Privatizacija na SRPSKI NAČIN !!!!

Pripremanje linča
Kako izgleda srpska tranzicija i privatizacija iz ugla Milana Spasojevića, većinskog vlasnika firme „Trgovina 22” i zaslužnog građanina Kragujevca
Ispovest srpskog preduzetnika (1)

Pre tri godine kupio sam za 1,8 miliona evra „22. decembar” iz Kragujevca na trećoj aukciji,jer su prethodne dve propale,pošto niko nije hteo da kupi to preduzeće. Samo što sam gakupio,svi su mi rekli: „Ti nisi normalan”.

U trenutku privatizacije na spisku zaposlenih bilo je 780 radnika. Kad sam ušao u firmu, shvatio sam da na posao dolazi 250 radnika, da su 12 godina blokirani svi računi osim jednog preko koga ide plaćanje unutar holdinga i da firma duguje četiri miliona evra.

Onda se pojavilo 450 radnih sporova, uglavnom zbog plata,jer su zarade kasnile i po dve godine. Tih sporova nigde nije bilo u knjigovodstvu, samo dođe advokat iz Negotina,ima radni spor nekog radnika iz 1999. godine, sud presudio na 20.000dinara, sudski troškovi 300.000 dinara i kaže „plati ili da se nagodimo”. Cenkamo se mi sa advokatima, ali sve isplatimo.

Morali smo da podvučemo crtu i sve isfinansiramo, isplatimo zaostale plate i pokrijemo sve radne sporove. Naravno, deo novca za to smo obezbedili prodajom nekretnina, zašta smo dobili saglasnost Agencije za privatizaciju.

To „slaganje” firme koštalo je dodatnih 1,5 milion evra.

Zatim organizujemo proizvodnju u kojoj radi 240 ljudi. Ali, ona je mesečno pravila gubitak 280.000 evra. Platim Holanđanina da organizujeproizvodnju, on napravi četiri linije i počne da priteže organizaciju. A onda me zove i kaže da radnici idu na pauzu kad hoće i ne prihvataju da imaju jednu pauzu. Onda mi se žali da radnici šiju i pričaju, da 25 odsto ljudi ne dolazi na posao, da je linija za proizvodnju sva „ozubljena”, da na posao ne dođe onaj koji šije dugmiće ili onaj koji otvara rupice. Taman oni dođu, onda krojačnica ne može da radi,jer radnici ne dolaze na posao. Kad ih pozovemo subotom i nedeljom da rade kako bi ispoštovali rokove kupca, onda radnici traže da im se plati prekovremeni rad.

Tako sam radio tri godine i napravio gubitak od dva miliona evra.

Pošto su prošli svi rokovi koje mi je Agencija postavila, kažem „Gospodo, doviđenja, gasim konfekciju”. Agencija više nije odgovorna ni za šta. Ja sam poslodavac i neću više da pravim gubitke, 215 ljudi potpisuje socijalne ugovore, isplaćujem im 600.000 evra i oni odlaze 30. decembra prošle godine.

Ostao mi je plac od šest hektara, 10.000 kvadrata hale i dve hiljade kvadrata poslovnog prostora. Nismo umeli da šijemo i zato hoću da reorganizujem posao i ponudim nekom od strateških dobavljača „Fijata” da zajedno radimo. Spreman sam da uložim još četiri-pet miliona evra, da nađem strateškog partnera koji će investiratijoš toliko i da pokrenemo novu proizvodnju koja bi bila kooperacija. Tako će akcije ove firme vredeti više i za mene i za male akcionare. To je, valjda, interes malih akcionara, a ne da firma pravi gubitke i da njihove akcije vrede malo.

Ali, onda se pojavljuje gospodin Branko Dragaš koji je napravio procenu da moja firma vredi 43 miliona evra, zemljište 26 miliona evra, a fabrika 37 miliona evra. Posle toga je krenulo ono što sada gledate u Kragujevcu – kako je ovo „klasična prevara”, „umanjena vrednost akcija”, „lažni socijalni program”, „srpska tranzicija”i naručenitekstoviu pojedinim medijima.

Dragaš je prvo održao predavanje kako je „srušio 358 privatizacija u Srbiji”, a zatim je osnovao udruženje malih akcionara i njih 1.300 je platiločlanarinu po 1.000 dinara. Onda je krenuo u kampanju.

Ja sam prvo kupio 70 odsto kapitala firme, a u međuvremenu sam otkupio još oko 10,5 odsto. Sada se vrednost akcije na Beogradskoj berzi kreće oko 1.000 dinara. Nijedan od malih akcionara nema više od 64 akcije. Dragaš im kaže da njihove akcije ne vrede 1.000 dinara, kolika je vrednost na Berzi, nego 220 evra i da će svako ko se upiše u njegovo udruženje dobiti 220 evra po akciji. Tako kreće lavina. Radnici traže da im platim za njihovu akciju 200 evra.

Pošto nisam bio zainteresovan da otkupljujem njihove akcije, Dragaš ih je uz pomoć lokalnih bundžija doveo pred kapiju preduzeća sa transparentima „Milane,lopove” „Ua,privatizacija”, „Dole,tajkuni”, „Mi smo gladni”. I jednog dana provaljuju kapiju i zauzimaju prostorije. Pitam policiju šta da radim, oni kažu da pustimo dvadesetak malih akcionara u trpezariju „da malo tu budu, pa će otići“. Mi ih pustimo, posle izvesnog vremena oni jedno veče izbace čuvara i kažu „Fabrika je naša”. Zaključaju nam kompjutere, podatke, kasu, dokumentaciju, knjigovodstvo...

(sutra: Zakucavanje na zid)

Limited, čoveče svaki put me oduševiš post-om!!! :cheers: :king:
Svaka čast. :clap:

Limited011 ::

Pre tri godine kupio sam za 1,8 miliona evra „22. decembar” iz Kragujevca na trećoj aukciji,jer su prethodne dve propale,pošto niko nije hteo da kupi to preduzeće. Samo što sam gakupio,svi su mi rekli: „Ti nisi normalan”.

Ali, onda se pojavljuje gospodin Branko Dragaš koji je napravio procenu da moja firma vredi 43 miliona evra, zemljište 26 miliona evra, a fabrika 37 miliona evra. Posle toga je krenulo ono što sada gledate u Kragujevcu –

Dragaš je prvo održao predavanje kako je „srušio 358 privatizacija u Srbiji”, a zatim je osnovao udruženje malih akcionara i njih 1.300 je platiloč lanarinu po 1.000 dinara. Onda je krenuo u kampanju

Dragaš im kaže da njihove akcije ne vrede 1.000 dinara, kolika je vrednost na Berzi, nego 220 evra i da će svako ko se upiše u njegovo udruženje dobiti 220 evra po akciji. Tako kreće lavina. Radnici traže da im platim za njihovu akciju 200 evra.

Taj Drgaš je VELIKA štetočina, zaluduje narod i uzima pare na tudjoj muci!!
A ove njegove procen :drunken: - ispade da je čovek platio celu firmu 1,8 mi. - a Dragaš "procenio" na
106 mil. :cheers:
Ovo me podseća na mog ljubimca Arlehina (alias S.Plalaić, sada poznat i pod nadimkom KASTODI) koji
je na isti način pravio "procene" firmi!!
Pamtim još njegovu procenu za BIPB = 1.250,- din i KMBG = 2.250,- din :cheers:
Da ne pominjem njegove silne procene poljoprivrednih kombinata i dobara... :face:

Kakve je on samo računice izvodio na Fiasconomyju, da ne poveruješ, ali su
mu ljudi verovali, baš kao i B.Dragašu - ljudi kao da žele da ih neko zaludi i prevari!!!

