Upoznaj srpske tajkune, da bi ih više voleo !!

B I O G R A F I J A
Đorđije Nicović


Po završetku Pravnog fakulteta u Beogradu, Đorđije Nicović je počeo da radi u Narodnoj banci Jugoslavije. Vrlo brzo je umesto pravnim počeo da se bavi ekonomskim poslovima. Školovao se i obučavao za dilera i brokera. Boravio je i radio nekoliko godina na vodećim svetskim berzama, od Njujorka i Londona, do Ciriha i Tokija. Pohađao je brojne edukacije za dilersko-brokerske poslove u više vodećih svetskih banaka. Bio je sekretar Udruženja brokera i dilera Srbije i član Saveta Svetskog udruženja dilera i brokera. U Narodnoj banci je prešao put od dilera i brokera do generalnog direktora sektora za devizno poslovanje. Raspadom bivše Jugoslavije 1992. godne, Đorđije Nicović napušta Narodnu banku i počinje da se bavi privatnim biznisom. U 1995. godini preuzima propalu "Kapital banku" i od nje za nekoliko godina pravi jednu tržišno orijentisanu i uspešnu banku.
Đorđije Nicović je rođen 1951. godine u Kolašinu. Srednju školu je završio u Peći, a Pravni fakultet u Beogradu, gde je i magistrirao. Oženjen je, ima dve ćerke. Aktivno se bavio karateom i džudom i bio jedan od vrhunskih sportista u svoje vreme. Bio je potpredsednik Karate saveza Jugoslavije i predsednik Izvršnog odbora Teniskog saveza Srbije. Danas se, kaže, više bavi konjičkim sportom i konjima. Kompanija "Irva investicije" formirana je 1997. godine sa osnovnom delatnošću investiranja u nekretnine i u hartije od vrednosti. Bila je to u početku mala firma, no od 2003. godine "Irva investicije" se počinju intenzivnije razvijati kao svojevrsni investicioni fond. Na kraju 2003. godine "Irva" je bila među prvih 1.000 firmi u Srbiji, na kraju 2004. među prvih 500, 2005. među prvih 200, a 2006. godinu završava među prvih 100 firmi u Srbiji po vrednosti kapitala. Po rečima Đorđija Nicovića, predsednika kompanije, "Irva" će ovu godinu završiti među 30 vodećih kompanija u Srbiji.
Kada govorimo o kompaniji „Irva investicije“, moramo pomenuti celu familiju Nicovića, četiri brata, Đorđija, Marka, Janka, Slobodana i sestru Janu, poteklih iz ponosnoga Kolašina i krševitih brda Crne Gore. Cela porodica Nicovića je svojevrsni sistem koji funkcioniše na zdravom porodičnom profesionalizmu, u kome se tačno zna šta ko radi. Umesto nepotrebnog bratskog milosrđa, promovisana je bratska profesionalnost u kojoj se bratu veruje zato što je brat, ali i zato što je profesionalac. Sposobnima je zapravo uvek lakše da budu prava braća, a Nicovići to sigurno jesu.

Kako objašnjavate brz i intenzivan razvoj kompanije „Irva investicije“ u poslednjih nekoliko godina?
Do brzog rasta "Irve" dovela je, pre svega, dobra procena rizika u investiranju u vrednosne papire, u akcije i u projekte koji su realizovani u međuvremenu. Danas u Grupi radi 27 kompanije, sa preko 13.000 zaposlenih i sa prometom preko 250 miliona evra.


U kojim je sve oblastima poslovanja, odnosno delatnostima "Irva" danas prisutna?
U okviru agrara imamo osam preduzeća, od kojih mogu pomenuti recimo PIK "Bečej", "Agrobanat" iz Plandišta, ili recimo "Žitostig" iz Požarevca. U svim ovim firmama "Irva" ima od 50 do 100 odsto vlasništva. Ovaj sektor obrađuje ukupno 27.741 hektar zemlje i u njemu radi 3.230 ljudi. Agrokompleks ukupno proizvede blizu 200.000 tona hrane. U okviru usluga imamo trgovinsko preduzeće "Jabuku", Ugostiteljsko preduzeće "Višnjicu", Hotelsko preduzeće "Mimozu" iz Tivta, hotel "Belu lađu" u Bečeju, Rent-a-car "Autotehnu", "Irvu transport" iz Novog Sada i brokersku kuću "Dil broker". U uslužnom sektoru radi oko 1.000 ljudi. U okviru našeg metalskog kompleksa radi 340 ljudi i on obuhvata sledeća preduzeća: "Mačkaticu" iz Surdulice, "Promotor Irvu" iz Kragujevca i "Atlas Electronics" sa fabrikom strujomera u Surdulici.
U našem tekstilnom kompleksu posluju preduzeća: "Rudnik" iz Gornjeg Milanovca, "1. maj" iz Pirota, "Niteks" iz Niša i "Kluz-Srem". U ovim preduzećima radi ukupno 3.700 ljudi. Trenutno se proizvodi milion i 212 hiljada komada odevnih predmeta sa opredeljenjem i planom da se ovaj broj podigne na dva miliona. Sarađujemo sa najvećim svetskim brendovima kao što su "Dolce Gabbana", "MaxMara" i drugi. U oblasti proizvodnje i prometa građevniskog materijala imamo preduzeća "Slogu" iz Novog Pazara, Ciglanu "Dedine" iz Kruševca i Trgovinsko preduzeće "Kopaonik" iz Beograda. Proizvede se godišnje oko 185 miliona komada raznih opekarskih proizvoda, a prodaja građevinskog materijala se obavlja na 11 stovarišta na kojima se godišnje napravi 35 miliona evra prometa.

B I O G R A F I J A
Dr Dušan Stupar

Dr Dušan Stupar je rođen 1947. godine u Krajišniku, u banatskoj opštini Sečanj. Nakon što je završio osnovnu školu u Jaši Tomiću i gimnaziju u Zrenjaninu, upisao je Filozofski fakultet u Beogradu, na kom je diplomirao 1973. godine. Magistrirao je i doktorirao na Fakultetu političkih nauka u Beogradu. Od 1973. do 1988. godine radio je u Republičkom MUP-u, a od 1988. do 1990. u Sekretarijatu za narodnu odbranu Republike Srbije. Od 1990. godine zaposlen je u preduzeću “Univerzal” iz Beograda. Sedam godina je bio direktor “Univerzalovog” predstavništva u Moskvi, a od 1997. godine nalazi se na funkciji generalnog direktora “Univerzal Holdinga” A.D. Beograd. Član je kluba “Privrednik”. Oženjen je i ima dvoje dece. Poslovno načelo mu je - mora se održati data reč.

