija malih akcionara se sastaje sa Miroslavom Miškovićem u prostorijama „Delta M“. Prema Izjavi koju su potpisali mali akcionari, Mišković im je tada saopštio da direktor „C marketa“ Slobodan Radulović i Milan Beko vrše „jak uticaj na državne organe da se spreči trgovanje akcijama malih akcionara, kako bi Milan Beko ostvario svoju nameru da preuzme „C market“ dokapitalizacijom“. Mišković je zato sugerisao akcionarima da bi „u zajedičkom interesu bilo da od ponedeljka 22. avgusta 2005. godine počnu sa javnim protestima“ i traže od institucija da im omoguće da sa svojim akcijama izađu na berzu i tako prihvate ponudu za preuzimanje akcija „C marketa“ koja im najviše odgovara. To je bila ponuda „Delta M“, navodi se u Izjavi akcionara koju su predali Vladi.

Nada Cerić, bivša akcionarka, otpuštena radnica i potpisnica ove Izjave, prisustvovala je sastanku sa Miškovićem: „Mišković je rekao da Beko igra toliko prljavo, da ni on ne može da se izbori sa njim. Zato je želeo da mu pomognemo tako što ćemo da organizujemo proteste“.

Koštunica saziva tajni sastanak

Tada se, uprkos prethodnim izjavama njenih zvaničnika o važnosti nemešanja u rešavanje slučaja privatizacije „C marketa“ (Ministar trgovine Bojan Dimitrijević: „To ne bi bila dobra poruka za zemlje evropske unije i strani kapital…“) Vlada Vojislava Koštunice direktno i tajno umešala. Istog dana, nakon sastanka sa akcionarima, 19. avgusta 2005. godine, Mišković je otišao na sastanak na kojem će, iza zatvorenih vrata, biti rešena sudbina „C marketa“, njegovih akcionara i beogradske maloprodajne mreže. Na inicijativu Koštunice, sastali su se Mišković ispred „Delta M“, Radulović, kao zastupnik „C marketa“, Beko ispred kompanije „Laderna B.V“ (registrovane u Holandiji) i Danko Đunić iz „EKI Investment“, u čijim prostorijama su se okupili. Prisutni potpisuju Memorandum o razumevanju „u interesu razvoja nacionalne privrede i efikasnog poslovanja nacionalnog tržišta u celini“, kojim se međusobno dogovaraju o sudbini „C marketa“.

U Memurandumu koji su potpisali svi predstavnici pregovarača, definisan je način na koji će Mišković preuzeti „C market“. Predviđeno je da 60% akcija malih akcionara pređe u vlasništvo „Laderne B.V“ i Milana Beka, a 40% pripadne „Delti M“ i Miroslavu Miškoviću. Takođe se navodi da akcije „C marketa“ preuzima Radulovićeva firma „Primer C“ po uslovima koje je akcionarima ponudila „Delta M“. Nakon toga će „Laderna B.V“ i „Delta M“ da otkupe „Primer C“ od Radulovića i da osnuju zajedničku firmu koja će izvršiti dokapitalizaciju preduzeća. Dokumentom je predviđeno da nakon dve godine „Delta“ ima pravo da otkupi akcije „C marketa“ od „Laderne B.V.“, a da „Laderna“, ako takvu ponudu dobije, mora da je prihvati, dok će cene akcija biti izračunate po unapred utvrđenoj formuli. Akcije „C marketa“ su prodate po ceni od 300 evra po akciji, ceni koju su mali akcionari i dogovorili sa Miroslavom Miškovićem.

Bivša akcionarka Nada Cerić tvrdi da Mišković sigurno nije mogao da izvede preuzimanje „C marketa“ na ovaj način da mu državne institucije u tome nisu pomogle. „Na kraju se priča završila kod Koštunice u kabinetu. Nama se Mišković posle sastanka javio i rekao – upotrebio sam i poslednji adut, uključio sam Koštunicu u priču. Nas, vlasnike, niko nije pozvao niti je neko u naše ime pregovarao. Oni su se dogovarali o nečemu što nije u njihovom vlasništvu. Nas niko nije pitao ni za šta“, komentariše Nada Cerić.

Nakon sastanka u premijerovom kabinetu, Uprava kompanije „Mercator“ zaključuje da „u Srbiji, sem zvanične, postoji i privatna berza preko koje se trguje akcijama „C marketa“, što ne obezbeđuje zadovoljavajuću pravnu sigurnost“, zbog čega su odlučili da svoju ponudu povuku.

„Ashmore Investments“ je takođe izdao saopštenje u kojem je tvrdio da je njihova ponuda za preuzimanje akcija bila odbijena od Komisije za hartije od vrednosti iako je bila kompletna i da je Privredni sud u Beogradu odbio da prihvati tu ponudu čak i nakon što je Komisija naknadno (ali prekasno za postupak) potvrdila da je sa ponudom „Ashmorea“ ipak sve u redu. Kada su konačno onemogućeni da učestvuju u ponudama za preuzimanje akcija, pokrenuli su niz pravnih postupaka i izdali saopštenje u kojem se između ostalog kaže: „Ashmore smatra da su ovi događaji za žaljenje i svako ko ima učešća u ovom postupku (…), smatra da je teško razumeti odluku Komisije za hartije od vrednosti da onemogući [Ashmoreu] da učestvuje u postupku preuzimanja akcija „C marketa“.

Prema podacima Agencije za privredne registre, većinski vlasnik „Primera C“ sa 85,32% sada je kompanija „Novofan Investments Ltd“ registrovana na adresi Arch. Makariou III, Cronos Court 66, na Kipru. Ostatak od 14,68% je u vlasništvu Miškovićeve firme „Delta Maxi“ iz Beograda.

„Novafin S.A.“ iz Luksemburga, osnovana neposredno pre dogovornog preuzimanja akcija „C marketa“, u međuvremenu je preregistrovana na Kipar. U međuvremenu je i preimenovan u „Novofan Investments Ltd“. Vlasnik „Novofana“ je 2009. godine bio „Hemslade Trading Ltd“, koji pripada Miškoviću. Zanimljivo je da se na istoj adresi, 207, route d’Arlon, Luksemburg, na kojoj je bio registrovan „Novafin“, vodi i kompanija „Worldfin S.A“ koja je otkupila akcije „Luke Beograd“ u, prema izveštaju Saveta za borbu protiv korupcije, spornom procesu privatizacije. Direktor „Novafin S.A“ i „Worldfin S.A“ je ista osoba, Sandrine Antonelli.

Verica Barać napominje da je „C market“ na kraju, i pored “patriotskih“ argumenata učesnika trgovine „C marketom“ i države, ipak kupila strana firma. „Vrhunski patriotizam je da „C market“ ne kupi neka strana firma. Vlasnik „Delte“ je strana firma sa Kipra. „Luku Beograd“ je kupila strana firma. „Novosti“ je kupila strana firma“.

Novi pristup u prodaji preduzeća

Nacrt novog zakona o privatizaciji biće objavljen naredne nedelje kako bi se lakše rešila sudbina preduzeća u restrukturiranju. U proteklih 10 godina sprovedena je katastofalna privatizacija kroz koju je država opljačkana, a stotine hiljada radnika ostalo je bez posla, saopštilo Ministarstvo privrede.