Bravo za kvalitetan post! Respect za Limiteda!

Ispovest srpskog preduzetnika (2)

Ponudio sam Branku Dragašu da se nagodimo,
ako on kaže da fabrika vredi 37 miliona evra – da napravimo zajedničku firmu...

Pitam ponovo policiju šta da radim, a ona kaže „Oni su u posedu, moraš na sud”.
Krećemo na sud i posle mesec dana dobijemo privremenu meru po kojoj grupica malih akcionara mora da napusti prostorije mog preduzeća.
Dođe sudski izvršitelj, oni počnu da viču i „seku vene” i on ode.
Drugi put, sudski izvršitelj dođe sa policijom, mali akcionari se popnu na krov i zaprete da će izvršiti samoubistvo.
Policija se povuče.

Zatim, Vrhovni sud odbija žalbu za izuzeće i potvrđuje odluku prvostepenog suda da mali akcionari moraju da napuste moje preduzeće.

Tada su oni izgubili motiv za „dežurstva” u fabrici, ali se onda u jednom tabloidu pojavi tekst kako je „Spasojević lopov i da će sutra biti uhapšen” i eto njima razloga da nastave blokadu firme.

Policija, niti ko drugi, neće da interveniše. A ja stižem na naslovne strane tabloida. Četiri meseca sede unutra i daju izjave za medije. Oni su mali akcionari... to je njihovo... „ovo je klasična prevara u privatizaciji... fabrika vredi 40 miliona, a Spasojević je kupio za 1,8 miliona evra”.

Njima je obećano da će dobiti 20 evra za dežurstvo u zauzetoj fabrici. Onaj ko dežura tri meseca, dobiće 1.200 evra, a bukači ih „lože”. „Ko ne dođe sutra, sve se poništava”. I pisali su recke koliko su zaradili na dežurstvu. Oni su stvarno verovali da će od nekog dobiti pare za to što su zauzeli moju fabriku i u njoj dežurali.
Toliko su bili ubeđeni u to da su se zaduživali po sto-dvesta evra, očekujući da će dobiti pare za dežurstvo. A kad ih pitam, šta traže u mojoj firmi, oni kažu da su tu radili 30 godina i da je to njihovo. Na dežurstvu se „vrtelo” oko 120 malih akcionara. Kolovođe su radnici koji su stalno bili na bolovanju. Oni su 12 godina profesionalni štrajkači i hvale se kako su ’97. godine „zakucali na zid” tadašnjeg generalnog direktora. :shock:

U međuvremenu, vidim se sa gospodinom Dragašem u „Šeheru”. Kaže mi da je bio u Njujorku kad je radio procenu vrednosti moje firme, pa možda je nešto i pogrešio. Ponudio sam mu da se nagodimo, ako on kaže da fabrika vredi 37 miliona evra – da napravimo zajedničku firmu. Ja dam to što po njegovoj proceni vredi 37 miliona evra – plac i fabriku, a mali akcionari daju sve svoje akcije i Dragaš da bude direktor. A da posle godinu dana sve to prodamo, da meni daju četiri miliona evra koliko piše u knjigovodstvu, a da on i konzorcijum uzmu 33 miliona evra. Mi damo predlog kako da se sve to uradi, oni ne umeju da formiraju firmu, niti da prodaju i pregovori su propali.

Pitam male akcionare šta sada hoće, a oni kažu „pa 200 evra po akciji”. Njima niko neće da kaže da ne mogu ništa da dobiju, ali im se kaže da je privatizacija bila nameštena, da će biti poništena i da će oni podeliti pare.

Onda sam odlučio da i ja uđem u svoju fabriku na isti način kao i oni. Zaposlio šest momaka u stalni radni odnos i još 30 na određeno vreme kao obezbeđenje i oni su bez oružja ušli unutra i izbacili male akcionare. Javno mnjenje se obmanjuje kako su oni koristili metalne šipke. U lokalnim novinama, bliskim jednoj od vladajućih stranaka, piše između ostalog: „Zar nam sada nije jasno zašto su mnogi tranzicioni pobednici iz Prvog visili posle Drugog svetskog rata... Spasojević mora da je stvarno glup ako misli da će sinovi, rođaci, kolege, građani koji žive na ivici i ispod nje podržati ono što su plaćenici izbacivali radnike iz fabrike u kojoj su proveli najbolje deo svog života”. Stvara se atmosfera za linč.

Onda se pojavljuje izaslanik Ivice Dačića, ministra policije, s najboljom namerom. Zbog bezbednosti nešto mora da se uradi, jer je bilo angažovano mnogo policajaca. I kaže „pregovarajte s malim akcionarima, jer ovo ne vodi dobrom”. I, sad mi kao pregovaramo. Ali, ne znam o čemu.

Oni traže podelu firme, hoće da dobiju nešto od firme što vredi onoliko koliko im je neko obećao da vredi. Pregovaramo i dalje, oni kažu da će predlog podele firme dati Dragaš.

Nemam ništa protiv pregovora, pristao sam na pregovore da bi mali akcionari videli koliko je besmisleno to što traže. I da podelimo firmu, pa oni će opet u njoj biti manjinski akcionari. Ponovo će biti razočarani kad shvate da nema nikakve isplate „u kešu”, jer oni sada očekuju isplatu, oni bi da nešto prodaju i za to dobiju neke pare.

Čini mi se da nekome odgovara da u Kragujevcu budu nemiri, ali nije moje da o tome pričam.

Sada imam sudsku presudu da je firma moja.
Agencija za privatizaciju kaže da je privatizacija bila čista.
Ministar Rasim Ljajić kaže da je i socijalni program čist.
Vrhovni sud je presudio u moju korist.
Četiri ministarstva kažu da je sve čisto.
Ali ja i dalje ne mogu da radim.
A i policija ne može da mi čuva imovinu, jer kaže „kad bi to radila svuda gde ima problema,
u Srbiji bi izbio građanski rat”.

I sad sam ja neki privrednik.
Pa, 4,5 miliona evra, koliko sam uložio u „Trgovinu 22”, mogao sam da krckam 15 godina po 300.000 evra i da me baš briga.

Kome sad da se žalim? Kažu, samo Dačiću.

A načelnik policije u Kragujevcu mi savetuje da „moramo da budemo mudri”.

Tako to biva kad se podilazi sirokim narodnim masama, koje btw, ako ovaj "med i mleko" covek zatvori fabriku, ce sa tim papirima moci da coskare i likuju "a, kako smo ga zajeb..."

Ovaj 2. deo ispovesti je još bolji!!
:clown:
Osim ludih radnika koji misle da nastave svoju "samoupravljačku" tradiciju
i prevaranta Dragaša, pokazuje da ni sudstvo nije u najboljem stanju,
a da nam je POLICIJA sažaljiva i uvidjajna :D
Ovo je da ne poveruješ: "A načelnik policije u Kragujevcu mi savetuje da „moramo da budemo mudri”.


Neverovatno gore je nego što sam mislila!!!

.

Hronika
Uhapšeno četvoro direktora
Ojadili akcionare za 65 miliona dinara
Autor: A. Ž. Adžić, Z. Vasiljević | Foto:Mup | 28.11.2009. - 08:00

Beograd, Sombor - Slaviša Purić, vlasnik preduzeća „Inter-eksport“, generalni i finansijski direktori te firme Radomir Jokić i Snježana Tanasković, kao i direktor „Betonjerke“ iz Sombora Milan Brankov uhapšeni su juče zbog sumnje da su od septembra 2007. do januara ove godine u privatizaciji somborskog firme oštetili Akcijski fond i male akcionare za skoro 65 miliona dinara.
Purić, takođe posle kupovine „Betonjerke“, podiže kredit od „AIK banke“, i to više od 330 miliona dinara, a pod hipoteku stavlja nekretnine ove somborske firme, ali i drugih preduzeća čiji vlasnik je u međuvremenu postao.