B I O G R A F I J A
Branimir Bošković

Prvo zaposlenje Branimir Bošković je našao u „Telefoniji” 1995. godine. Krećući od nule, postepeno je napredovao. Dugo vremena je bio rukovodilac sektora inženjeringa, a za generalnog direktora „Telefonije” izabran je pre sedam godina. Nakon njegovog dolaska na čelo „Telefonije” izvršena je reorganizacija preduzeća, uvedeni su profitni centri, formirana je ekipa mladih menadzera i zacrtani su jasni ciljevi budućeg poslovanja, odnosno „Telefonija” je transformisana u modernu kompaniju. Pored organizacionih i kadrovskih promena, inovirani su i obogaćeni poslovni programi, sa značajnim osnaživanjem glavnog telekomuinikacionog i IT programa. Sve ove promene su brzo dale pozitivne rezultate, promet je sa 1,5 miliona evra na godišnjem nivou danas dostigao cifru od 17 miliona. Kapital kompanije znatno je povećan, sa visokom stopom profitabilnosti. „Telefonija” je danas akcionarsko društvo čije se akcije kotiraju na Beogradskoj berzi. Kada je „Telefonija” pre dve godine izašla na berzu, vrednost njenih akcija je bila oko 5.000 dinara, a danas one vrede oko 14.000 dinara. Branimir Bošković je rođen juna 1965. godine u Rijeci. Osnovnu, srednju školu i Elektrotehnički fakultet je završio u Beogradu. Oženjen je, ima sina Marka. Govori engleski jezik i završio je jednogodišnju menadžersku školu u Austriji.

B I O G R A F I J A
Ljubiša Jovanović


Pre dolaska u bankarski sektor, tj. u AIK Banku, Ljubiša Jovanović je već 18 godina radio u privredi, u građevinarstvu, u metalskom kompleksu i u agroindustriji. Radio je na različitim poslovima, od referentskih do finansijskih poslova. Bio je finansijski direktor više godina, a bavio se i poslovima istraživanja domaćeg i stranog auto-tržišta. U AIK Banku, tadašnju internu banku Agroindustrijskog kombinata Niš, došao je 1987. godine na mesto direktora. Došao je u vreme kada se ova banka nalazila u velikoj krizi, izazvanoj čuvenim menicama bez pokrića "Agrokomerca" iz Velike Kladuše. Zajedno sa saradnicima rešio je ovaj problem i izveo banku na put razvoja i napredovanja. Ljubiša Jovanović je rođen 1945. godine u Aleksincu. Završio je Ekonomski fakultet u Nišu. Kada je počinjao da radi, više je voleo izazove i rešavanje problema nego lagodan i ustaljen posao. Mnogo je, kaže, lakše graditi banku ili osiguravajuću kuću u Beogradu, nego u provinciji. Kaže za sebe da je jedan običan čovek koji voli ljude, koji se druži sa ljudima i uvažava kolege. Ima dva sina, jedan mu je elektroinženjer, a drugi je kolega - ekonomista. Nedavno je dobio unuka. AIK Banka posluje više od 25 godina. Osnovana je 1976. godine kao interna banka Agroindustrijskog kombinata Niš. Kao štedno-kreditna i zajednička finansijska organizacija, AIK Banka je kreirala poslovni ugled jake dilersko-brokerske kuće, 10. avgusta 1993. godine dobija licencu Narodne banke i počinje sa radom kao banka. Prilagođavajući organizaciju novom Zakonu o bankama i finansijskim organizacijama, 27. juna 1995. godine AIK Banka je registrovana kao akcionarsko društvo za obavljanje klasičnih bankarskih poslova: depoziti, krediti, diskontni poslovi, emisioni poslovi, depo i garancijski poslovi, platni promet sa inostranstvom. AIK Banka je registrovana i za obavljanje parabankarskih poslova: finansijskog konsaltinga, menadžmenta i inženjeringa.

Svoje korene AIK Banka vuče iz zajedničke finansijske organizacije Agroindustrijskog kombinata Niš. Kako su se propisi menjali, ova zajednička finansijska organizacija je prerasla u štedno-kreditnu organizaciju, a 1993. godine AIK Banka dobija licencu Narodne banke i počinje da radi kao poslovna banka. Danas je AIK Banka jedna savremena banka, osposobljena za sve vrste finansijskih i bankarskih poslova. Po podacima Narodne banke Srbije, AIK Banka po bilansnoj sumi zauzima četiri odsto finansijskog tržišta, po plasmanima oko šest odsto. Od pravog zaživljavanja bankarskog tržišta Srbije i dolaska stranih banaka, tj. od 2000. godine, AIK Banka je uvek među prvih 10 banaka u Srbiji. Tokom minulih nekoliko godina po profitu smo prva banka u Srbiji, a po kapitalu prva-druga banka, kaže Ljubiša Jovanović, predsednik Izvršnog odbora AIK Banke.