Ministarstvo privrede Srbije saopštilo je da će nacrt novog zakona o privatizaciji biti objavljen sledeće nedelje, kako bi se lakše rešila sudbina preduzeća u restruktuiranju.

U saopštenju se navodi da ministarstvo sprema i "lične karte" za sva preduzeća, tako da će se "konačno znati šta imamo", koliko je to vredno, a kolike su obaveze tih preduzeća.

Ministarstvo privrede ističe da će biti uveden potpuno nov pristup prodaji koji će važiti za sve i biti čist i transparentan, sa kojim investitori neće imati problema, a poverioci, radnici i sindikati neće biti nezadovoljni.

U saopštenju se dodaje da je u poslednjih deset godina sprovedena "katastrofalna privatizacija" kroz koju je opljačkana Srbija, a stotine hiljada radnika ostalo bez posla, ali da je tome kraj.

Posebno se ističe da ministarstvo privrede neće dozvoliti nove "Vršačke vinograde" i da je nedopustiva prodaja preduzeća po tri puta nižoj ceni od realne, po ceni manjoj od vrednosti zaliha, nakon čega država mora da plati otpremnine radnicima i isplati subvencije za zapošljavanje istih radnika.

Savet za borbu protiv korupcije ponovo ukazao da je Agencija za privatizaciju napravila propuste u kontroli ugovora o prodaji beogradskog "Beopetrola" kompaniji "Lukoil". Agencija, kako tvrdi Savet, nije omogućila tom telu uvid u svu dokumentaciju u vezi sa privatizacijom "Beopetrola".

Agencija za privatizaciju napravila propuste u kontroli ugovora o prodaji beogradskog "Beopetrola" ruskoj kompaniji "Lukoil", ponovo je ukazao Savet Vlade Srbije za borbu protiv korupcije.

Agencija, kako tvrdi Savet, nije omogućila tom nezavisnom telu uvid u svu dokumentaciju u vezi sa privatizacijom "Beopetrola".

Savet traži da Agencije objasni na osnovu kojih propisa i zbog čega je prihvatila da se obaveza kupca po osnovu investicionog, socijalnog i dodatnog socijalnog programa sa kupca, "Lukoila", prebaci na "Beopetrol".

U saopštenju Saveta se ističe da je nejasno zbog čega je Agencija potvrdila da je "Lukoil" u celini ispunio ugovorne obaveze, kada je u izveštaju o kontroli konstatovano da mnoge obaveze kupca iz investicionog i socijalnog programa nisu dokumentovano izvršene.

Savet je zapitao zbog čega Agencija garancijama nije obezbedila izvršenje obaveza kupca i nije aktivirala i realizovala garanciju kada je, kako je navedeno, u kontroli 17. marta 2005. godine utvrdila da kupac nije izvršio svoje obaveze iz prve investicione godine, jer je umesto 70 miliona evra investirao oko 880.000 evra.

U saopštenju Saveta je istaknuto da je nejasno na osnovu kojih merila se Agencija odlučila da izmeni ugovor o privatizaciji "Beopetrola", produženjem ugovornih rokova i zašto "neselektivno postupa kada se radi o neizvršenju privatizacionih ugovora".

Savet za borbu protiv korupcije nedavno je objavio izveštaj o privatizaciji "Beopetrola" u kojem je navedeno da je tom prodajom država Srbija oštećena za 100 miliona evra.

"Lukoil" je 2003. godini kupio "Beopetrol" za 117 miliona evra i obavezao se da će u to preduzeće za pet godina investirati 85 miliona evra.

Po oceni Saveta nije sporna kupoprodajna cena, koja je isplaćana, već ispunjenje obaveza "Lukoila" za investicioni program u vrednosti 85 miliona evra i za socijalni program u iznosu osam miliona evra.

Za te obaveze "Lukoil" je, kako tvrdi Savet, dostavio bankarsku garanciju u ukupnoj vrednosti 41 milion evra, a uzeo je kredite na dodatnih 117,2 miliona evra.

U izveštaju Saveta je navedeno da "Lukoil" nije imao novca za investiciona ulaganja, pa je od "Beopetrola" dobio jedan kredit od 105 miliona evra i drugi od 10,2 miliona evra.

https://www.aikb.net/t1079p48-valjevo-privreda-i-ostalo#125078

nekoliko primera...

BEOGRAD, Ministar privrede Srbije Saša Radulović izjavio je danas da će privatizacija preduzeća u Srbiji biti završena do kraja 2014. godine i sprovodiće se na čistiji i pravedniji način.

„Do sada je u sprovođenju privatizacionih postupaka bilo korupcije, a Agencija za privatizaciju je bila kao ‘švajcarski sir’ kroz koji su prolazili razni politički i drugi interesi“, rekao je Radulović na okruglom stolu povodom predstavljanja Nacrta zakona o privatizaciji i Nacrta izmjena Zakona o stečaju.

Kako je pojasnio, ubuduće će biti primjenjivan fleksibilniji model privatizacije jer će moći da se prodaje cijeli kapital, ali i određeni udio u vlasništvu preduzeća.

Radulović očekuje da će najveći broj preduzeća koja su sada u određenim fazama privatizacije privremeno postati vlasništvo države, po osnovu konverzije potraživanja u pravo vlasništva.

„Država je sada najveći povjerilac preduzeća koja treba da budu privatizovana. Sva ta preduzeća imaju imovinu čija je vrijednost manja od obaveza, što znači da je država izgubila sav kapital u tim preduzećima“, rekao je Radulović.

Kad počne primjena novog zakona o privatizaciji, kako je istakao, preduzećima koja traže nove vlasnike upravljaće privatizacioni upravnici koji će za savjestan rad garantovati svojom imovinom. Te poslove moći će da obavljaju i sadašnji direktori preduzeća koji su dobro radili. Beta

Kupac kapitala neće moći da bude domaće pravno lice koje posluje u društvenom vlasništvu, kao ni fizičko lice koje se pokazalo kao nesavesan vlasnik ranije privatizovanih preduzeća, osuđivano je ili se protiv njega vodi sudski proces zbog počinjenih krivičnih dela.

U nadmetanju za kupovinu preduzeća u Srbiji neće moći da učestvuju ni strana pravna lica kojima upravljaju domaća pravna i fizička
lica, kao ni ona sa of šor destinacija.
 

citat ::

Tužba Kineza zbog vinograda?
IZVOR: BETA, TANJUG
Beograd -- Guan Nan odustaće od investicija u Srbiji i podneti tužbe ukoliko se ne potpiše ugovor o kupovini Vršačkih vinograda. Ministarstvo: Brojne nepravilnosti

Predsednik grupacije Guan Nan, Sai Šao Sjong, je na konferenciji za novinare u Beogradu naglasio da je u tenderskom postupku sve rađeno po zakonu od početka do kraja i da još nisu dobili objašnjenje zbog čega ne mogu da kupe Vršačke vinograde.

On je rekao da će se "žaliti premijeru Kine", koji će se, kako je rekao, 25. novembra u Bukureštu na Ekonomskom samitu sastati sa premijerima 16 zemalja centralne i jugoistočne Evrope, među kojima će biti i premijer Srbije.  

Povodom tog izveštaja, premijer Srbije Ivica Dačić je naložio Upravi kriminalističke policije MUP-a da proveri prodaju "Vršačkih vinograda".