Istražni organi ispituju malverzacije u vezi dobijanja kredita jer, kako se sumnja, Purić je na aukcijama kupovao firme koje imaju vredne nekretnine, a zatim ih stavljao pod hipoteku i uzimao kredite. Kredite je već posle prve rate prestajao da vraća pa je zbog toga nekoliko ugovora o privatizaciji Agencija raskinula.

Platio ratu i ojadio „Agrobačku“

BAČ - „Agrobačka“, ili ono što je ostalo od nje, više nije u vlasništvu Mileta Jerkovića. Firma iz Bača je zvanično postala deo imovine akcijskog fonda jer Jerković nije uplatio prispele rate po ugovoru o privatizaciji. Milan Stajčić, zastupnik akcijskog kapitala, kaže da je Jerković dobar deo preduzeća prodao, a za njega je isplatio samo šestinu licitirane sume. Očito je da će ovaj slučaj dospeti na sud.

http://www.blic.rs/vojvodina.php?id=123317

Sud prodaje imovinu
Sl. PAŠIĆ, 07.12.2009 21:20:13 Ocena: -.-- (Glasova: 0) Komentara: 0


Srušeni krov sa dve kuće “Našeg doma”
ZRENJANIN - Tridesetak bivših radnika zrenjaninskog “Našeg doma”, nekada uzornog preduzeća koje je brinulo o održavanju nekoliko hiljada stanova u gradu na Begeju i pružalo razne zanatske usluge mnogobrojnim firmama širom Banata, posle neuspešne privatizacije (gazda postao ovdašnji preduzetnik Nikola Radulović) - našlo se na ulici. I to, bez isplaćenih zaostalih plata i otpremnine koja im po zakonu pripada, kao tehnološkom višku.
- Novi gazda je praktično “Naš dom” doveo do zatvaranja, a radnicima je ostao dužan 10 plata i otpremnine. Zanimljivo je da nas je za tehnološki višak proglašavao penzioner bivše JNA, gazdin rođak... Morali smo da se pomirimo sa sudbinom, ali kako gazda nije želeo da nas isplati, obratili smo se sudu - ispred grupe bivših radnika “Našeg doma” - kaže za “Novosti” Gizela Aćimov.
U korektnom roku, Opštinski sud iz Zrenjanina doneo je izvršne presude u korist radnika i predlog za izvršenje. Međutim, kako je imovina “Našeg doma” preneta na drugu Radulovićevu firmu, radnici nisu znali kako da naplate potraživanja, a račun “Našeg doma” stalno je u blokadi. Jedino im je preostalo da stave hipoteke na dve kuće u Ulici Koče Kolarova u Zrenjaninu, gde je sedište preduzeća.
- Kao poverioci tražili smo i dobili od suda rešenje o zabrani otuđenja ove dve zgrade. Međutim, valjda po gazdinom nalogu, a da bi se verovatno umanjila vrednost nekretnina, neko je preko noći uklonio krov sa kuća! Na naš zahtev sud je doneo i rešenje o zabrani nastavka rušenja, a veštak je procenio da zgrade vrede 9,3 i 11,2 miliona dinara. Ali, nikako da se sprovede licitacija za prodaju, jer sada “Naš dom” odugovlači izvršenje - ističe Gizela Aćimov.
Sudija Zlatoje Ankić, rukovodilac izvršenja u zrenjaninskom Opštinskom sudu, kaže za “Novosti” da je predmet bio u Okružnom sudu. Posle ispravljanja procesnih grešaka po nalogu ovog suda, doneto je rešenje o zakazivanju prodaje nepokretnosti “Našeg doma”. Kada će to biti u ovom trenutku teško je reći, jer će stranke ponovo imati pravo žalbe...
Zanimljivo je da se među onima koji su do sada obarali izvršenje nalazi i Maksa Đurišić, bivši radnik, a sada direktor “Našeg doma”. On je ujedno i jedini zaposleni u preduzeću, koje izgleda postoji samo na papiru, a trenutno je u blokadi za više od 13 miliona dinara...
- Pretpostavljamo da se iza gazdine namere odugovlačenja ovog postupka krije odbijanje potencijalnih kupaca kuća?! Ali, ne gubimo nadu i verujemo da ćemo uspeti da dođemo do svog novca, odnosno, plata koje smo pošteno zaradili i otpremnina koje nam pripadaju po zakonu - ističu bivši radnici “Našeg doma”.

OPTUŽNICA ZBOG UTAJE POREZA
PROTIV Nikole Radulovića (60), vlasnika i direktora zrenjaninskog “Elektroinvesta”, podignuta je optužnica u ovdašnjem Opštinskom javnom tužilaštvu zbog sumnje da je utajio porez. Tereti se da je tokom 2007. i 2008. isplaćivao zarade i regrese zaposlenima, a da pri tom nije uplatio poreze i doprinose od milion dinara.

KUĆE
POŠTO je Radulovićev “Elektroinvest” kupio sredinom 2006. “Naš dom”, gazda je najavljivao da će proizvodnju i radnike iz Ulice Koče Kolarova izmestiti u “Elektroinvest”, a na mestu “Našeg doma” podići moderan stambeno-poslovni objekat. To nije učinio, a projekat se sada dovodi pod upitnik, jer nepoznato je ko će kupiti dve kuće koje sud prodaje da bi namirio radnike.

Ljubisav Orbović: Štetnija privatizacija nego krize

http://www.seebiz.eu/sr/makroekonomija/srbija/orbovic-stetnija-privatizacija-nego-krize,63555.html

Preduzeća kao šporeti

U oktobru 2007. država je na "samo" dva ograničila broj preduzeća koja privatna lica mogu da kupe na rate. Do tada, prema nebuloznom rešenju po kome svaki čovek može ceo jedan kombinat da kupi na otplatu koju će da finansira kasnijom prodajom nekretnina samog kupljenog preduzeća, čak 1.119 preduzeća od ukupno 1.731 privatizovano je po istom principu po kome se kupuje, recimo, nameštaj ili bela tehnika.

Najpoznatiji tajkuni pri tome se po pravilu nisu prijavljivali pod sopstvenim imenom, već su rado koristili svoje ljude od poverenja. Cela ujdurma je postala javnom kada je nepoznata Ljubica Jovičić kupila nekadašnji tržni centar Merkator (danas Jugocentar na Novom Beogradu), da bi kao vlasnik u Centralnom registru bio upisan Houm art, preduzeće u vlasništvu Filipa Ceptera. Malo ozbiljnija istraživanja su ubrzo otkrila da iza privatizacione kupovine Jugometala (500.000 evra), Hidrotehnike (1,12 miliona evra) i Ćićevca (248.000 evra) stoji izvesni Mirko Rašić, inače zaposlen kod Filipa Ceptera.

Od velikih sa liste prvih deset srpskih tajkuna, jedino se Vojin Lazarević usudio da na svoje ime kupi apatinsko brodogradilište. Od onih nešto manje poznatih, tu nailazimo i na Nenada Popovića, koji je kupio čak pet preduzeća Minela za skromnih 6,3 miliona evra, zatim je tu i suvlasnik Univerzal holdinga, bivši načelnik beogradskog DB-a Dušan Stupar, koji je direktno na svoje ime pazario četiri preduzeća: zemunski ribnjak za 802.000 evra u leto 2005, a onda koji mesec posle trgovinsko preduzeće u Novom Pazaru Jošanica za 816.000 evra, pa Somborske novine za 257.000 evra i Zrenjaninske novine za 678.000 evra.