B I O G R A F I J A
Mićo Zorić

Mićo Zorić je rođen 1958. godine u Novoj Varoši. Završio je Pedagoško-tehnički fakultet u Čačku. U “Zlatarplastu” se zaposlio odmah po završetku fakulteta, 1981. godine. Prošao je sve faze proizvodnje, od najjednostavnijih do najsloženijih poslova. Za direktora je izabran 1989. godine. U vruću direktorsku fotelju je seo sa puno entuzijazma i elana. Njegovim dolaskom na čelo firme usledile su velike promene i značajno unapređenje poslovanja, ali i teške devedesete godine minulog veka. O svemu ovome direktor Zorić kaže: “Da bi se vodila firma prepoznatljiva po vrednosti i uspehu, mora se živeti sa njom. Ne meri se to kazaljkama na satu. Zadovoljstvo je proširivati proizvodnju, povećavati kapacitete i kvalitet i utemeljivati tržišnost, a to je sve prethodnih godina bila praksa u ovom kolektivu. U teškim minulim vremenima, upornošću, poslovnošću, odgovornošću, umešnošću i, ako hoćete, jednim delom i srećom, ‘Zlatarplast’ je uspeo da se unapredi kadrovski, tehnološki, programski, ekonomski i socijalno”. Za ostvarene rezultate poslovanja u 2006. godini, Mićo Zorić je dobio priznanje Privredne komore Srbije. Dobio je i priznanje Eparhije Mileševske i Orden Svetog Save od Svetog sinoda Srpske pravoslavne crkve za doprinos obnovi manastira Dubica kod Nove Varoši. Oženjen je i ima tri ćerke. U slobodno vreme se bavi pčelarstvom i lovom. Preduzeće "Zlatarplast" AD iz Nove Varoši, sa 215 zaposlenih, jedno je od vodećih domaćih preduzeća u oblasti prerade plastike. Kapacitet fabrike je preko 6.000 tona prerade polietilena godišnje. Proizvodnja plastičnih masa se obavlja sa tri tehnologije: tehnologijom brizganja (nosiljke za sve vrste pića, ambalaža za poljoprivrednu, prehrambenu i hemijsku industriju, proizvodnja igračaka, artikala za automobilsku industriju i sedišta za stadione), tehnologijom duvanja (ambalaža za široku potrošnju i hemijsku industriju) i tehnologijom koekstruzinog duvanja (ambalaža za pakovanje pesticida, ambalaža za pakovanje mleka i pakovanje kečapa). “Zlatarplast” se od pre nekoliko godina bavi i proizvodnjom i preradom jagodičastog voća. Poseduje hladnjaču za skladištenje i zamrzavanje kapaciteta 1.500 tona smrznutog voća. "Zlatarplast" je preduzeće sa dugom tradicijom prerade plastike. Nastalo je od nekadašnjeg kombinata "Zlatar", a od 1989. godine posluje kao samostalno preduzeće i od tada zapravo počinje novija istorija "Zlatarplasta". Mi se već punih 35 godina bavimo preradom plastike. Od pre pet godina se bavimo i otkupom i preradom voća, kaže Mićo Zorić, generalni direktor "Zlatarplasta" i dodaje: “Osnovni tehnološki postupci kojima se bavimo su postavljeni pre 35 godina. Sve vreme pratimo svetske trendove u razvoju ovih tehnologija, i ovo je bio, mogu slobodno reći, osnovni razlog što danas postojimo, što smo preživeli teška vremena, što smo konkurentni, ne samo na na domaćem nego i na svetskom tržištu, i što smo danas profitabilni. Tajna uspeha "Zlatarplasta" je postojanje jasnih vizija i jasnih ciljeva i postojanje tima ljudi koji ove zacrtane vizije i postavljene ciljeve uspeva da realizuje”.

Nicovic, crnogorac, a? :afro:










.

B I O G R A F I J A
Veselin Jevrosimović

Svoju poslovnu karijeru Veselin Jevrosimović je započeo u Americi, u Majamiju, još kao student, posle čega se vratio u Evropu, u Dizeldorf, gde je živeo osam godina. U Dizeldorfu je sa svojih 27 godina postao direktor i jedan od četiri većinska akcionara kompanije CHS koja je do 1998. godine bila druga u svetu po distribuciji računarske opreme, sa godišnjim prometom blizu deset milijardi dolara. Sredinom 1996. godine je prodao svoje akcije u ovoj firmi i vratio se u Beograd, gde je još 1990. bio formirao firmu za distribuciju IT opreme.

Veselin Jevrosimović je rođen 1966. godine u Beogradu. Srednju školu je završio u rodnom gradu, a studije u Americi. Oženjen je i ima kćerku. Dugo godina se bavio atletikom i bio je u prvoj postavi „Crvene zvezde”, juniorskoj i seniorskoj, kao i juniorski i seniorski reprezentativac u skoku s motkom. Kompanija „Com Trade“ je osnovana 1990. godine, a od 1996. godine počinje ozbiljno da se razvija i danas je to uspešna multinacionalna kompanija. „Za poslednjih deset godina napravili smo zaista fantastičan uspeh. Počeli smo sa pet zaposlenih, a danas ih imamo blizu hiljadu. Kada smo počinjali, prodavali smo samo jedu vrstu PC računara, a danas u svom portfoliju imamo oko 50 hiljada proizvoda. Mi smo prva srpska firma koja je uspela da izađe van granica Srbije i da se pozicionira na stranim tržištima. Nije preterano reći da je 'Com Trade Group' danas jedan od lidera u informacionim i komunikacionim tehnologijama u jugoistočnoj Evropi. Blizu 1.000 zaposlenih pokriva distribuciju IT proizvoda i usluga, projektovanje i razvoj softverskih i hardverskih rešenja, maloprodaju, 'content i servise providing' za mobilne operatere, proizvodnju PC računara i fiskalnih kasa, kao i advertaising usluge“, kaže Veselin Jevrosimović, vlasnik „Com Trade“-a.

