DA LI JE PRIVATIZACIJA PREVARA?

PRIMER ENGLESKE
GARDIJAN:

Privatizacija ne fukcioniše. Obećali su nam akcionarsku demokratiju, konkurenciju, manje troškove i bolje usluge. Generaciju kasnije, iskustvo većine ljudi u Engleskoj je suprotno.
Od Elektrodistribucije i vodovoda do železnice i javnih servisa, u realnosti imamo privatne monopole, naopake subvencije, previsoke cene, žalosno malo ulaganja i PROFITERSTVO.

Privatni karteli vrte regulativna tela oko malog prsta. Zaposlenima se smanjuju plate i pogoršavaju uslovi rada. Kontrola nad osnovnim uslugama ne samo da je preneta inostrane korporativne gigante, već su te kompanije i same u vlasništvu - druge države.

Mnogi izveštaji pokazuju da su privatizovane usluge skuplje i neefikasnije od onih u JAVNOM VLASNIŠTVU. Ne iznenadjuje mnogo što gradjani nikada nisu ni bili pitani da li žele privatizaciju uslugama (vodovod, elektrodistribucija; železnica....).

Ali, bez obzira na dokaze, karavan ide dalje. Vlada Dejvida Kamerona sada uvodi privatizaciju u srcu obrazovanja i zdravstva.
I prodaje deo POŠTE za milijardu manje od tržišne cene.

Rasprodaja železnice (i metroa) pokazala se kao posebno loša. Guranje privrednika u prirodni monopol dovelo je do fragmentacije, do gubitaka na godišnjem nivou od 1,2 milijardi, do najskupljih voznih karata u Evropi, a više su se nego udvostručile subvencije nego dok je železnica bila DRŽAVNA.

Nasuprot privatizovanom delu železnica, deo koji (još) nije privatizovan pruža daleko bolju uslugu i stavlja 800 miliona funti u državnu blagajnu (isto kao i vodovod Škotske koji je u držanim rukama).

Neophodno je da se raskrsti sa 30-godišnjom (od Tačerke na ovamo) DOGMOM protiv državnog vlasništva.
Privatizovane industrije nisu uspele da obezbede efikasnost, odgovornost ni sigurna radna mesta.
One su iz (datog) monopola lako isisale bogatstvo, koncentrisale u sve manjem broju ruku, probudile nejednakost i nisu ostvarile suštinski važne investicije.

U trenutku kada ceo korporativni sektor sedi na gomili neuloženog novca - zbog čega produktivnost zapravo opada - kobno je nepostojanje državnog ekonomskog motora koji bi predvodio oporavak. Iskustvo je pokazalo da NE MOŽETE DA KONTROLIŠTE ono što ne posedujete.

I kao što je primetio prof. Endru Kambers, vlada jedino može uz pomoć naopakih subvencija, kakve plaća danska i švedska država, da nagovori privatizovane gigante iz oblasti elektroprivrede da ulažu u oblast obnovljivih izvora energije, što bi da su te kompanije bile u državnom vlasništvu išlo mnogo lakše i jevtinije.

ZAKLJUČAK:
Neophodno je nači nove oblike javnog vlasništva u bankarskom sektoru i komunalnim uslugama. Vladajuća klasa nije primetila šta se dešava u ostatku sveta. Od Južne Amerike do USA, pa do Zapadne Evrope, privatizovane javne usluge i resursi se stalno vraćaju u državno vlasništvo.

U protekloj deceniji 86 gradova je vratilo vodovod u društvenu svojinu. Samo u Nemačkoj je od 2007. vraćeno 100 energetskih koncesija u državno vlasništvo.

Čak i dok se kriza koristi da se privatizaciji udahne novi život, plima se okrenula u drugom smeru. Novi talas državne svojine ima inovativne, ponekad hibridne forme i prevazilazi slabosti ranije nacionalizovanih industrij...
  

Odlican clanak

Da li ima link ka tom članku?

Igi-bg ::

Da li ima link ka tom članku?

Text je od 13 ili 14. jula iz Politike, rubrika Pogledi. Nisam ga našao u e-formatu pa sam najvažnije prekucao...

SAMI STE TRAŽILI !!!

Beskrajno obožavanje privatne svojine (i kapitalizma) bilio je prisutno u svi socijalističkim državama, čiji su gradjani duboko bili frustirani skromnim asortimanom u radnjama.

Neodoljiva privlačnost potrošačkog raja Trsta, Frankfurta ili Njujorka nametali su zaključak da Evropejci ili Amerikanci umeju sjajno da organizuju privredni život, pa bi bilo dobro da i mi podjemo njihovim putem.

Mnogi su bili ubedjeni da je najbolje da inostranim vlasnicima prepustimo kontrolu nad domaćim privrednim i prirodnim resursima.

San miliona se ostvario u Srbiji, istina sa zakašnjenjem zbog ratova, ali se nažalost pokazalo da za "periferiju" Evrope ne važe ista pravila i za "centar". Istina, na oduševljenje gradjana zašarenili su se ŠOPING MOLOVI , prepuni uvozne robe.

Društvena svojina je likvidirana (iako niko nije pitao gradjane da li to žele) sve po kratkom postupku, a država je velikom brzinom devastirana, da bi po pristupačnim cenama bila predata u ruke inostranih vlasnika.

Učeni evropejski menadžeri su preuzeli kontrolu nad kompanijama, a spretni inostrani "konsultanti" nad ministarstima i ostalim organima uprave. Osnovane su po ugledu na EU brojne agencije, komisije, javni servisi, nevladine organizacije itd. - sve na teret državnog budžeta.

Očekivani rezultati su postignuti veoma brzo: medjunarodna konkurentnost domaće privrede je srušena gotovo do temelja, a zaduženost , nezaposlenost (i deficit na svim nivoima) uzeli su apokalistične razmere.

Privatna svojina je efikasnija od državne (ali ne u svim sverama) ali to važi u slučaju da je država dovoljo jaka da obezbedi čvrst pravni sistem, što znači da svako mora uredno da plati svoje ugovorene obaveze, inače će ga sud i policijana to primorati u primerenom roku.

Britanski operateri neefikasni monopolisti

Britanski mobilni operateri su neefikasni monopolisti kojima je profit ispred interesa potrošača, te ih stoga treba nacionalizovati, piše Guardian.

Mobilne mreže treba nacionalizovati. One su prirodni monopol, a zbog fragmentacije postaju neefikasne. Njihova usluga je vrlo često loša, jer je profit ispred interesa potrošača, piše Guardian.

Argumenti za nacionalizaciju telefonske mreže postaju sve uverljiviji. Prema istraživanju firme OpenSignal, koja prati pokrivenost signalom mobilnih mreža, prosečan britanski korisnik bez signala je 15 odsto vremena.

Osim toga, u mnogim ruralnim područjima nema mobilne infrastrukture, jer su firme procenile da im se, zbog malog broja korisnika na određenom području, ona ne isplati graditi.

Zarada je ispred interesa korisnika, tako da pristup mreži nije osiguran svima. Mobilne kompanije, takođe, nisu rezultat nikakvog preduzetničkog poduhvata, već tehnologiju država finansira od samog početka.

U slučaju nacionalizacije, mobilna mreža bi se integrisala i gradila na temelju potreba korisnika, a ne profita. Dobit se tada može reinvestirati u istraživanje i razvoj, kao i stvaranje efikasnih usluga za korisnike.