Vršačka firma ima 247 zaposlenih, raspolaže sa oko 1.200 hektara zasada vinograda u rodu, ima 614 hektara sopstvene zemlje i dvostruko više državne, u dugogodišnjem zakupu. Prerađivačko-smeštajni kapaciteti (podrumi) iznose 34,2 miliona litara.

"Izabrali smo Srbiju zbog tradicije, Valtera i Mosta"

 

http://www.b92.net/biz/vesti/srbija.php?yyyy=2013&mm=11&dd=22&nav_id=780621

Istine radi: Svojevremeno je Babić (Hemofarm) nagovarao Miškovića da kupi Vršačke vinograde, a on je poslao svoje eksperte da provere stanje i njihov odgovor je bio da na tom zemljištu ne može da se dobije kvalitetno ili vidoko kvalitetno vino već samo stono vino, te je Mišković odustao....

Radulović: Poništiti privatizaciju Vršačkih vinograda

Privatizacija Vršačkih vinograda je bila katastrofalna i način na koji je rađena predstavlja sramotu, izjavio je ministar Saša Radulović i dodao da Ministarstvo privrede zahteva da se postupak poništi.

On je rekao da se postupci privatizacije rade tako što prvo SIEPA potpiše ugovor o podsticajima po radnom mestu, bez ikakve investicije, nakon čega se krene u postupak privatizacije gde ima više učesnika, pa se svi eliminišu, osim jednog. Zatim se napravi tender za osam dana, a investitor koji pobedi kupi preduzeće za trećinu ukupne vrednosti - odnosno ono što treba da plati u slučaju Vršačkih vinograda je manje od vrednosti zaliha, precizirao je ministar.

On je istakao da u svemu tome učestvuju državni organi.

"Situacija je sad takva da svi u Vršačkim vinogradima treba da dobiju otkaz, država svima treba da plati socijani program, a nakon toga investitor dobija podsticaj po radnom mestu da deo tih radnika zaposli. Na kraju ispadne da smo mi investitoru dali par miliona evra i zalihe da dobije svu imovinu", naveo je Radulović.

On je dodao da se još predviđa da Vršački vinogradi, koji su tada prazna firma bez radnika i imovine, potpišu ugovor sa tom novom firmom, da ona dobije na korišćenje državno zemljište, kako bi se zaobišao zakon.

"Ovakve stvari više ne možemo da radimo, ovo je sramota. To je bio nezakonit postupak, Ministarstvo traži da se poništi postupak i da se uđe u novu proceduru. Ja jednostavno neću dozvoliti da ovakve stvari prolaze, a nadležni će morati da odgovaraju, uključujući državne organe", rekao je Radulović.

Ovom Radulovicu skidam kapu. Samo tako Sale, guraj i spasavaj sto se spasti moze. 

Објављено у 20.11.2013.
Gost Jugoslava Ćosića je Mlađan Dinkić, predsednik URS

Ovo bi moglo i u rubriku Dinkić priča viceve...

citat ::

Bivši ministar privrede i finansija Mlađan Dinkić tvrdi da su saradnici predsednika Srbije vršili pritisak da se potpiše štetan ugovor o prodaji Vršačkih vinograda kineskoj firmi Guan Nan, a iz kabineta Tomislava Nikolića uzvraćaju da je pritisak vršen iz kabineta Dinkića, koji treba da bude predmet istrage.

citat ::

Selaković je na konferenciji za novinare u sedištu stranke, odgovarajući na pitanja u vezi sa tvrdnjama lidera URS Mlađana Dinkića da su saradnici predsednika Srbije vršili pritisak da se potpiše štetan ugovor o prodaji Vršačkih vinograda kineskoj firmi Guan Nan, istakao da ne može da govori o paušalnim optužbama.

"Ako postoji prostor da državni organi reaguju uveren sam da će reagovati tako što će poštovati ustav i zakone države, ali i svoju službu" rekao je Selaković.

Iz kabineta predsednika Srbije ranije su naveli da su ukazivali na štetnost predloga ugovora o prodaji Vršačkih vinograda kineskoj kompaniji Guan Nan, a da je iz Dinkićevog kabineta vršen pritisak da se ugovor potpiše.

Davljenik se hvata za slamku  
Mora da se dobro Dinkić uplašio čim je sad i Nikolića optužio za muljanje sa SIEP-om i Fondom za razvoj...
Neverovatan lik!

Ma ne optužuje, taman posla :)
Evo, updavo se predomislio :)


Dinkić o prodaji "Vršačkih vinograda": Nije Nikolić vrššio pritisak, nego njegovi savetnici

citat ::

Вршац – Почевши од најаве „будућег купца, једне велике кинеске фирме”, још априла ове године, потом протеста синдикалиста и малих акционара у Вршцу, изазваних прениском ценом и чудним начином продаје, па одбијањем Општинског суда у Вршцу да овери потписе на уговору о продаји имовине „Вршачких винограда” због озбиљних грешака – Вршац је главно поприште догађања везаних за промену власника наше велике компаније за производњу грожђа и вина.

То потврђују и последња догађања, објашњења и преписке у које је увучен и кабинет председника Србије Томислава Николића. Разговарали смо с можда главним актером у овом „случају”, који већ више месеци траје, Цветом Грубишић Кајевић, доскорашњом вршитељицом функције председника Основног суда у Вршцу, у коме је читав купопродајни процес и – заустављен. Она тврди да су на суд и њу лично притисак вршили искључиво Агенција за приватизацију и консултантска кућа „Фактис” д.о.о. из Београда.

http://www.politika.rs/rubrike/Ekonomija/Ko-je-pretio-zbog-neoveravanja-ugovora.sr.html

Osnivaci Factis-a su Cvetkovicevi/Nikezicevi partneri iz CES Mecona Zivana Olbina i Nikola Zelic.

konsultantska kuća "Faktis", vlasnici: Živana Olbina i Nikola Zelić...

Ko je Živana Olbina?
Biografija:
1969-1978, Naučni saradnik,
Institut za ekonomiku industrije, Beograd
1978-1982, Član,
Izvršno veće Republike Srbije
1982-1985, Direktor,
Republički zavod za plan
1985-1987, Predsednik,
Izvršni savet Skupštine grada Beograda
1987-1991, Zamenik i generalni sekretar,
Stalna konferencija gradova i opština
1991-1996, Direktor,
MECON, Beograd
1997- , Suvlasnik i direktor,
FACTIS d.o.o., Beograd

Nikola Zelić:
1969-1986, Naučni saradnik,
Institut ekonomskih nauka,
Beograd
1986-1992, Viši naučni saradnik,
Institut za investicije u sastavu Beogradske banke,
Beograd
1992-1996, Vodeći konsultant,
CES MECON, Beograd
1997- , Suvlasnik,
FACTIS d.o.o., Beograd

http://www.factis.co.rs/sr/about_us.htm

VRŠAČKI VINOGRADI
Pitajte gospodina Dinkića "ko je stvorio problem, ko je izmislio uredbu da u toku dana možete da obavite tri licitacije i da za trećinu početne cene istog dana prodate nekome ko je to prodao kineskom partneru, ko je dao sve elemente za ugovor, i zašto se sve krilo do dva dana pred moju posetu Kini, a da oni koji su pravili taj ugovor onda isti ne potpišu", rekao je Nikolić.

Zbog svega onoga što se u Srbiji u ekonomiji dešavalo, mislim da Mlađan Dinkić treba da odgovara pred nekim drugim organima. Neka se okane toga da pokušava da "dohvati" izabranog predsednika Republike, rekao je Nikolić....