B I O G R A F I J A
Slobodan Jovanović

Slobodan Jovanović je rođen 1959. godine u Čačku, gde je završio osnovnu školu i gimnaziju. Građevinski fakultet je završio u Beogradu. Prvo zaposlenje je našao u PZP “Beograd”, u kojem se, kaže, slučajno zaposlio. Počeo je da radi 1988. kao pripravnik na Ibarskoj magistrali. Na poslu je brzo napredovao i već 1990. je postao šef gradilišta. Krajem 1993. u preduzeću dolazi do velikih previranja i kompletno rukovodstvo podnosi ostavku. U novoj podeli funkcija, Jovanović postaje tehnički direktor, a nakon dva-tri meseca, 1.maja 1994. godine biva izabran za generalnog direktora. Direktorska fotelja PZP “Beograd” u to vreme je bila više nego vruća, tj. preduzeće je bilo u velikim problemima, opterećeno dugovima, pomanjkanjem posla, opreme i mehanizacije. No, uprkos svemu, Jovanović poslu prilazi sa puno entuzijazma i velikom verom u bolje sutra. Formira novi rukovodeći tim preduzeća, sastavljen uglavnom od mladih inženjera. Jovanović kaže da ovaj tim ljudi i danas vodi PZP, koji je za nešto više od 10 godina preporodio preduzeće i doveo ga u poziciju najuspešnijeg građevinskog preduzeća Srbije. Slobodan Jovanović je danas u upravnim odborima brojnih građevinskih preduzeća. Predsednik je košarkaškog kluba OKK “Beograd”. Košarka je, inače, njegova velika ljubav i svojevremeno je igrao u KK “Železničar”. Oženjen je, ima dvoje dece – kćerku Janu i sina Bogdana. Akcionarsko društvo Preduzeće za puteve „Beograd“ je poslednje četiri godine steklo renome jednog od najjačih preduzeća za gradnju puteva u Srbiji. To potvrđuje brojna savremena mehanizacija i stručni kadar, a pre svega novoizgrađene deonice puteva u Srbiji. Za jednu građevinsku sezonu ovo preduzeće u svojim asfaltnim bazama proizvede, preveze i ugradi čak 500 hiljada tona asfalta. To znači da je prosečan dnevni učinak proizvodnje asfalta skoro tri hiljade tona. Takve učinke naša putogradnja nije imala ni u doba kada je za osam godina završen autoput između Beograda i Niša, dug 250 kilometara, kaže Slobodan Jovanović, generalni direktor Preduzeća za puteve „Beograd“. - PZP „Beograd“ je osnovano 1962. godine. Osnovna delatnost preduzeća je izgradnja, rekonstrukcija, popravka, održavanje i zaštita puteva, ulica i trotoara, drumskih mostova, nadvožnjaka, vijadukta, aerodromskih pista i drugih saobraćajnih objekata. Sve što smo do sada postigli, postigli smo zahvaljujući stručnim kadrovima, elanu svih zaposlenih i primenom savremenih mašina i novih tehnologija, kaže direktor Jovanović. - PZP „Beograd“ ima pet asfaltnih baza, od kojih je jedna mobilna, koja može brzo da se premesti sa gradilišta na gradilište, čime se omogućava izgradnja puteva i na teritorijama koje su van domašaja klasičnih, stacionarnih baza. PZP „Beograd“ je odnedavno suvlasnik kamenoloma u Batočini, odakle se dobija trideset odsto potrebnih količina kamenih frakcija za asfalt. Preduzeće trenutno ima 850 zaposlenih i raspolaže savremenom i brojnom opremom i mehanizacijom.

B I O G R A F I J A
Dragan Đurić

Dragan Đurić je još kao student, 1978. godine, počeo da radi, zasnivajući samostalan posao u Staroj Pazovi. Radilo se preko zanatskih zadruga pošto tada nije bilo drugog načina za privatni rad. Od samog početka svoga bavljenja privatnim poslom, Dragan Đurić je postepeno napredovao, korak po korak, stepenik po stepenik. Uvek se radilo sa jasno zacrtanim planovima i sa do detalja isplaniranim budućim aktivnostima. Uvek sa svojim sredstvima i akumuliranim profitom, bez zaduživanja i uzimanja kredita. Dragan Đurić je rođen 1954. godine u Derventi, a od svoje treće godine živi u Zemunu. Oženjen je i ima dva sina, fakultetski obrazovana, koji već rade u kompaniji.

Kompanija "Zekstra" spada u grupu onih preduzeća koja zaista mogu biti školski primer kako se upornim i dobro organizovanim radom mogu postići vrhunski poslovni rezultati. Dragan Đurić, vlasnik "Zekstre", spada u grupu onih preduzetnika i menadžera koji mnogo ne priča, ali deluje praktično, znalački organizuje posao, ima njuh za dobar biznis, pa rezultati ne izostaju. Priča o kompaniji "Zekstra" je istovremeno i sasvim lična priča Dragana Đurića. To je, kako kažu, i istorija uspeha, ostvarivanog korak po korak. A priča, u stvari, počinje daleke 1978. godine sa radom u maloj zanatskoj radnji u običnoj garaži i to sa samo dva zaposlena radnika.Tamo je bez ičije pomoći sa studentskim džeparcem i sa nešto pozajmljenog novca započeo posao, radila se industrijska plastika za velike sisteme, a od 1983. godine dečiji konfekcijski program, da bi se potom došloi do odela, kao najznačajnijeg artikla modne industrije.

B I O G R A F I J A
Dragana Nenadovića

Radna i poslovna karijera Dragana Nenadovića je vezana za poslovni sistem “Galenike”, tj. za preduzeća koja su proistekla iz ovog poslovnog sistema. Kao pripravnik je startovao u IMK “Beograd” 1989. godine, sredinom 1990. godine prelazi u tadašnje društveno preduzeće “Galeniku“, a od 1991. radi u “Galenici-Magmasil” na poslovima finansijskog direktora. U ovom preduzeću ostaje do kraja 1997. godine, posle čega prelazi u “Galeniku Fitofarmaciju” na poslove direktora marketinga. Gospodin Nenadović je od 2001. godine generalni direktor “Galenike Fitofarmacije”.
Dragan Nenadović obožava šetnje jer ga relaksiraju, a omiljena maršuta mu je na Dunavskom keju u Zemunu. Oženjen je, ima dva sina.

B I O G R A F I J A
Dragoljub Vukadinović

Punih 16 godina Dragoljub Vukadinović je bio generalni direktor „Metalca“, sve do aprila 2005. godine kada je tu dužnost predao svom dugogodišnjem prvom saradniku, a sam preuzeo mesto predsednika Upravnog odbora kompanije. „Metalac“ je sa Vukadinovićem ušao u prvu ligu najuspešnijih preduzeća a on sam u privrednu elitu. Vukadinović spada u red privrednika visokog integriteta, što potvrđuju funkcije predsednika Nacionalnog saveta za konkurentnost Srbije, predsednika Asocijacije akcionarskih preduzeća Srbije, predsednika Privredne komore Kraljevo, predsednika Kluba privrede Gornjeg Milanovca... Priznanje „Menadžer godine“ dobio je tri puta i to u izboru privrednih novinara Srbije, Privredne komore Jugoslavije i Privredne komore Srbije, a dva puta se našao na četvrtom mestu kao najuspešniji privrednik na domaćim prostorima u izboru kolega direktora. Vukadinović ima 61 godinu, oženjen je i ima dva sina.Imao sam sreću da posle pripravničkog staža radim dve i po godine u Železari Sisak, jednoj jakoj, dobroj i organizovanoj firmi. Inače, moj prvi posao bio je, takođe, u dobroj firmi – u Valjaonici bakra Sevojno. „Metalac“ je bio tek u razvoju kada sam došao 1975. godine. Mora da mi je bilo suđeno jer sam osetio da moram nešto uraditi da ova fabrika bude u ravni onih gde sam pre radio. Smatram da je posebno dobro bilo to što sam prvo stasavao kao inženjer, stručnjak, a potom kao rukovodilac i na kraju kao top menadžer, kaže Dragoljub Vukadinović, predsednik Upravnog odbora „Metalca“, govoreći o svojim radnim počecima i svom profesionalnom razvoju i o razvoju i stasavanju „Metalca“.