Koristeći pravo da na svoje ime i na rate kupi preduzeća, niški biznismen i lice sa Interpolove poternice Jovica Stefanović Nini pazario je dva preduzeća, Tomako i Um pak, i ostao bez oba - jer nije plaćao obaveze.

Nenadmašan je, međutim, ostao Mile Jerković koji je što na svoje, što na ime svoje ćerke Višnje Jerković na poček kupio desetak preduzeća, ukupne vrednosti preko 30 miliona evra.

Uhapšena ekipa oko Betonjerke Aleksinac...(Slavko Purić & co).

Firma ponovo ide na prodaju!

Direktor policije Milorad Veljović potvrdio je da su pripadnici kriminalističke policije uhapsili rano jutros, u saradnji sa republičkim tužiocem i Višim tužilaštvom u Beogradu, šest osoba osumnjičenih za zloupotrebu u procesu privatizacije preduzeća "Betonjerka" u Aleksincu i PIK "Čačak" u Čačku.

Veljović je rekao da se procenjuje da su oni ova dva preduzeća oštetili za više od 2,5 miliona evra.

Prema njegovim rečima, uhapšeni su direktor preduzeća "Betonjerka" Slobodan Petrovski (50) i Zora Veselinović Obradović (36), takođe, jedna od direktora u toj firmi, kao i direktor beogradskog preduzeća "Intereksport" Radomir Jokić (34), finansijski direktor te firme Snežana Tasković (38), zatim direktor preduzeća "Minel telip" u Beogradu Zoran Vukašinović (39) i direktor firme "Superslap", takođe iz Beograda, Marka Jokića.

Veljović je rekao da će prijavom biti obuhvaćen i Slaviša Purić koji je od ranije u pritvoru.

Kako je za B92 rečeno u vrhu MUP-a, postoje određena saznanja da su uhapšeni, preko ranije uhapšenog Slaviše Purića od većeg broja banaka uzimali kredite na ime privatizovanog preduzeća Betonjerka i preduzeća PIK Čačak, posle čega su stavljali hipoteku na ta preduzeća i izvlačili novac iz banaka.

Država štiti loše gazde
Ko očerupa firmu ne plaća odštetu
V. Spasić | 21. 03. 2010.

Kako zaraditi uništavanjem preduzeća, može se naučiti na primeru pančevačke Azotare. Međutim, niko od nadležnih se ne oseća odgovornim da zatraži odštetu od nesavesnih kupaca.

To što se proizvodnja u Azotari dva puta godišnje zaustavlja košta pola miliona evraKonzorcijum dve litvanske firme „Arvi“ i „Saniteks“ i beogradskog „Univerzal holdinga“, bivšeg DB-ovca Dušana Stupara, za Azotaru platio 13 miliona evra, a uložio je više od šest miliona evra, što država osporava. Troškove tokom gazdovanja firmom od 2006. do početka 2009. godine bili su mali jer radnicima nisu isplaćivane plate i doprinosi, a Srbijagasu računi za gas... Elem, kupci su „uložili“ dvadesetak miliona evra, ali su zaradili 32,5 miliona evra prodajom pogona „Karbamid 2“. Da li je u džepovima konzorcijuma završilo i nešto od 7,2 miliona evra, kolika je vrednost robe koju je kiparski „Heimdal emterprajzis“ preuzeo, a nije platio, verovatno se nikad neće saznati.

Januara 2009. godine država je raskinula ugovor sa konzorcijumom jer je prodajom „Karbamida 2“ otuđio više od deset odsto imovine Azotare, a mogao je samo pet odsto. Kupci su kažnjeni tako što su ostali bez kupoprodajne cene od 13 miliona evra, a pokrenut je i postupak za naplatu ugovorne kazne od 2,6 miliona evra.

Na pitanje da li Agencija ili neki drugi državni organ mogu da pokrenu spor za nadoknadu štete u Azotari zbog prodaje pogona „Karbamid 2“, u Agenciji kažu da posle raskida ugovora prenose kapital na Akcijski fond, koji postavlja privremenog zastupnika kapitala. „On ima ovlašćenje da pokreće sporove za poništaj štetnih ugovora za društvo. Imajući u vidu da je reč o šteti koja je nastala po samu firmu, zakon predviđa da sudski postupak u kojem se utvrđuje postojanje i iznos štete pokreće preduzeće“, objašnjavaju u Agenciji.

Zastupnik kapitala u Azotari bio je Radosav Vujačić, zamenik direktora Srbijagasa. Njega je postavio Akcijski fond u kojem kažu da se ne osećaju odgovornim što nije tražena odšteta u Azotari. „Nismo bili u ugovornom odnosu s bivšim kupcima Azotare, tako da nemamo ni aktivnu, ni pasivnu legitimaciju za vođenje sporova za nadoknadu štete. Legitimaciju imaju subjekt privatizacije, kao oštećena strana, i Agencija. Kada poseduju dokaze i imaju materijalna sredstva, privremeni zastupnici vode sudske sporove za utvrđenje ništavosti štetnih ugovora o otuđenju imovine ili sredstava ili podnose krivične prijave protiv odgovornih lica koja su zaključila štetne ugovore“, piše u odgovoru Fonda.

Da li je dovoljan dokaz da je Azotara oštećena to što proizvodnja mora da se dva puta godišnje zaustavlja jer „Karbamid 1“ nema dovoljno kapaciteta da preradi sirovine koje proizvedu ostali pogoni? To košta pola miliona evra godišnje.
Da li je imao dokaze da je Azotara oštećena prodajom „Karbamida 2“, pitali smo Radosava Vujačića, koji je u međuvremenu postao i direktor Azotare. On kaže da je po papirima teško reći da li je Azotara oštećena, ali poziva sve koji imaju dokaze za nanetu štetu da mu ih dostave. „Nadoknada štete nije moj posao, već države i Agencije za privatizaciju. Novo rukovodstvo se bavi trenutnim u budućim poslovanjem, ali i osporava neopravdana potraživanja nastala u vreme privatizacije. Da je Agencija pokrenula spor zbog prodaje ovog pogona, Azotara bi se pridružila – ističe Vujačić.


http://www.blic.rs/Vesti/Ekonomija/181721/Ko-ocerupa-firmu-ne-placa-odstetu

Recimo da ovo nije jedini slucaj da je neko nesto u privatizaciji platio X, a onda, uz pomoc drzave (jer taj pogon nije mogao da teleportuje, vec je morao da ga demontira, transportuje i carini), proda za X+Y=Z. Y se lepo podeli: bude i za plate, i za sindikat, i nadlezne organe, i za kazne. Svi srecni i zadovoljni. :pirat:
A stvar je veoma jednostavna:
Postoji drustvo za reviziju koje je izvrsilo procenu kapitala koji ce biti privatizovan. Lepo drzava suspenduje dozvolu, raskine ostale ugovore i tuzi sudu sa zahtevom za naknadu razlike izmedju X i stvarne vrednosti kapitala, plus kamate.