 

Boranija ::

VRŠAČKI VINOGRADI
Pitajte gospodina Dinkića "ko je stvorio problem, ko je izmislio uredbu da u toku dana možete da obavite tri licitacije i da za trećinu početne cene istog dana prodate nekome ko je to prodao kineskom partneru, ko je dao sve elemente za ugovor, i zašto se sve krilo do dva dana pred moju posetu Kini, a da oni koji su pravili taj ugovor onda isti ne potpišu", rekao je Nikolić.

Zbog svega onoga što se u Srbiji u ekonomiji dešavalo, mislim da Mlađan Dinkić treba da odgovara pred nekim drugim organima. Neka se okane toga da pokušava da "dohvati" izabranog predsednika Republike, rekao je Nikolić....

 

Bravo predsednice Nikolicu !   
Nadam se da ce konacno da ispitaju sve Dinkiceve negativne poteze, koji su upropastili Srbiju. 

BEOGRAD - Postupak katastrofalne privatizacije Vršačkih vinograda sprovelo je prethodno resorno ministarstvo i Agencija za privatizaciju, i protiv svih odgovornih podnete su krivične prijave, rekao je ministar privrede Saša Radulović.
Dijalog oko Vršačkih vinograda nije pokrenuo predsednik Srbije Tomislav Nikolić, niti on ima bilo kakve veze sa tim, naglasio je ministar, rekao je Radulović za B92.

Sramota je, kako je objasnio " to što napravite sistem u kome procenite Vršačke vinograde, a zaboravite grozdove i novi rod, a on dođe do vrednosti od oko sedam miliona evra".

"U procenu ne uđe državno zemljište koje vinogradi zakupljuju od države, preko 1.000 hektara, pa onda procenite na 17 miliona evra bez dodatnih delova, pa tri dana pre nadmetanja promenite uredbu, pa neko kupi za 30 odsto vinograde, to je oko pet miliona evra, pa to bude manje od vrednosti zaliha, a zalihe možete da prodate i dobijete novac. A pre toga sprečite vinograde da prodaju zalihe", objasnio je on.

Radulović je dodao da je "dan pre raspisivanja nadmetanja, doneta odluka da jedan ponuđač dobije podsticaje od 6.000 evra po radnom mestu i da je zamišljeno da će iz vinograda dobiti otkaz 247 ljudi, pa će država posle da sve njih zbrine socijalnim programom".

Kome pripada 1,6 miliona hektara obradivog zemljišta u Vojvodini? „MK Grupa“ ima skoro šest puta više zemlje od najpoznatijeg veleposednika. Bugarin: Privatizacija oranica - „osmišljena pljačka uz pomoć države“

NEPOSREDNO pred Drugi svetski rat, a na vrhuncu sopstvene ekonomske moći, tri dominantne veleposedničke porodice u Vojvodini - Dunđerski, Kotek i Fernbah - o čijem bogastvu legende još traju, zajedno su posedovale oko 11.200 hektara plodne zemlje, prva 4.900, druga 3.800 i treća 2.500.

Sve to, međutim, nije ni polovina onoga što danas imaju recimo „MK Grupa“ Miodraga Kostića ili „Delta“ Miroslava Miškovića.

Miodrag Kostić, čiji najveći pojedinačni „pazar“ je bila inđijska „Agrounija“ (oko 8.500 ha), Miroslavu Miškoviću koji je, u Staroj Pazovi, kupio „Napredak“ (7.100 ha), a u Apatinu „Jedinstvo“ (6.820 ha), Đorđiju Nicoviću koji je privatizovao nekada čuveni PIK „Bečej“ (oko 11.600 ha) i, najzad, Petru Matijeviću čija najveća pojedinačna kupovina je bajmočka „Ravnica“ (5.000 ha). To, dabome, nisu jedina gazdinstva koja su oni u poslednjoj deceniji kupili zaokružujući svoje i za evropske prilike velike posede, naprotiv.

Kostić ukupno u Vojvodini poseduje više od 28.000 ha
Mišković oko 25.000 ha
Matijević oko 24.000 ha
Irva - Nicovići oko 16.000 ha

Od stranaca tu su:
Irci (Balkan Properti Inv.) sa oko 10.000 ha
Hrvati (Agrokor) oko 6.000 ha
Madjari (CIBA) sa oko 2,500 ha
Hrvati (opet - Žito Grupa) oko 2.000 ha

JERKOVIĆEV USPON I PAD
Sa ukupno 16.000 hektara privatizovanih u Sivcu, Aleksi Šantiću, Bačkoj Topoli i drugim mestima, među „kapitalcima“ se pre neku godinu našao i Mile Jerković. Zbog neizmirenih ugovornih obaveza, gazdinstva su mu oduzeta, ali je na njima ostala prava pustoš.
- Umesto da mu se, čim prvi put nije platio ratu ugovora, gazdinstva oduzmu, ostavljano mu je i po godinu dana, taman da ubere i, naravno, proda sav rod - kaže, rezignirano, Bugarin.
- Na stranu to što je podizao velike kredite, pa je zemlja tih gazdinstava i danas pod hipotekom.

citat ::

BEOGRAD - Privatizacija Luke "Beograd" ne podrazumeva i vlasništvo nad zemljištem, pa to preduzeće neće moći da gradi Beograd na vodi.

Kako list Politika prenosi, prema odluci Ustavnog suda, ukoliko novi vlasnici žele da raspolažu i zemljištem, treba da promene i njegovu namenu i otkupe zemlju po tržišnim cenama.

Tako su otklonjene višegodišnje dileme, nagađanja i prepucavanja.Tako vlasnici privatizovanih preduzeća na zemljištu na kojem se nalaze preduzeća koja su kupili ne mogu da ih ruše i grade stanove, poslovne prostore ili tržne centre.

Dakle, ukoliko Luka Beograd namerava da gradi Grad na vodi pored Duvanca treba da plati punu cenu zemljišta, jer u cenu od 40 miliona evra, koliko je plaćeno to preduzeće, nije ušlo oko 200 hektara priobalnog placa.

To će morat da uradi i Delta ako hoće na Autkomandi umesto fabrike podigne Planeta šoping mol.
Odluka Ustavnog suda odnosi se, navodi Politika, i na druga preduzeća, kao što su robne kuće "Beograd", "Zekstra", "Imlek", "Stankom", koja su podnela zahtev za konverziju zemljišta.

http://www.politika.rs/rubrike/Ekonomija/Ustavni-sud-privatizacijom-Luke-nije-kupljena-i-zemlja.lt.html

Ovo je odluka koja će imati dalekosežne posledice...
Odluka koje daje nadu da ova država ide pravim putem!
Bravo za ustavni sud!
 

Niš – Predstavnici Poreske uprave na poverilačkom ročištu u Privrednom sudu glasali su protiv plana reorganizacije „Niške pivare“ u kojoj je pre godinu dana uveden stečaj zbog dugovanja od pola milijarde dinara. Odluka ovog poverioca je bila šok za stečajnog upravnika i radnike koji ne očekuju da će sada uspeti da prodajom imovine namire dugovanja jer se njena vrednost procenjuje na 352 miliona dinara.