Može li se reći da Vaš razvoj i razvoj „Metalca“ imaju nešto zajedničko?
To što sam od 48 godina postojanja „Metalca“ već 33 u toj firmi, ne mora biti od posebnog značaja. Ali, mislim da sam kao prvi čovek „Metalca“ tokom poslednjih 18 godina sigurno uticao na kreiranje i ostvarenje njegove vizije. Da, zajedno smo se razvijali - ja kao stručnjak i rukovodilac i „Metalac“ kao moderna i organizovana fabrika. Granice su se uvek pomerale. U početku sam maštao da dostignemo domaće proizvođače, potom da budemo lider na tržištu bivše Jugoslavije, a zatim i lider u proizvodnji posuđa u Evropi. Uspeli smo, a zadovoljstvo Vam je kada Vam strani partneri odaju priznanje rečima: „Pa ova fabrika može da se premesti bilo gde u Evropi i da budete ponosni“.

B I O G R A F I J A
Dragomir Bajilo

Dragomir Bajilo spada u red naših najstarijih direktora. U „Budućnosti“ je od 1975. godine. Počeo je kao šef gradilišta, pa bio direktor Osnovne organizacije udruženog rada, tadašnjeg OOUR–a, a 1984. godine izabran za generalnog direktora. Nije, kaže, pravio nikakve eksperimente, u potpunosti se posvetio svojoj firmi i rezultati su danas vidljivi na svakom koraku. Ove godine obeležavaju 50 godina postojanja svoga preduzeća, koje danas spada u red vodećih građevinskih preduzeća u Srbiji.
Dragomir Bajilo je rodom iz Bosne, iz Kupresa. Kada je imao deset godina, njegova porodica se doselila u Šajkaš kod Novog Sada, gde on i danas rado odlazi kad god nađe slobodnog vremena. Bajilo je završio Saobraćajni fakultet u Zagrebu, a prvo zaposlenje mu je bilo na izgradnji kanala Dunav – Tisa – Dunav. Oženjen je, ima dvoje dece – sina Đorđa i ćerku Milicu. Đorđe je arhitekta i ima svoj projektni biro, a Milica je farmaceut. Slobodno vreme najviše koristi za rekreaciju, igrajući, pre svega, fudbal.

Kako je protekla privatizacija i kako se odvija aktuelno poslovanje?
„Budućnost“ je danas sto odsto privatno preduzeće. Njeni vlasnici su akcionari, što bi rekli, od Triglava do Đevđelije i malo šire. To su švedski investicioni fondovi, banke, uspešne kompanije, odnosno trenutno imamo ukupno 234 akcionara. Menadžment „Budućnosti“ drži većinski paket akcija. Prisutni smo na Beogradskoj berzi i zadovoljni smo kako su se naše akcije kotirale u proteklih godinu dana, čija je vrednost zabeležila višestruki rast. Što se tiče aktuelne uposlenosti proizvodnih kapaciteta, takođe smo zadovoljni, pošto se ugovoreni poslovi prelivaju i u narednu godinu, odnosno možemo reći da smo obezbedili posao i za narednu godinu. Gradićemo više stambenih objekata, ali i neke druge objekte, kao što je, recimo, studentski dom Pedagoškog fakulteta u Somboru, za šta smo potpisali ugovor sredinom septembra. Gradićemo i stambenu zgradu za „Metals banku“ u Novom Sadu, kao i još nekoliko objekata.

B I O G R A F I J A
Čedo Petrović

Čedo Petrović je svoju radnu karijeru započeo u bankarstvu i u njemu postepeno napredovao. Radio je u domaćim bankama i u međunarodnim finansijskim institucijama. Počeo je kao pripravnik u „Beobanci“, pet godina je radio u Agenciji za sanaciju banaka i prošao interesantan period saradnje sa međunarodnim finansijskim ekspertima. Kaže da je naročito bio interesantan njegov rad sa De Huanom, međunarodnim ekspertom Svetske banke koji je radio na sanaciji banaka u Španiji i u drugim zemljama sveta. Gospodin Petrović je bio direktor nekoliko banaka – „Kreditne banke Priština“, „Tuzlanske banke“, banaka u Crnoj Gori i Makedoniji. Radio je na osnivanju „Eksim banke“, koja je 1998. godine uspešno privatizovana. Bila je to prva banka koja je 2001. godine dobila podršku međunarodnih finansijskih institucija, u vidu značajnih kreditnih linija.

„Eksim banka“ je prva kod nas počela da kreditira mala i srednja preduzeća. Ona je možda i prva domaća banka koja je uvela moderne bankarske procedure, pa je tako bila prva restrukturirana i prodata banka. Bio je to značajan uspeh, jer je prodajna cena banke bila 3,6 puta veća od njene knjigovodstvene vrednosti. U „Eksim banci“ je vladao poseban entuzijazam, i zato sam su moji saradnici iz te banke danas moji saradnici u „Privrednoj banci“, kaže Čedo Petrović. „Privredna banka“ je danas jedna od najstarijih banaka u Srbiji, osnovana 1972. godine kao filijala „Privredne banke“ Sarajevo, da bi 1989. godine postala samostalna. Devedesetih godina bila je jedan od glavnih oslonaca privrede u najtežim uslovima poslovanja i tako doprinela da se ne ugase privredne aktivnosti u uslovima potpune izolacije Srbije. Vreme promena 2001. godine dočekala je spremna da podrži nove privredne trendove, ali nije ušla u brzu privatizaciju – ostala je domaća banka, sa jasno profilisanom ulogom u razvoju privrede. Protekla 2006. bila je prelomna godina za ovu Banku i opredelila je njen dalji razvoj i poslovanje.