Zbivanja u Svislajon-Takovu

Drašković kupuje i šalje u stečaj

Koncern “Svislajon-Takovo” je 2005. kupio “Mitros” za 36,16 miliona dinara. Brojnim marifetlucima prvo je sedište izmešteno u Beograd, potom su od jedne napravljene dve firme, a onda su obe oterane u stečaj. I sada popisna komisija dva puta popisuje jednu istu imovinu – prvo u stečajnom postupku za “Svislajon Mitros”, a sada i za “Takovo Agrar”, kaže Mihajlo Bobić, bivši komercijalni direktor Industrije mesa “Mitros” iz Sremske Mitrovice.
Danas penzioner, Bobić je jedan od radnika “Mitrosa” koji su tužili firmu zbog neisplaćenih ličnih dohodaka za 2004. i deo 2005. godine, do prodaje Koncernu “Svislajon-Takovo”. On kaže da je vlasnik Koncerna Rodoljub Drašković preuzeo obavezu da isplati taj dug u iznosu od 220 miliona dinara, ali da uporno odbija da to učini.

– Uveren sam da takve mahinacije nisu moguće bez pomoći države ili nekog iz Agencije za privatizaciju. Jer kako drugačije objasniti da država nemo posmatra kako se obaveze prema radnicima ne ispunjavaju, a istovremeno Draškoviću otpisuje 175 miliona dinara, koliko su u momentu prodaje Koncernu iznosile “Mitrosove” obaveze po osnovu neplaćenog poreza – kaže Mihajlo Bobić.

ceo tekst:
http://www.blic.rs/Vesti/Ekonomija/182747/Draskovic-kupuje-i-salje-u-stecaj

Rača Kragujevačka – Godinu dana su ratovali protiv države, zahtevajući da ponovo rade. Blokirali su autoput, probijali kordone žandarmerije, demonstrirali su i u Beogradu, pregovarali s ministrima, preteći da će kolektivno da se isele u Ameriku. Spavali su mesecima po holovima opštine Rača Kragujevačka, padali u nesvest, dobijali infuziju, razboljevali se, živeći na minimalcu.

Kad su konačno pobedili i primorali vladu da im dovede novog vlasnika i to ozbiljnu kompaniju iz Južne Koreje, koja snabdeva pogone „Hjundaija” i „Kije” u centralnoj Evropi, radnici „Zastave elektro” sada – odbijaju da rade. Proizvodna hala južnokorejske „Jura korporacije”, do prekjuče srpske „Zastava elektro”, sablasno je prazna.
Umesto da zasuču rukave i ubede Južnokorejce da su došli na pravo mest svih 284 zaposlenih je odlučilo da napusti firmu i uzme otpremnine!


U Rači odvija prava igra nerava oko otpremnina. Korejac, naime, zahteve za otpremninom shvata izdajom kompanije i ne može da pređe preko toga. Radnici, već prekaljeni u borbi sa vladom, hoće da izvuku najviše što mogu, verujući da će poslodavac shvatiti da ipak nije došao u Nemačku, nego u Srbiju.

Iako za sada to niko zvanično ne potvrđuje, strategija radnika je sledeća: s obzirom na to da novi vlasnik što pre želi da obnovi proizvodnju, za sada s dve proizvodne trake u delu magacinskog prostora, a da pri tom nema ugovornu obavezu prema zaposlenima, iskusni šumadijski pregovarači žele da najpre uzmu otpremnine, odu na biro, a zatim se – ponovo vrate u fabriku.
Kakvi tajkuni - takvi i radnici!!

@Limited011
Ma, zar je moguce? Molim te, reci da je samo sala?

Pinto ::

@Limited011
Ma, zar je moguce? Molim te, reci da je samo sala?

I ja sam mislio, ali nije! Sve je istina.

Tu firmu je prvo kupio izvesni Ranko Dejanović, suprig predsednice Skipštine, ali su se radnici bunili, bunili i oterali ga. Vlast je zato i pristala na kompromis da se SPS ne naljuti ;)
Cena za supruga je bila 22 miliona dinara, a Korejci su platili 3 miliona evra!

Tako da država plaća otpremnine, Korejanci su preuzeli firmu bez ikakvih obaveza, mada je za njih ovakav postupak nemoralan, što su rekli i radnicima, a oni im odgovorili: "Šta je tu problem, ako se može?" Valjda uče od naših političara šta je "moralno"???

Uglavnom, Korejanci su u čudu i rekli su im da će se raditi i subotom, što je radnicima neverovatno i već se spremaju na štrajk, iako su dali otkaze.
A Korejanac im poručio da je takvo ponašanje izdaja firme i da ko bude osnovao sindikat ima da dobije otkaz

Dozvoliće, kažu, samo da osnuju radnički komitet??

Biće veselo!!

Dočekali - vlada ustupa firme tajkunima!!
Vlada ubrzano priprema spisak firmi koje će ustupiti privrednicima.
Sindikati: Moraju da održavaju proizvodnju bar tokom 10 godina

Ministar Rasim Ljajić kaže da se tek formira spisak propalih firmi i da će ih Vlada uskoro ponuditi uspešnim privrednicima:
- Insistiramo da sve bude krajnje transparentno. I nije dobro da privrednici ulaze samo u upravne odbore, već treba zaista da pomognu ta propala preduzeća. Da ceo projekat bude zasnovan na ekonomskom interesu - koliko para, toliko muzike! Najbolje bi bilo da privrednici privatizuju te firme. Deo ili većinu. Suština je da se zaposle ljudi i da krene proizvodnja. Nažalost, za većinu tih preduzeća - spasa nema!

Zoran Drakulić, vlasnik „Ist pointa“ i jedan od inicijatora ove ideje, tvrdi da država mora još mnogo toga da uradi da bi koncept uspeo:
- U redu je i to što kaže ministar Ljajić, da privatizujemo te firme, to je naš predlog i naši menadžeri su spremni. Ali, već je bilo problema, iako ideja nije ni zaživela. U nekim mestima u unutrašnjosti koje smo obilazili, na primer, tražili smo da nam ustupe postojeće proizvodne hale koje zvrje prazne. Odbili su nas i predložili da gradimo nove. Pored 10 postojećih?! Sindikalci bi najviše voleli da ništa ne rade, a da ih država plaća.

Firme koje bi Vlada mogla da ponudi

Najmanje tri tendera(prodati, pa raskinut ugovor)
RTB “Bor grupa” iz Bora
“Župa” iz Kruševca
“Niteks” iz Niša
“Zmaj” iz Beograda
“Sloga” iz Vladičinog Hana
“Hipol” iz Odžaka
IMK “29. novembar” iz Subotice
“Hisar” iz Prokuplja
“Keramika” iz Mladenovca
“Jedinstvo” iz Apatina
“Elektroizgradnja” iz Bajine Bašte


Raskinut ugovor o prodaji Fabrika vagona Kraljevo
“Petar Drapšin” Novi Sad
“Keramika” Kraljevo
“Mlekara” Sevojno
“Beogradinvest” Beograd
“Prosveta” Čačak
“Žitopromet” Zaječar
RTV Majdanpek
Hotel “Splendid” Beograd
“Zastava inženjering” Kragujevac
*ovakvih preduzeća u Srbiji je 537


Najmanje tri aukcije (neprodata)
“Goša” Smederevska Palanka
“Kluz - Trgovačka mreža” Beograd
“Metalogradnja” Vrbas
“Zvezda film” Novi Sad
“Jedinstvo” Niš
“Termomont” Pirot
“Solid” Subotica
“Tamiš hladnjača” Pančevo
*Ovakvih preduzeća u Srbiji ima 182, dok je 246 onih koja su prodata putem aukcije, pa je raskinut ugovor

Radnici "Zastave elektro", njih oko 200, blokirali su jutros ulaz u fabrički krug "Jura korporacije" u Rači i zathevaju od države isplatu zaostalih zarada.Štrajkači tvrde da im nisu uplaćene zaostale zarade iz prošle i ove godine kako im je i obećano posle prodaje imovine račanske fabrike južnokorejskoj kompaniji. U Ministarstvu ekonomije, međutim, kažu da su sredstva za isplatu zaostalih zarada juče kasno popodne uplaćene na račun "Zastave elektro" i da će u toku dana biti prebačene na račune radnika.