„„Pivara“ najviše duguje Poreskoj upravi – 317 miliona dinara a radnicima za plate 44 miliona dinara. Samo za utrošenu vodu duguju 22 miliona dinara a tu su i dugovanja prema drugim poslovnim partnerima. Kao poverilac prvog isplatnog reda poreznici su praktično presudili pivari.“

Na poverilačkom ročištu predstavnici Poreske uprave glasali su protiv predloženog plana reorganizacije.
Sada su na potezu stečajni upravnik i odbor poverilaca koji treba da se dogovore po kom modelu će rasprodati imovinu.
„Stečajni postupak se nije završio onako kako smo priželjkivali i verujem da će se pokazati da će Poreska uprava biti na gubitku“, ne krije razočaranje stečajni upravnik Ljubomir Kostić.

„Reorganizacijom je bio predviđen oporavak „Pivare“ u narednih pet godina. Planirali smo da pokrenemo proizvodnju. Tako bi se poverioci delom namirili od prodaje piva a ostatak od prodaje imovine. Deo duga poverioci su mogli da konvertuju u vlasništvo jer je pivo akcizna roba pa je priliv državi bio garantovan.“
Kako saznajemo, poveriocima je bila problematična dinamika isplate i očekuju da će prodajom brže namaknuti svoja potraživanja.
„Procenat naplate potraživanja kroz prodaju „Pivare“ iz bankrota, sigurno će biti manji nego da su potraživanja isplaćivana kroz reorganizaciju“, tvrdi Kostić.

Sporne akcije
Država Srbija je bila vlasnik 30 odsto akcija „Pivare“ ali je „dozvolila“ da njome rukovodi niški biznismen Jovica Stefanović Nini koji je imao samo 25 posto akcija. Radnici su zahtevali da se preispita na koji način je on dokupio akcije i pre stečaja je imao 52 odsto akcija.

Bez proizvodnje skoro dve godine
„Niška pivara“ otišla je u stečaj na inicijativu zaposlenih, a neposredan povod bio je to što je račun ove firme bio u blokadi za 200 miliona dinara, a radnici nisu primili platu punih 15 meseci.Poverenik sindikata ASNS Miljan Damnjančević podseća da su poslednji litri piva proizvedeni još juna 2012. godine.

PRIMER IZ SLOVENIJE

citat ::

Dvadeset godina po raspadu Jugoslavije i ispunjenja hiljadugodišnjeg sna slovenačkog
naroda, došlo je vreme da podvučemo crtu slovenačkog „demokratskog prelaza“. Većina stanovnika Slovenije nije ni sanjala o posledicama prelaza na drugi društveno-ekonomski
sistem, a kamoli da je bila svesna implikacija kraja socijalizma.

Sumnjamo da je preterano reći
da bi ishod referenduma iz 1990. bio drugačiji da je pitanje glasilo: Slovenci i Slovenke, želite
li u sledećoj deceniji biti svedoci povećanju klasnih razlika i nezaposlenosti, smanjivanju
godišnjih odmora i penzija, te privatizaciji zdravstvenih usluga...? Umesto toga, klasna pitanja
su se krila u pozadini, dok je u prvi plan postavljena nacionalna problematika ukrašena liberalnom ideologijom ljudskih prava i pravne države. Svi ti procesi su proticali u duhu
Evrope i demontaže samoupravnih institucija, te usponu privatnog vlasništva.
Ideološki sukobi su bili ključni za uspostavljanje nove države, pa je sa deligitimizacijom
radničkog samoupravljanja tekla prava ekonomska tranzicija. U Sloveniji su je „teoretičari“ i
medijski doksolozi (doxa) imenovali denacionalizacijom, što je, dodajmo, nepravilan termin.
Naime, u Sloveniji je nakon denacionalizacije dobar deo preduzeća ostao u državnoj vlasti,
iako u Jugoslaviji nije bilo mnogo državnog vlasništva; naprotiv, preovlađujuće je bilo
društveno vlasništvo.

Zbog toga radije, sledeći Marksa, upotrebljavamo termin
eksproprijacija, pošto je došlo do razvlaštenja društvenog vlasništva i talasa privatizacije. Ovaj
proces označava rasprodaju društvene imovine koju je jugoslovenski radni narod gradio i
sticao četiri decenije nakon Drugog svetskog rata. Društvo, odnosno, radni narod je u prvom
koraku razvlašten sredstava za proizvodnju, koja prelaze u ruke novih upravljača, odnosno
novih vlasnika (bilo države, bilo privatnog kapitala).

Istovremeno, radništvo gubi kontrolu u
fabrikama; radnički saveti dobijaju samo savetodavnu ulogu, dok po upravama sede ili stari
iskusni kadrovi, ili pak novi bogataši (nouveau riches) – ljudi sa vezama ili delovi nove frakcije
vladajuće klase. Većina ili bar veći deo velikih preduzeća ostaje u rukama države, tako da
možemo govoriti o delimičnoj nacionalizaciji industrije, ali nacionalizaciji koja je svakako na
strani kapitala, a ne rada. U ruke privatnog kapitala prelazi samo deo starih preduzeća. Istina
je da neki delovi uprave preuzimaju inicijativu i, zahvaljujući vezama s bankama i dostupnosti
informacija, koriste novu situaciju (tajkunizacija). U takvoj klimi je besmisleno govoriti o bilo
kakvoj radničkoj participaciji. Sindikati na početku devedesetih su bili još izuzetno slabi, te su
se konstituisali s obzirom na stranačku pripadnost.

Sledeći značajan korak ka institucionalizaciji privatne svojine je bio izveden suptilnije i
donekle demokratičnije nego u većini bivših socijalističkih država. To je tačka na kojoj je pala
prva slovenačka vlada (DEMOS): desni pol je istrajavao na privatizaciji po neoliberalnom
modelu (Sahs [Sachs]), dok je levi težio socijaldemokratskom modelu, kakav je zastupao
Mencinger. Poslednji model u blago modifikovanom obliku pobeđuje, i zakon o
denacionalizaciji biva prihvaćen početkom 1990. godine. U Sloveniji dolazi do privatizacije
„odozdo“, ili do „demokratske tranzicije“, koja rezultira prenosom društvenog bogatstva i
vlasništva u ruke slovenačkih državljana (ali ne i stanovnika Slovenije!).25 Čitavo društveno
bogatstvo je procenjeno na određen iznos, koji je državna vlast razdelila na sertifikate za sve
državljane. Taj sertifikat je kasnije Janez slobodno uložio u preduzeća koja su se nalazila na
slovenačkoj berzi. Možemo reći da je većina sertifikata loše uložena, dok su se neki opet kroz
taj proces obogatili (znanje, unutrašnje informacije i finansijske špekulacije). Po izvedbi
demokratske raspodele, krivica za loša ulaganja kapitala je bez zadrške svaljena na pojedince
u stilu: „Pa zašto ste loše investirali?“.

Privatizacija zemljišta i nekretnina je bila područje na kom je eksproprijacija prevršila
meru, pa se stanje vratilo u vreme pred Drugi svetski rat. Ogromni zemljišni veleposednici
postaju rimokatolička crkva i deo stare buržoazije. Taj proces teče do kraja devedesetih
godina, i biva dovršen sporazumom između crkve i države. Situacija sa stanovima je nešto
drugačija: društvene stanove je u devedesetim godinama bilo moguće otkupiti po prilično
povoljnim cenama pošto je država podsticala privatno vlasništvo – pored automobila, svaki
Slovenac bi sada mogao imati i svoj stan, odnosno kuću. Ali uprkos povoljnim cenama,
masovni otkupi stanova značili su i masovno zaduživanje stanovništva. Takvim zaduživanjem
se dogodilo značajno investiranje u banke, koje su na taj način počele dobijati ogromnu
finansijsku injekciju. To je obezbedilo povećanu mogućnost kreditiranja preduzeća, ali i
dodelilo vanredno značajnu ulogu bankama u čitavom tranzicijskom razdoblju.