B I O G R A F I J A
Miodrag Kostić KOLE

Miodrag Kostić je rođen u prosečnoj, radničkoj porodici. Oduvek je želeo više i nikad se nije predavao. Takav je, kaže, po prirodi. Još kao tinejdžer je zarađivao za džeparac, jer se tako moralo. „Na početku karijere, po završetku fakulteta, sam vrlo kratko radio u društvenom sektoru i posle samo nekoliko meseci sam otišao jer nisam bio spreman da trpim birokratiju i sporost sistema. U takvim situacijama nisam spreman na kompromis, te sam odlučio da budem sam svoj gazda, jer sam radne navike i samodisciplinu stekao u detinjstvu. U to vreme, takva odluka nije bila baš uobičajena stvar, ali ja sam bio spreman na izazov i nisam se pokajao. Kad se osvrnem, mogu da kažem da mi je najlepši biznis bio na samom početku moje preduzetničke karijere, kada sam imao malu porodičnu radionicu za proizvodnju kukuruznog flipsa sa samo 15 zaposlenih radnika. Bez problema sam mogao da pratim prozvodnju i prodaju, planiram distribuciju i živim mirnim životom bez mnogo stresa i nerviranja“, priseća se Miodrag Kostić svojih poslovnih početaka...

MK Group“ je danas najveća i najsnažnija kompanija u domaćem agraru i najveći proizvođač i izvoznik ratarskih kultura iz Srbije, u prvom redu šećerne repe, žita, kukuruza i uljane repice. Sa više od 30 hiljada hektara obradive zemlje u Srbiji i 35 hiljada hektara oranica u Ukrajini, najveći smo operater u agraru u regionu. Do kraja 2007. godine planiramo proširenje na preko 100.000 hektara zemlje u Ukrajini, čime ćemo poslati ubedljivo najveći operater u agraru u celoj Evropi. Time se ne zaustavlja širenje našeg poslovanja na međunarodnu scenu, budući da imamo značajne investicije u ovoj oblasti i u Belorusiji. Osim poljoprivrede, aktivni smo u proizvodnji šećera, finansijskim i IT uslugama, trgovini nekretninama i iznajmljivanju magacinskog prostora.

Prošle godine smo uspešno započeli širenje poslovanja u Ukrajinu, kroz preduzeće «Agro Invest» Ukrajina. Projekat investiranja u agrarni biznis u Ukrajini jedan je od naših najvećih investicionih poduhvata i naš najveći projekat van granica zemlje. Danas obrađujemo 35.000 hektara zemlje u kijevskoj, viničkoj, čerkaškoj i poltavskoj oblasti, gde smo uspeli da prenesemo i implementiramo domaća znanja iz trgovine i poljoprivrede i gde već postižemo zapažene rezultate.

Uspešan preduzetnik mora da bude dinamična individua, uvek spremna za nove izazove. U svakodnevnom suočavanju sa problemskim situacijama, bitno je da ume brzo da razmišlja i još brže reaguje, kao i da se ne boji da racionalno rizikuje. Svako ko krene u biznis samo da bi napravio novac, najverovatnije neće uspeti. Biznis je igra strategije sa mnogo akcije, problemskih situacija i adrenalina, koja zahteva vizionarski i takmičarski duh i veliku posvećenost, rad i upornost.

PETAR MATIĆ

On je iz Benkovca, njegovi prvi koraci u biznisu su bili vezani za cigarete, alkohol i naftu...zato se povezuje sa još jednim Krajišnikom, Mirkom Marjanovićem, koji ga je očigledno štitio.
Petar Matić, vlasnik „MPC holdinga”, javnosti nije mnogo poznat po kupovinama u procesu privatizacije. Zna se da je „pazario” dve firme, „Partizanku” i „Bigz”, a u prestonici je na glasu kao jedan od najvećih investitora u nekretnine. Pročuo se najpre kao vlasnik Poslovne palate „Ušće”. U tom poslu je neko vreme s njim bio i KOLE, ali su ga izdali nervi ili ga je Matić oterao...
leduće godine na istom mestu će podići i njenu bliznakinju, a u međuvremenu će biti završen i šoping-mol, najveći na Balkanu. Na mestu nekadašnje fabrike čarapa „Partizanka” podigao je luksuzni stambeni kompleks „Oaza”, a zgradu „Bigza” planira da pretvori u hotel. Pre Nove godine kupio je „Hipo konsultante”, preduzeće za investiranje u nekretnine i tako je postao vlasnik lokacija „Tri lista duvana” i placa pokraj Kalemegdana. Njegova firma „MPC propertis” gradi i poslovni prostor u novobeogradskom Bloku 43, a u planu je i izgradnja poslovno-stambene četvrti u Bloku 11. Ovaj plac, Matić je pazario od Kineske ambasade, a u neposrednom komšiluka gradi i Predrag Ranković Peconi. Njegovu poziciju odnedavno je ojačala američka investiciona banka „Meril Linč”, koja ima udeo od 25 odsto u „MPC propertisu”.

Matić poseduje i „Imo centre” na nekoliko lokacija, bivšu robnu kuću „Planet” u Knez Mihailovoj ulici …. Sa Milijom Babovićem napravio je „Sitroenov servis” na Čukarici. Trgovinski deo njegove firme čine „Vitro grupa”, „Merkata” i „MPC holding Iksel” i „MPC holding entriks”.

U poslednje vreme je uočljivo da se sve više "sudara" sa Miroslavom Miškovićem, poslednji "obračun" se dogodio prošle god. kada je "oteo" Autokomandu (3 ha zemljišta) i time pokvario Miškovićeve planove...
Zatim je najavio da će na N. Beogradu graditi hotel, ali je odustao kada je M.M. kupio Interkonti, Njihovi poslovi se "sudaraju" i kada su robne marke u pitanju: Matićeva firma IMO, zastupa "Mango" i "springfild", a Delta - Zaru i Mexx itd.

Njihov poslednji sudar je najbolniji, jer iste radnje u kojima su potrošaći mogli da pazare u "Delta sitiju" (85.000 qm) sada istu tu robu mogu da kupuju na samom početku Brankovog mosta (130.000 qm).

Nije još jasno da li je time MM pretrpeo neku štetu, ali prodaja nekih Cemarket radnji i glasine o "preinvestiranju" Delte, u isto vreme kada Delta imaproblema u planiranju poslova u SLO, govore da nešto ne ide kako treba...