Nakon što je kompaniju "Zastava elektro" kupila južnokorejska kompanija Jura gotovo svi radnici te fabrike zatražili su na napuste posao i dobiju otpremnine od države. Nezvanično, namera radnika je bila da nakon što uzmu otpremnine ponovo konkurišu za posao u istoj kompaniji, ali jeministar ekonomije Mlađan Dinkić nakon toga izjavio da to neće biti moguće. I pored toga, kompaniju su napustili gotovo svi radnici a Jura je nedavno na probni rad primila 150 radnika koji su u ranijem periodu bili zapošljeni u "Zastavi elektro", ali su ostali bez posla.

Od početka privatizacije u Srbiji prodato je 1720 preduzeća, raskinuto je 564 ugovora. Samo u slučaju Zastave Elektro država je izgubila više od milion evra.Vlasnici - konzorucjum Ranka Dejanovića, Dragana Mostića i Nebojše Bankovića potpisali su sporazum

sa ministarstvom ekonomije, prema kome državi vraćaju firmu bez nadoknadu.

Pomenuti konzorcijum je firmu kupio 2006. za 300.000 evra. Kada su je pre godinu dana vratili u vlasništvo države dug je, kako nam je rečeno u ministarstvu ekonomije, iznosio između 4 i 4,5 miliona evra. Država početkom ove godine ponovo prodaje Zastavu Elektro koreanskoj fabrici Jura i to za tri miliona evra. Sve pare od ponovne prodaje otišle su bankama za kredite i radnicima za plate i doprinose. Kako nam je rečeno u Ministarstvu ekonomije, ostali su dugovi od najmanje milion evra prema lokalnoj samoupravi i drugim poveriocima.

U Agenciji za privatizaciju, ministarstvu ekonomije i MUP-u nisu mogli da nam odgovore na pitanje kako je moguće da država u ime svih nas plaća štetu koju su firmi naneli njeni bivši vlasnici i da za to niko ne odgovara. Slobodan Gajić, predsednik sindikata Zastave elektro u pitanje dovodi i postupanje Agencije za privatizaciju, koja prema njegovim rečima nije adekvatno kontrolisala postupke novih vlasnika Zastave elektro. "Na koji način je Agencija za privatizaciju prihvatila to njihovo obavezno ulaganje kad nigde ne postoji potpis tog čoveka?
To je samo jedan čist papir na kome stoji ugovor se zaključuje između toga i toga, dole je kupac ali njegovog potpisa nema", tvrdi Gajić.Prema dokumentaciji u koju je B92 imao uvid, jedan od načina kako se iz Zastave elektro izvlačio novac je i fingirana kupovina opreme. Naime UO Zastave Elektro čiji je predsednik Dragan Mostić, jedan od trojice tadašnjih vlasnika Zastave Elektro, doneo je odluku da se za nabavku opreme uvede posrednik. Angažovana je firma Dama M iz Šapca, čiji je vlasnik Mostićeva majka, a on direktor.
U kupoprodajanom ugovoru stoji da je opremu naručio Ranko Dejanović, inače muž predsednice parlamenta Slavice Đukić Dejanović koji ima najveći vlasnički udeo u Zastavi Elektro. Dragan Mostić, odnosno Dama M, kupuje mašine od trećeg lica - Vladimira Markovića iz Novog Pazara. Na ugovoru nema pečata, niti je overen kod suda. Kada smo pozvali fiksni broj na adresi Duborvačka 12 u Novom Pazaru, koju je Vladimir Marković naveo kao svoju u pomenutom ugovoru, rečeno nam je da za to ime nikada nisu čuli. Predsednik sindikata Zastave Slobodan Gajić kaže da su radnici sve ove dokaze dostavili i MUP-u, a od ministra Dačića dobili su obećanje da će sprovesti istragu tek kada su blokirali magistralnu prugu i započeli štrajk glađu. "Tada je u jednom momentu on rekao, nemojte ništa da mi pričate, sve znam, ali nemojte mnogo Slavicu da mi dirate, jer vi znate da je ona moj potpredsednik stranke i ja sve ovo zbog nje radim, a ja ću lično da izvršim pritisak na tog Ranka Dejanovića da vrati fabriku radnicima. To su njegove reči i to mogu da potvrde svi koji su bili samnom na tom sastanku kod ministra", tvrdi Gajić.

Ministar policije Ivica Dačić nije želeo da komentariše optužbe radnika, a na pitanje šta je sa istragom za zloupotrebu ovlašćenja i uništavanje firme iz MUP-a su nam poslali saopštenje. U martu 2008. Okružnom javnom tužilaštvu u KG podneta je krivična prijava protiv Dragana Mostića iz Šapca zbog postojanja osnovane sumnje da je izvršio krivično delo zloupotreba službenog položaja i falsifikovanje službene isprave. Podneta je prijava i protiv Predraga Stevanovića iz Rače, direktora Zastave Elektro zbog sumnje da je izvršio krivično delo neosnovano dobijanje kredita.

Kako na je rečeno u MUP-u, nadležno tužilaštvo naložilo je PU u Kragujevcu da izvrši dalje provere navoda krivične prijave, međutim to traje već dve godine. (Sutra sledi nastavak o tome kako je konzorcijum na čijem je čelu bio Ranko Dejanović za spornu opremu dobio dva kredita iz Fonda za razvoj za koja je utvrđeno da su nenamenski potrošena i gde su završile plate i dnevnice radnika zarađene u inostranstvu.)

Tajkuni isisali novac, račun državi

kontrole su pokazale isisavanje kapitala kod kupljenih preduzeća, najčešće na dva načina. Prvi je stavljanje hipoteke na imovinu kupljenog preduzeća a korišćenje para za potrebe neke druge firme u vlasništvu istog kupca, a drugi način je prodaja imovine kupljenog preduzeća bez saglasnosti Agencije za privatizaciju.

http://www.b92.net/biz/vesti/srbija.php?yyyy=2010&mm=08&dd=10&nav_id=450855

Drugi deo:

По обављеном обиласку, не напуштајући ни за трену-ак возило, извиђачка патрола вратила се у Агенцију. У газдиној канцеларији дошло је до две крупне промене: на зиду наспрам прозора освануо је велики монитор за пре-зентације, а за конференцијским столом - висок, мршав млад човек у црном оделу, кога је власник Агенције представио као Помоћника Министра, премда је овај, што се тиче пријатеља из Државне Фирме, могао да буде и шеф сале. Није му поменуо име нити рекао о ком се министарству ради. Руковали су се, и то руковање испоставило се и као упознавање и као растанак јер га је власник Агенције сместа испратио: Помоћник Министра је без иједне изговорене речи напустио канцеларију. Власник Агенције наложио је свом генералном директору: „Пусти филм."

Док су на великом монитору гледали сцене упада приватног обезбеђења у неку зграду, чија се фирма није видела, док судо зуба наоружани и опремљени специјал-ци изводили показне вежбе у затвореном простору, на пустој ледини и на полигону препуном запрека и кулиса, уз демонстрацију свих могућих акробација, борилачких ве-штина, верања уза зидове и скакања са другог спрата, власник Агенције изнео је план.