Ceo teks na http://jugolink.files.wordpress.com/2011/11/jl_1_1_kirn.pdf

FatCat ::

PRIMER IZ SLOVENIJE
Ceo teks na http://jugolink.files.wordpress.com/2011/11/jl_1_1_kirn.pdf

Celokupan problem Slovenije danas je u tome što su pojedinačne elite krale 20 godina i zato je sve kolapsiralo. Ako bi Slovenija radila na način zapadnih država, danas bi bila druga Austrija.

Radnici „Prokupca” AD Beograd, čiji su brendovi bili nekad poznate rakije „stomaklija” i „manastirka”, protestovali su juče ispred „Politike” tražeći da država preuzme njihovu firmu i omogući nastavak proizvodnje koja je prekinuta pre šest meseci, od kada oko 300 radnika ne prima plate. Prema njihovim rečima, ovo preduzeće za proizvodnju i promet alkoholnih i bezalkoholnih pića počelo je sistematski da propada od 2007. godine kada je većinski vlasnik postao Slobodan Simić. Među akcionarima koji su se ovajdili od prodaje i proizvodnje rakije izgleda da je bio i tek uhapšeni narko-bos Darko Šarić.

– Slobodan Simić je 2002. godine kupio paket državnih akcija od 24,06 odsto, a ostalo je bilo u većinskom vlasništvu, uglavnom radnika. Ipak bilo je i drugih akcionara – kaže Boško Knežević, ispred radne grupe preduzeća „Prokupac” AD Beograd.

Oko 38.000 akcija kupila je firma „Municipijum S” sa Novog Beograda, za koju radnici sumnjaju da je u vlasništvu Darka Šarića. Njihovu pretpostavku podgrejala je činjenica da je firmu sa Novog Beograda na skupštinskim sastancima „Prokupca” zastupao Andrija Krlović, Šarićev advokat, protiv koga je podignuta optužnica zbog pranja novca za ovog narko-bosa. Inače, „Municipijum” postoji i u Pljevljima, rodnom mestu Darka Šarića, ali se tamo ova firma vodila na ime njegovog brata Dušana i reč je o diskoteci.

– Postepeno, različitim vrstama pritisaka i ucena, deo akcionara prešao je na Simićevu stranu, a on postao većinski vlasnik. Podigao je kredit od Agrobanke, čije je predsednik Izvršnog odbora Dušan Antonić, bio u našem upravnom odboru i takozvanim nesaglasnim akcionarima isplatio akcije. Novac je, među njima, naplatila i firma „Municipijum S”. Zatim se Simić udružio sa firmama „Prokupac” iz Prokuplja, „Simccom” d. o. o. iz Smederevske Palanke i „Simićevo Sićevo” d. o. o. iz Sićeva. Poslednja dva preduzeća su procenjena na veliku vrednost, a u stvari vrede manje nego naša firma koja u Kumodražu ima tri i po hektara zemlje u industrijskoj zoni, pogone za proizvodnju i punjenje, podrume, magacine... Kupovinom ovih preduzeća Simić postaje većinski vlasnik, a od tada počinje naša agonija –objašnjavaju radnici.

Ističu da je njihovo preduzeće smišljeno uništeno, da su se smenjivali direktori, a da su oni koji su hteli da firmu izvuku sa dna bili kritikovani i oterani.

– Pitamo se ko stoji iza cele priče. Podneli smo tužbe Višem javnom tužilaštvu, Osnovnom i Tužilaštvu za organizovani kriminal, zahtev Poreskoj upravi da preispita poslovanje „Prokupca” od 2008. godine i tokove novca. Imamo i informaciju da u Gradskom sekretarijatu za privredni kriminal postoji kompletna dokumentacija o našem slučaju. Kako niko do sada nije pokrenuo nikakav postupak? I kako nikog ne interesuje podatak da je pokradeno oko 20 miliona evra? – pita se Goran Milošević, ispred radne grupe „Prokupac” AD Beograd.

Radnici ističu da su „stomaklija” i „manastirka” dobile više od 1.500 medalja i diploma i bile tražene širom Evrope, u Americi i Australiji.

– Simić je ove brendove stavio pod hipoteku 2012. godine. Za jedan je naplatio oko 105.400.000 dinara, a isto toliko i za drugi. Zatim je taj novac prosledio „Invest-importu”, u koji je uložio osnivački kapital. Iz te firme je našem preduzeću dao pozajmicu, a sada to smatra dugom i potražuje od nas novac – kažu radnici iz radne grupe.

Pokušali smo da kontaktiramo i drugu stranu, Slobodana Simića, ali i njegovog sina, koji je generalni direktor „Invest-importa”, ali se na naše pozive niko nije javio.

Radnici kažu da Slobodan Simić nije u zemlji.
  

BEOGRAD - Sumnjiva posla!
Dobroslav Bojović, generalni direktor i vlasnik građevinskog preduzeća „Napred“, samo dan nakon što je privatizovao ovu firmu, s njenog računa skinuo je osam miliona evra i oročio ih u jednoj privatnoj banci. Bojović je uzimao je stotine hiljada evra od kamate i stavljao ih u svoj džep, saznaje Kurir od dobro obaveštenog izvora iz tužilaštva.

Predmet čuvan u fioci

- Protiv Bojovića se vodi istraga zbog zloupotrebe službenog položaja i pranja para. Kad je preduzeće „Napred“ privatizovano 2003. godine, on je samo dan kasnije s računa firme podigao osam miliona evra, koje je oročio u privatnoj banci, a onda je na taj novac još uzimao kamatu. Ovakva transakcija je, naravno, protivzakonita jer Bojović za jedan dan nije mogao da prođe neophodne i složene procedure kojima bi potvrdio svoje vlasništvo i mogao da raspolaže imovinom preduzeća - kaže naš sagovornik.

On dodaje da je tužilaštvo veoma ekspeditivno radilo na ovom slučaju, ali da je policija iz nekog razloga dugo držala predmet u fioci. Kamate na iznos od osam miliona evra, koliko je Bojović oročio, obično se kreću između 2,5 i 3 odsto, što znači da je Bojović na godišnjem nivou „valjao“ još najmanje 200.000 evra. Ako se uzme u obzir da je s manjim bankama moguće postići i daleko povoljniji aranžman, on je mogao da se ovajdi i mnogo više.

Ovo nije jedini sumnjivi posao kojim se gospodin Bojović bavio. Podsetimo, Kurir je prošle godine došao u posed dokumenta sa spiskom od 112 osoba osumnjičenih da su učestvovale u malverzacijama s kreditima Hipo Alpe-Adrija banke. Na tom spisku među prvima se našao baš Dobroslav Bojović, ali je tada demantovao da je ikada uzimao kredite od ove banke.