B I O G R A F I J A
Dragan Buđevc

Radna i profesionalna karijera dr Dragana Buđevca se odvijala u dva pravca, prva je bila univerzitetska, a druga menadžerska. „Na Građevinskom fakultetu Univerziteta u Beogradu zaposlen sam u zvanju redovnog profesora. U dosadašnjoj karijeri držao sam nastavu iz sedam predmeta grupacije metalne konstrukcije i metalni mostovi. Napisao sam 22 knjige i više od 160 naučnih i stručnih radova u zemlji i u inostranstvu. Učestvovao sam i bio rukovodilac većeg broja strateških naučno-istraživačkih i tehnoloških projekata u okviru programa istraživanja Ministarstva za nauku i tehnologiju Srbije. Projektovao sam više od 250 različitih objekata, revidovao više od 200 objekata, a rukovodio izgradnjom više od 150“, kaže profesor Buđevac.
U okviru menadžerske karijere gospodin Buđevac je radio za kompanije „Zepter“i „Pink“, a u „Delta Investu“ radi od 1999. godine, angažovan prvo kao tehnički direktor, a potom i kao generalni direktor, koju funkciju obavlja i danas. Bio je predstavnik Jugoslavije u Evropskoj konvenciji za čelične konstrukcije - ECCS. Predsednik je Komisije Saveznog zavoda za standardizaciju iz oblasti nosećih konstrukcija od čelika i aluminijuma. Bio je član predsedništva Jugoslovenskog društva građevinskih konstruktera i Republičke građevinske revizione komisije za stručnu kontrolu tehničke dokumentacije za izgradnju objekata od značaja za Republiku. „Delta Invest“ je kompanija u okviru „Delta Holdinga“, čija je delatnost: Design Management, Construction Management, Project Management, inženjering i izvođenje građevinskih radova. U proteklih 10 godina „Delta Invest“ se razvio u najveću inženjering firmu na ovim prostorima, kako po kvalitetu izvedenih objekata, rekordnih rokova izgradnje, tako i po uvođenju novih svetskih tehničko-tehnoloških unapređenja u naše građevinarstvo.



Kompanija „Delta Holding“, kao najveći investitor u Srbiji, a verovatno i u regionu, sve svoje investicije realizuje preko firme „Delta Invest“. Od postojanja pa do danas, „Delta Invest“ je za potrebe članica „Delta Holdinga“ realizovao više od 450 različitih objekata od kojih su najznačajniji: Poslovna zgrada „Delta Holdinga“, poslovna zgrada „Delta Sporta“, Auto centar „Fiat“, Auto centar „Honda“, Objekti „TEMPO Cash&Carry“ u Beogradu, Novom Sadu i Nišu, preko 90 supermarketa MAXI, preko 170 poslovnica „Delta Banke“, više od 40 poslovnica „Delta Generaly“ osiguranja, magacini, hladnjače, distributivni centri, lokali („Nike“, „Zara“, „Jana“, „Escada“...) itd.

B I O G R A F I J A
Radoslav Rade Veselinović

Radoslav Rade Veselinović je rođen 1952. godine u Cerovca, u porodici u kojoj je kult rada generacijama prihvatan kao osnovni princip življenja. Veselinovići su došli u pocerski kraj početkom 19. veka iz Crne Gore. Upamćeni su kao uzorni domaćini, i vredni baštovani, voćari i pčelari. Čim je u Šapcu završio Elektrotehničku školu, otvara januara 1971. godine u Koceljevi malu zanatsku radnju za popravku elektrotehničkih uređaja. Stasavajući kao uzorni zanatlija, Veselinović 1977. otvara Servis za remont elektrotehničkih uređaja i opreme. Istrajno i inventivno rukovodi firmom, koja se 1989. godine registruje kao prvo privatno holding preduzeće u bivšoj Jugoslaviji. Više od 30 godina predvodi zanatlije i preduzetnike Šapca i Srbije. Biran je u dva navrata za narodnog poslanika. Bio je jedan od osnivača Demokratske stranke i Demokratske stranke Srbije i aktivni učesnik i organizator „petooktobarskih“ političkih promena 2000. godine. Bio je predsednik Privredne komore Srbije od 2001. do 2005. godine. Radoslav Veselinović ima četvoro dece. Stariji sin i ćerka već četiri godine rade u „Galebu“. Nataša je generalni direktor kompanije, a Slobodan je član borda i zadužen je za prodaju. Slobodan i Nataša su završili studije ekonomije na Američkom univerzitetu u Rimu. Mlađa ćerkaAleksandra je upisala studije ekonomije i menadžmenta na Univerzitetu u Milanu. Najmlađi sin Janko je srednjoškolac. Kompaniju „Galeb Group“ osnovao je Radoslav Veselinović pre tačno 30 godina. U minulim godinama uspešnog poslovanja i intenzivnog razvoja, „Galeb“ je stasao u red vodećih domaćih proizvođača u oblasti elektronike, elektrotehnike, metalne i plastične ambalaže i obrade lima. „Galeb“ je najbolji primer kako mali biznis postaje veliki. Već tri decenije preduzeće ostvaruje pozitivne bilanse, beležeći neto profit po godišnjoj stopi od 15 do 18 odsto. Profit se uvek reinvestirao u u nabavku novih proizvodnih linija, modernizaciju opreme i proširenje servisnih i prodajnih kapaciteta.

"Galeb Group" trenutno ima preko 1.000 zaposlenih i godišnji obrt oko 50 miliona evra. U poslednje dve do tri godine ostvarujemo solidan profit koji se kreće od dva do tri miliona evra godišnje. Prošlogodišnji profit je iznosio pet miliona evra, a promet oko 40 miliona evra. Svake godine beležimo povećanje obrta od 25 do 35 odsto, što očekujemo da će biti ostvareno i u ovoj godini. U ovom trenutku imamo deset preduzeća u Srbiji, jedno u Crnoj Gori, zatim u Bosni i Hercegovini i u Hrvatskoj. Imamo i predstavništvo u Nemačkoj, kaže Radoslav Veselinović vlasnik kompanije „Galeb Group“ iz Šapca.

Ko su Šaponjić i Sočanac
Biznismeni Šaponjić i Sočanac nisu mnogo poznati domaćoj javnosti jer za njih dosad nije bila vezana nijedna privatizaciona afera.
Na privatizacijama su, naravno, učestvovali, ali su kupovali samo male firme. Šaponjić je u upravi Vaterpolo saveza Srbije, a Sočanac u Upravnom odboru KK Partizan. Obojica su članovi Srpskog poslovnog kluba „Privrednik“, koji okuplja najveće srpske tajkune.
Kompaniju „Nelt“ osnovali su 1992. godine. Dosada su bili ekskluzivni uvoznik brendova „nestle“, „milka“, „vrigli“ („orbit“ žvake), „Proktor&Gembl“, „pampers“ pelene, deterdžente „ariel“, „tajd“ i „bonuks“, „aće! i „mr proper“, baterije „durasel“, šampone „hed&šolders“ i „panten“, žilete „braun“, „žilet“...
Nekada su radili u MUP Srbije !!