„Све смо средили, затворили смо конструкцију, обез-бедили се са свих страна и наша понуда је следећа: ноћас око три, кад ви одете кући, ми ћемо преузети Државну Фирму и ви ћете сутра доћи на посао као да се ништа ни-је десило. Акција ће трајати око пола сата."
Направио је паузу, Директор и Синдикалац су ћутали и слушали као ђаци.
„Посао није лак, али смо прорачунали ризик и напра-вили реалну стратегију. Сигурни смо да можемо преузети предузеће без инцидената. Овако као што сте видели на филму. Наши момци су врхунски обучени, али нико неће бити повређен. Кад ми уђемо, остајемо седам дана, за то време имаћете наше даноноћно обезбеђење у фирми. А ви", обратио се Директору, „имаћете и своје лично обез-беђење."

Директор је очајнички завртео главом, што је личило на нешто између одмахивања и климања.
„Како носите дневни пазар у банку?" упитао је власник Агенције.
„Носи га наша курирка, Зорица", одговорио је Синдикалац.
„Зорица? Сама? У чему?" „Како у чему?... У кеси."
„Дневни пазар носиће свакодневно у банку наши љу-ди, у блиндираним колима. Папирологију и регистрацију добићемо већ за два-три дана на ваше име, и онда више немате шта да бринете. Тек кад потпишемо уговор, моћи ћу да вам кажем ко стоји иза свега што вам се десило. У питању је једна моћна странка, али о том - потом...

Наша тарифа је уобичајена у оваквим случајевима. Знате, све су то велики издаци."
„То јест, која тарифа?", запитао је Директор. „Ми се никада нисмо сретали са оваквим случајевима, не знамо каква је пракса, ми смо државно предузеће..."
„Свеједно", рекао је власник Агенције, „морате ми из-дати меницу или дати неки простор под хипотеку, а по-што сте наши пријатељи, даћемо вам и повољан рок да нас исплатите - рецимо, у три месечне рате."

Наредио је свом генералном директору да донесе је-дан модел уговора, „онај најповољнији, за наше пријате-ље". Директор Државне Фирме и Синдикалац узели су образац уговора и у једном од последњих чланова, скоро се додирујући главама док су читали правнички беспре-корно срочене одредбе, угледали цифру од девет и по милиона динара. Директор је погледао Синдикалца, уо-збиљио се још више и одговорио:
„Знате, ја сам директор једне мале државне фирме, има нас сто запослених, не могу сам о томе да одлучим, ми отприлике толико намакнемо за три месеца да испла-тимо плате са доприносима."
„И да сервисирамо дугове", додао је Синдикалац.
Власник Агенције је ћутао и одмеравао „пријатеље". Директор је додао:
„Морам да се консултујем."
„Изволите у ову просторију, ту вас нико неће узнеми-равати", рекао је власник, устао и отворио им врата на ко-јима је писало РRIVATE.
Директор је у пратњи Синдикалца ушао и затворио се у потпуно глуву просторију у којој су се налазили само један кревет, телевизор и гардеробер. Пошто је мобилним телефоном консултовао Канцеларију, која га је наговара-ла да прихвати понуду, и неколико чланова збаченог ру-ководства и синдикалних вођа, с којима се сложио да је понуда неприхватљива, Директор је одахнуо, изашао са Синдикалцем из глуве собе и бираним речима саопштио власнику Агенције да му се захваљује на труду и предусретљивости, али да није добио сагласност за прихватање понуде, мада сматра да је она сасвим разумна и уобичајена, итд.
„Ми смо професионалци", рекао је власник Агенције, „не треба да се захваљујете. Само да имате у виду, проле-тос нам је ИКТ, рецимо, за исту услугу платио дупло ви-ше, иако је предузеће имало мање запослених."
„Не, ипак не", рекао је Директор, „знате, за те паре не би нас опрали ни Сава ни Дунав."
„Сад или никад", рекао је власник Агенције. „Сутра ће бити касно. Можда ипак да размислите још мало пре не-го што донесете одлуку."
„Хвала", рекао је Директор и устао.
Власник је слегнуо својим широким, мишићавим раменима, извадио визиткарту и рекао уз осмех:
„Ако се опет једном нађете у сличној ситуацији, слободно се јавите, ви сте наши пријатељи..."
Директор и Синдикалац учтиво су се поздравили са свима и изашли на улицу.

Bravo Limi !!


Prava slika društava u Srbiji !!

Ovo je i smešno i tragično, u svakom slučaju odličan tekst.
Hvala i pozdrav

kaktusic ::

Ovo je i smešno i tragično, u svakom slučaju odličan tekst.
Hvala i pozdrav

Slazem se, samo ne vidim kakve veze ima sa privatizacijom :?:

Ovde se radi o protivpravnom zauzimanju fabrike, a da nije naveden osnov, vec je zauzimanje verovatno bilo samo sebi cilj da direktor plati privatnoj armiji kintu, klasicna iznuda.

I nisam siguran da se radi o drzavnoj kompaniji, pre bi reko drustvenom preduzecu, jer je mehanizam zastite drzavne imovine malo drugaciji i direktor se ne bi obracao svom advokatu, vec pravobraniocu...

Ali u svakom slucaju privatizacija je kriva

Kobe Bryant ::

Prava slika društva u Srbiji !!

Slika, hm, ... ovo je (bio) jedan istinit događaj, izvorni pisac teksta je očigledno bio u poziciji svedoka očevica - dakle ovo nije skaska ilustrovana bogata literarnim trilerima, već suv dokumentarac.

Ova "tehnologija" je u tzv. dobro obaveštenim krugovima prilično poznata, u štampi je bilo i više primera na tu temu. Posebno me je zaintrigiralo da je suma za "rešavanje problema" u svim slučajevima koje znam bila ista - 100.000 EUR (ili protivvrednost), što upućuje i na eventualno postojanje posebne "industrije" koja već ima standardizovane cene.

U vezi drugih komentara: naravno da privatizacija nije samo po sebi loše rešenje, loše je kada se uz pomoć opisane "tehnologije" otimaju društvena preduzeća višestruko ispod tržišne vrednosti i time društvo u celini, a i svaki pojedinac, uskraćuje za neku novu školu, bolnicu, ili vrtić. Posebno, što u pravilu takve firme završe u stečaju, a masa takvih primera i prakse razara ukupnost tkiva društva Srbije u celini.

Poenta je u proaktivnom učestvovanju pojedinaca iz državnih organa u realizaciji ovakvih, suštinski razbojničkih poduhvata, što je dato i gornjem tekstu, kao i u pasivnosti pojedinaca (u postupcima po žalbi) iz drugih ili istih nadležnih kontrolnih, takođe državnih organa. Korišćenje sinonima za prikrivanje identiteta žrtava, posebno, govori i o njihovom strahu od konflikta sa "državnm; nadležnim zloupotrebljavajućim organom" - kraće: definicija prvog stadijume razvoja fašizma.

Srbija traži izručenje Radulovića iz Španije

Beograd - Pitanje hapšenja i izručenja Slobodana Radulovića, bivšeg direktora „C marekta“ optuženog da je jedan od organizatora stečajne mafije, biće pokrenuto na sastanku ministarke pravde Snežane Malović sa španskim kolegom Fransiskom Kamanjom Domingesom, saznaje „Blic“.

http://www.blic.rs/Vesti/Hronika/207396/Srbija-trazi-izrucenje-Radulovica-iz-Spanije

Treći deo serijala “Bajka o 5.oktobru”

večeras na programu TV B92 u 22 sata, . Tema ovog dela su
neispitane privatizacije, kao i druga neispunjena obećanja.