Najuspešniji muljator

Dobroslav Bojović više puta je proglašen za menadžera godine, a mnogi su ga nazivali „najuspešnijim muljatorom“. Bojović se u vlasničkoj strukturi „Napreda“ pojavio kad je imao samo 3,25 odsto akcija. Potom je otkupio 21,82 odsto akcija od „Irve“, preduzeća koje je bilo u vlasništvu kontroverznog biznismena Đorđija Nicovića.

U to vreme radnici su svoje akcije prodavali firmama „Faktoring“ i „Utma“, a s radnicima koji su pristajali na prodaju samo u zamenu da im ostane radno mesto, Bojovićevi ljudi su sklapali fiktivne ugovore o pozajmici za koju su navodno kao garancija polagane akcije, koje bi u trajno vlasništvo poverioca prelazile sudskom odlukom zbog nevraćanja pozajmice. Na taj način Bojović se besplatno domogao akcija koje su mu omogućile da već na sednici skupštine akcionara 2006. figurira kao većinski vlasnik „Napreda“ sa 51 odsto vlasništva.

Agencija dala rok vlasnicima Fabrike akumulatora Krušik da za dve nedelje isplati zaostale plate radnicima ili će u suprotnom privatizacija biti poništena.
Vlasnici Krušik akumulatora su Zoran Čičak, prof. Miroljub Hadžić i Kristofer Čarls Baters (GB) a svi skupljeni u "kiparskoj" firmi Eurobalkan.

Ova ekipa je ušla u firmu na preporuku bivšeg ministra Životu Babića

Akumulatori su u blokadi za 113 miliona din, a sad treba da isplate još 32 mil. din. za zaostale plate, tako da se očekuje da će uskoro privatizacija biti poništena...

SPISAK FIRMI U RESTRUKTUIRANJU
http://www.priv.rs/Agencija+za+privatizaciju/112/Preduzeca+u+restrukturiranju.shtml

Akcija „preuzimanja“ Auto-moto saveza Srbije od strane Socijalističke partije privedena je kraju. Završni udarac zadat je u junu kada je Ivica Dačić kao ministar policije, resorno nadležne za funkcionisanje društvenih organizacija u koje spada i AMSS, za vršioca dužnosti generalnog sekretara uspeo da progura Aleksandra Nikačevića, jednog od omraženih funkcionera SPS-a.

Nesvršeni student arhitekture, po zanimanju ugostitelj, Nikačević je bio Miloševićev predsednik Saveza studenata BU 1991. kada je Beogradom kružila parola – „Proleće je, a ja živim u Srbiji“. Učesnike protesta kod Terazijske česme, na koje je policija bacala suzavac, nazivao je „izdajnicima i neprijateljima naroda“, a za vreme NATO bombardovanja pripala mu je još sramnija uloga – upad u redakciju i preuzimanje Radija B92 na čijem je čelu, kao „glavni urednik“ ostao do 5. oktobra 2000.
Iako se kasnije nije mnogo pojavljivao (na sajtu SPS-a među članovima Glavnog odbora više nema njegovog imena), u izveštaju o finansiranju SPS-a za 2008. Nikačević je naveden kao donator 200.000 dinara. Kad je „zagustilo“ u AMSS, Ivica Dačić se setio da je upravo Nikačević pravi čovek da ovu organizaciju „dovede u red“. I „stari kadar“ je opravdao poverenje.
Zašto je Auto-moto savez interesantan? Računica je prosta. Stalni priliv gotovine, znatna imovina i sopstvena osiguravajuća kuća koja drži samo sedam odsto tržišta, ali ima razgranatu mrežu širom Srbije. Preuzimanje „AMS osiguranja“ ili njegovo utapanje u neku drugu osiguravajuću kuću, po mnogima glavni je motiv volšebnog preuzimanja AMSS-a od strane SPS-a. Da li je u tome od ikakvog značaja činjenica da je u poslednjih godinu dana u „AMS osiguranje“ prešlo dosta kadrova iz „Delta đenerali osiguranja“, teško je proceniti.
Atak na AMSS počeo je vanrednom skupštinom održanom 17. maja 2007. na kojoj je smenjen dotadašnji generalni sekretar Miroslav Paunović, a na njegovo mesto postavljen preduzetnik Miodrag Minić (pre imenovanja Nikačevića podneo ostavku). Mnogi od tada prisutnih glasali su sa falsifikovanim dokumentima o članstvu u Skupštini, a za predsednika je imenovan Milivoje Ćuk koji nikada nije bio član AMSS.
Ipak, Policijska uprava Beograda je Ćuku odobrila upis kao ovlašćenog lica u registar društvenih organizacija. Nakon žalbe smenjenog rukovodstva, Uprava za upravne poslove MUP je rešenje Policijske uprave Beograda poništila, da bi ga u drugostepenom postupku ipak potvrdila. „Blic nedelje“ se obratio MUP-u s pitanjem zašto su o jednom istom slučaju doneta dva različita rešenja. Odgovor nikad nije stigao.
Inače, izbor Nikačevića nije urađen po Statutu AMSS.

Tačno se zna ko je naručio ovu hajku na mene i AMSS! To je Orhan Dragaš, biznismen sklon kriminalnim radnjama, koji je pokušao da me podmiti i ponudi mi mutne poslove, koje sam, naravno, odbio. Upravo iz revolta nastavio je da se služi prljavim potezima, pokušavajući da me smeni - kaže Aleksandar Nikačević...

Za "Kablove", "Pivaru" i "Metal" ima nade

Ova tri preduzeća rade i zapošlajavju oko 2. 500 radnika, a sama Fabrika kablova 2. 050 radnika.

JAGODINA - Industrija kablova i Jagodinska pivara u Jagodini i "Zastava - metal" u Resavici kod Despotovca - tri firme u restrukrtuiranju na području Pomoravskog okruga, imaju uslove da nastave da rade.

To je i predviđeno kategorizacijom preduzeća u restruktuiranju i njihovom podelom po grupama, kada je ta priča počela i mi verujemo da se to nije promenilo", izjavio je danas Tanjugu sekretar Samostalnog sindikata Grada Jagodine i opština Pomoravskog okruga Slobodan Jovanović.

Ova tri preduzeća rade i zapošlajavju oko 2. 500 radnika, a sama Fabrika kablova 2. 050 radnika.

"Kablovi" imaju dugu tradiciju proizvodnje i izvoza kablova, gotovo na sve kontinete, pre svega iz perioda SFRJ, objasnio je Jovanović.
"Proizvodni program jest možda zastareo, zastarele mašine, ali je ostala posvećenost kavalitetu "FKS" proizvoda i tradicija, brend, koji se poštuje i ceni u poslovnom svetu", rekao je Jovanović.

Jagodinska pivara, sa tradicijom proizvodnje piva dužom od 160 godina, ima resurse za sve proizvode koji su potrebni za proizvodnju piva, ima program, dobre majstore. Takođe, "Zastava - metal" ima izuzetno atraktivan proizvodni program za rudnike ali i za široku potrošnju, i imaju šansu da se i u ovim uslovima uspešno snađu na tržištu, ocenio je Jovanović.

Industrija kablova je prošle godine bila na sedmom mestu među deset najboljih izvoznika Šumadije i Pomoravlja, izjavila je Tanjugu pojekt menadzer Centra za EOI i evropske integracije Regionalne privredne komore (RPK) Ružica Stančić.