Lideri DOS-a su, pre dolaska na vlast, obećavali da će oduzeti imovinu stečenu kriminalom kao i da će oni koji su je na nezakonit način stekli zbog toga odgovarati.

Obećanje nije ispunjeno. Demokratska stranka Srbije je, u vreme Vlade na čijem je čelu bio Zoran Đinđić, tvrdila da su privatizacije iz tog perioda sprovođene na “kriminalan” način.

Desilo se suprotno. Vlada Srbije, na čijem je čelu bio Vojislav Koštunica, odgovorna je za činjenicu da su biznismeni kapitalom čije poreklo nije ispitano ni do danas, uspeli da, od formiranja te Vlade, otpočnu proces kupovine akcija u brojnim preduzećima i tako praktično postanu vlasnici Srbije....
:non:

Podatak o tome koliko je kupaca steklo vlasništvo nad firmama u privatizaciji, a da za njih nisu platili ni dinara, ne postoji. Tako su biznismeni postajali novi vlasnici preduzeća a da praktično ni dinar sopstvenog kapitala nisu uplatili državi, već su kupovinu finansirali kreditom za čije obezbeđenje su založili imovinu svog budućeg preduzeća, a rate potom otplaćivali iz dobiti.

Na taj način je i rumunski Kuprum, učestvujući na tenderu za privatizaciju borskog rudnika, hteo da dođe u posed kompanije koja daleko prevazilazi njegov kapital, ali je posle "bure" u javnosti, ministar Dinkić "presekao" i poništio taj javni poziv.

To se, međutim, nije desilo u slučaju prodaje Interkontinentala, jer je Agencija za privatizaciju dozvolila Delti da za realizaciju investicionog programa podigne kredit, stavljajući pri tom hipoteku na hotel.
Naročito na početku rasprodaje društvenog kapitala, kupovina bez para bila je više nego uobičajena, ali su problemi obično nastajali kasnije, kada je novo vlasništvo trebalo održati u životu, organizovati proizvodnju i plaćati radnike.
Nove gazde, ako izuzmemo iz te kategorije sadašnje krupne kapitaliste koji su tačno znali šta hoće, najčešće nisu imali jasnu predstavu o mogućnostima preduzeća koje su pazarili, niti su bili vični poslovanju, pogotovu legalnom.
Zato više nikoga od stručnjaka koji su pratili tu oblast, ne čudi što je svaki četvrti kupoprodajni ugovor poništen, što se na prste jedne ruke mogu prebrojati preduzeća koja su modernizovala tehnologiju i vratila se na strana tržišta, dok je neprihvatljivo veliki broj preduzeća završio u stečaju, nakon što su vlasnici "isisali" sav kapital. Da privatizacija nije ispunila očekivanja već je opšte mesto, ali problem je mnogo veći zbog toga što je taj proces u izvesnoj meri doprineo kriminalizaciji društva.
Sastavni deo kampanje koja je otvorena kada je donet novi Zakon o privatizaciji 2001. godine, bila je tvrdnja da se poreklo kapitala novim vlasnicima neće istraživati, što je omogućilo da se i novac zarađen u sivoj zoni ili kriminalom ubaci u legalne tokove, ali i onaj koji je na sumnjiv način bio iznet iz zemlje, a vratio se u nju preko raznih of šor destinacija.

Kapital koji je na taj način ugrađen u privredni sistem zemlje, nastavio je da se ponaša "prljavo", razarajući ekonomsko tkivo zemlje i institucije, a osam godina od primene novog modela, rezultat je više od 800.000 otpuštenih radnika, zaostajanje privrede za šest tehnoloških generacija, uništena industrija koja sada ne može da dostigne ni polovinu proizvodnje iz 1989. godine.
"Nekoliko zakonom dozvoljenih metoda privatizacije pogubno je delovalo na ekonomiju zemlje. Prvo, naročito na početku privatizacije, raširena je bila pojava da firme kupuju konzorcijumi zaposlenih ili fizičkih lica sa strane, na šest rata, ali su problemi nastajali obično posle uplate prve, koja je obezbeđena iz kredita, jer dalje servisiranje novi vlasnici nisu mogli da obezbede", kaže Ljubodrag Savić, profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu.

Kako potvrđuje, nije moguće doći do sveobuhvatnih podataka o načinu kupovine preduzeća, a pre dve godine ukinut je i informator u kome je Agencija za privatizaciju objavljivala rezultate prodaje društvenih firmi. Savić podseća i na primer tri šećerane, koje je biznismen Miodrag Kostić kupio za po jedan evro, uz problematično objašnjenje da je reč o firmama koje su u velikim dugovima. Kasnije se ispostavilo da su poverioci potraživali daleko manje iznose od vrednosti zaliha kojima su u tom trenutku raspolagale šećerane. "Ali, nije u toj transakciji uzet najveći novac. Mnogi se još sećaju "šećerne afere" zbog koje smo jedno vreme kao izvoznici tog proizvoda bili na crnoj listi Evropske unije.
Tada je neko iz vrha savezne države, odobrio da se šećer od trske, prodavan po 300 evra za tonu, prepakuje i označi kao proizvod od repe, što mu je udvostručilo vrednost. Izvesno je da je u tom kontingentu, značajan deo pripadao šećeranama koje je kupio Kostić. Ali, potvrda tvrdnji da je prodaja firmi za jedan evro bila problematična, je i činjenica da se nedugo zatim, šećerana u Crvenki, opterećena istom problematikom kao i prethodne tri, prodala Grcima za gotovo pet miliona evra", naglašava Savić.
On kaže i da svi "propusti" koji su doveli do enormnog bogaćenja jednog broja ljudi u procesu privatizacije, nisu mogli da se dogode bez pune "saradnje" sa državom, ili preciznije, sa korumpiranim pojedincima iz javne uprave.

Kao primer, navodi "slučaj" bivše zgrade CK SK na Novom Beogradu, za koju se neposredno pred prodaju govorilo da je kontaminirana u NATO bombardovanju, da joj je narušena statika i da će novi vlasnik teško rešiti problem deponovanja navodno radioaktivnog šuta.
To je bilo opravdanje da se zdanje proda za svega 10 miliona evra. Epilog je poznat. Dobrom koordinacijom saveznih i gradskih službi na novog vlasnika najpre je uknjižen deo zemljišta koji je bio javna površina, a uz to je išlo i pravo da izgradi još jedan objekat istih gabarita, kao i šoping mol, a sve te transakcije omogućile su da vrednost tog zemljišta dostigne tržišnu cenu od milijardu evra.

Primer je i privatizacija Luke Beograd, gde je manji problem to što je ona kupljena iz kredita. Mnogo je značajnije to što je kupac imao insajdersku informaciju da će namena tog zemljišta biti promenjena, što mu je otvorilo mogućnost za sticanje ekstra profita, ukazuje Savić.

Teletrader ::

Primer je i privatizacija Luke Beograd, gde je manji problem to što je ona kupljena iz kredita. Mnogo je značajnije to što je kupac imao insajdersku informaciju da će namena tog zemljišta biti promenjena, što mu je otvorilo mogućnost za sticanje ekstra profita, ukazuje Savić.

Ono o čemu se u medijima ne govori u vezi luke je pokušaj klasične prevare sa zemljištem, gde više ni ja ne znam ko je koga tu sve varao i vodao žednog preko vode. Ono što je činjenica je to da su kupci ostali bez nekih 120 hektara koje im je država prodala džumle sa sve lukom, iako je to zemljište bilo u privatnom posedu. Na to Beko sada i misli kada državi nudi polovinu luke nazad. Opšta zahebancija za narodne pare.