Objašnjavajući sedmo mesto među deset najboljih izvoznika Šumadije i Pomoravlja, prema rangu RPK Kragujevac, generalni direktor Industrije kablova Ratko Vučurović je izjavio Tanjugu, da za razliku od drugih firmi među deset najboljih izvoznika, Industrija kablova "nije među deset najvećih uvoznika".
"To znači da mi izvozimo rad, a ne uvozimo nešto za 100 dolara, prefarbamo ga i prodamo za 101 dolar", rekao je Vučurović.

On je istakao da je Industrija kablova prošle godine proizvela 8. 900 tona kablova, oko 1. 900 tona više nego 2012. i izvezla u vrednosti 24.000.000 evra, oko 50 odsto više nego 2012. godine.
"Reč je o proizvodima sa visokim stepenom obrade, delo stručnjaka fabrike", rekao je Vučurović i napomenuo da je najveći izvoz ostvaren na tržište Ruske Federacije.

Na tržište Ruske Federacije gotovo je udvostručen izvoz kablova za naftnu industriju, koji su veoma kvalitetni i mnogo traženi na tržištu Rusije, zaključio je Vučurović.

Beograd - Agencija za privatizaciju je u vezi sa pritiscima i pretnjama njenim rukovodiocima blagovremeno obavestila Republičko javno tužilaštvo kao i Agenciju za borbu protiv korupcije, rečeno je Danasu u Agenciji za privatizaciju. Zasada Agenciji nije poznato koje su aktivnosti po prijavama preduzete.

Pretnje i pritiske, tvrde u Agenciji, izazvale su izmene Pravilnika o preduzimanju mera po izvršenim kontrolama ugovora o prodaji kapitala.

„Odredbe u vezi sa maksimalnim brojem naknadnih rokova, a samim tim i odredbe koje regulišu razloge za protest bankarske garancije, izazivaju oštro negodovanje od strane problematičnih kupaca“, koji smatraju da je „promena menadžmenta Agencije za privatizaciju otežala njihove dosadašnje beneficije u vezi sa realizacijom privatizacionih ugovora koji su u postupku kontrole“.

Rešenja iz tog Pravilnika, koji je stupio na snagu 22. maja, trebalo bi da „ograniče diskreciono pravo Agencije kao i da eliminišu favorizovanje nesavesnih kupaca“ i „ujednače praksu rada Agencije“.

„Pre raskida privatizacionog ugovora dešavalo se da neki kupac preduzeća dobije četiri, a neki 40 naknadnih rokova i to bez ikakvih merljivih kriterijuma“, kažu u Agenciji i tvrde da je „analizom rada ranijeg rukovodstva utvrđeno da u mnogim slučajevima kršenja ugovornih obaveza nisu protestovane bankarske garancije niti su od kupaca naplaćene ugovorene kazne“ nego je „tolerisano nezakonito ponašanje kupaca i u nedogled im je odobravano na desetine dodatnih rokova, a zbog čega danas imamo negativne efekte privatizacije“.

U Agenciji za privatizaciju tvrde da je, u odnosu na ukupan broj zaključenih privatizacionih ugovora, samo pet odsto kupaca ispunilo ugovorne obaveze bez naknadnog produžavanja rokova.

„Najveće probleme u ispunjavanju ugovora kupci su imali u izvršenju ugovorne obaveze održavanja kontinuiteta poslovanja, odredbi o načinu rešavanja pitanja zaposlenih i isplati kupoprodajne cene“, kažu u Agenciji.

Od ukupno 683 raskinuta ugovora o privatizaciji kod 315 je jedan od osnova (razloga) za raskid bilo neizvršavanje ugovorne obaveze održavanja kontinuiteta poslovanja.

Na pitanje, koliko je od tih 315 firmi čija je privatizacija propala zbog neodržavanja kontinuiteta poslovanja našlo novog kupca i koliko njih danas radi, u Agenciji odgovaraju:

„Samo u jednom slučaju nakon raskida ugovora o prodaji kapitala usled nepoštovanja ugovornih obaveza odnosno zbog neodržavanja kontinuiteta poslovanja prodate su akcije subjekta privatizacije. Radi se o Akcionarskom društvu RGP Vrdnik iz Vrdnika. S obzirom da su te akcije prodate na organizovanom tržištu hartija od vrednosti, Agencija za privatizaciju nije zaključila kupoprodajni ugovor i ne vrši kontrolu poslovanja društva“.

Rudarsko građevinsko preduzeće Vrdnik aktivno je privredno društvo, ali mu je račun u blokadi u neprekinutom trajanju od 638 dana, a sa prekidima 977. Firma je u većinskom je vlasništvu društva za vršenje holding poslova Northwest doo Beograd, a Northwest je u vlasništvu većeg broja slovenačkih fizičkih lica. I jedna i druga firma posluju sa gubitkom, s tim što Northwest ima prihode - 0. RGP Vrdnik 2010. godine je imalo 40, a prošle godine jednog zaposlenog, koliko ima i njegov većinski vlasnik.

Novim pravilnikom je utvrđeno da kupcima mogu biti davani naknadni rokovi za ispunjenje pojedinih ugovornih obaveza i to novi rok od 30 dana za plaćanje ugovorene cene ili bilo koje dospele rate, dostavljanje bankarske garancije, raspolaganje osnovnim sredstvima odnosno imovinom subjekta. Kupcu može biti dat naknadni rok od 60 dana za ispunjavanje sledećih ugovornih obaveza: obezbeđenje kontinuiteta poslovanja, poštovanje socijalnog programa, donošenje i izvršenje odluke o raspodeli dobiti. „Komisija može kupcu ostaviti najviše tri uzastopna naknadna roka za postupanje po jednoj ugovornoj obavezi“, stoji u novom pravilniku.

Savet: Nezakonito privatizovan "Privredni savetnik"

Savet Vlade Srbije za borbu protiv korupcije saopštio je da je "Privredni savetnik" nezakonito privatizovan, a da je potom to preduzeće pogrešnim tumačenjem propisa nanelo nesagledivu štetu društvenoj i državnoj imovini.
Izveštaj Saveta o privatizacijama u kojima je učestvovao "Privredni savetnik" dostavljen je Vladi Srbije, MUP-u i tužilaštvu prenosi Beta.
U tom izveštaju je ukazano da je nešto više od trideset zaposlenih, penzionera i njihovih naslednika, nezakonito prisvojilo kapital "Privrednog savetnika" čija je vrednost u junu 1999. godine procenjena na 80 miliona dinara ili oko sedam miliona evra.
"U 2012. godine kapital akcionara tog preduzeća povećan je na oko 17 miliona evra", naveo je Savet i ukazao da je u vlasništvu "Privrednog savetnika" imovina od preko 5.000 kvadratnih metara novoizgrađenih nekretnina na najluksuznijim lokacijama u centru Beograda.

"Privredni savetnik" raspolaže ostalom imovinom od oko 12 miliona evra, a ovo preduzeće godišnje od izdavanja nekretnina i kamata na kratkoročne kredite ima prihode od oko dva miliona evra.
Savet je od nadležnih državnih organa zatražio da ispitaju privatizaciju "Privrednog savetnika", kao i privatizacije drugih preduzeća koja su koristila uputstva o proceni kapitala koje je objavljivao "Privredni savetnik".

Zatraženo je i ispitivanje učešća "Privrednog savetnika" u donošenju Zakona o računovodstvu i drugim računovodstvenim propisima koji su, kako je naveo Savet, po oceni stručne javnosti neprimenjivi i veoma štetni za srpsku privredu.