Kompanija NELT d.o.o. export-import (www.nelt.co.yu) osnovana je 27. februara 1992. godine i u vlasništvu je Ranka Socanca i Nebojše Šaponjića.

Danas NELT predstavalja najvažniju kariku u lancu snabdevanja potrošaca proizvodima široke potrošnje vodecih svetskih kompanija i svakodnevno beleži izuzetan razvojni trend, što organizaciono, što u obimu poslovanja, zbog čega se u svim zvaničnim pregledima poslovanja jugoslovenskih kompanija nalazi u vrhu liste.

“NELT Co” d.o.o. – direktor Nebojša Šaponjić, vlasnik Neregelia trading limited Kipar
“EKI Investment” d.o.o. – direktor Andreja Popov, vlasnici Aleksandar Vlahović i Danko Đunić
“Ataše” d.o.o. – vlasnici „Unigroup“ d.o.o. Beograd vlasnik Nenad Šarenac i Longfor Inc Panama

NELT 2008.
Подаци годишњег финансијског извештаја (у хиљадама динара):
Укупна актива: 9.534.485
Капитал привредног субјекта: 5.534.082
Пословни приход: 16.931.280
Пословни расход: 16.314.441
Нето добитак: 725.055
Број запослених: 887

Dva sata sa Dragomirom Karićem, predstavnikom BK grupe za inostranstvo
U životu nismo ništa potpisali

"Naše je da formiramo kompaniju, da nađemo posao, zapošljavamo vas kao direktora, vi imate svu odgovornost.
Zato je smešno sve ovo što se dešava po ovim sudovima. Mi ništa ne potpisujemo. Nijedan virman, kako se to ovde zove, otkriva jedno od zlatnih pravila poslovanja BK grupe Dragomir Karić. Bogoljub se ne krije, ali ne želimo da stvaramo probleme državama u kojima se kreće. Milion evra za ministre..."

„Gde je Bogoljub?“- čak i da je nažalost za novinara i za pitanog, na sreću bi valjda bilo za čitaoce, kad bi
se u razgovoru s nekim od braće Karić dobio odgovor na ovo pitanje koje se, i da nije najvažnije samo od sebe nameće. Od toga smo počeli i mi pre neki dan: ispričasmo se do mile volje, na momente malo se svađasmo zbog „netačnih pitanja“ i vrdajućih odgovora s predstavnikom jedne strane privredne komore i jedne strane kompanije. A sve to u liku Dragomira Karića na čijoj vizitki sada piše još i „prof. dr“, „specijalni savetnik za privrednu saradnju sa inostranstvom“ što je još jedna od tema ovog teksta.

Odgovor na prvo pitanje, nismo dobili, ali smo uspeli da saznamo da to nije ni tabu, ni dodatni marketing kroz golicanje mašte javnosti, niti pribavljanje važnosti iz činjenice da je neko gonjen i tražen. „Niko ga ne juri. Jednostavno, mi ne želimo da zbog dnevne politike, stvaramo probleme zemljama po kojima se Bogoljub kreće. Ne želimo da remetimo odnose Srbije i drugih zemalja.“- glasi, po nama, „karićevski reklamerski“
odgovor, koji namah izaziva čuđenje „što bi on bio toliko i kome važan“.
„Čim Bogoljuba ne vraćaju ovde nekome je to važno. A ja da kažem, i jeste on važan ovde. On je ovde, Srbiji, neophodan, sad više nego ikad. Jer, gde je neka nova ideja, ima li nekih vizionara u Srbiji koji moge nešto da predvide? Ne, takav ne postoji.“ pita se i odgovara Dragomir Karić poentirajući „kamo sreće
kad bi oni (bar) radili ono što je Bogoljub predlagao – da svaka garaža bude fabrika.“ A mnogo može da se uradi
da biznis u Srbiji oživi, kaže, i u više navrata, gotovo kao refren ističe „para danas ima koliko hoćete i gde hoćete, para ima ko blata, ali nema ideja. I u ovoj Srbiji ima para koliko god želite, pa godišnje se samo ukrade dve milijarde.“

Sve to i mnogo više u novom broju Ekonomist-a!!! :)

O vlasniku „Verana” zapravo se i ne zna mnogo.

Za Miliju Babovića, dugogodišnjeg poslovnog partnera Radomira Živanića, zna se barem kako je počeo – otvorio je butik u rodnom Ivangradu (Beranama), proširio je biznis do Užica i odatle se probio do radnje u Beogradu. Kakav je ulog u kapitalu i radnom iskustvu Živanić doneo 1991. godine kada je sa Babovićem osnovao „Verano grupu”, nije poznato. U njegovoj zvaničnoj biografiji navedeno je samo da je rođen u Beogradu 1958. godine, diplomirao na Pravnom fakultetu, oženio se i dobio tri sina. Govori engleski, italijanski i grčki jezik.

Prvi uspeh „Verana” bio je pravo na ekskluzivno zastupstvo „Dizela”, „Ripleja” i ostalih poznatih svetskih marki, ali su zasluge za to mediji pripisivali Baboviću i njegovom bratu. Još veće postignuće bilo je obezbeđivanje ugovora o zastupanju „Pežoa”, sklopljenog 1996. godine. Uz to se tandem Babović–Živanić izborio i da budu ekskluzivni prodavci „gudjer” guma i „eko” motornih ulja. Osim toga postali su zastupnici „Sonija”, „Gorenja” i „Armala”, kupili su pumpu „Ciklon” i deo akcija Nove banjalučke banke.

Novinari nisu mogli ništa drugo osim da spekulišu da li je Živanićevo bogatstvo stečeno samo u tim poslovima. A on se početkom 2000. godine privremeno preselio u Grčku zbog, kako je rekao, problema s vlastima, ali nikada nije objasnio u kakvom je sukobu bio s njima. Evropska unija je smatrala da barem izvesno vreme nije bio u lošim odnosima s krugovima bliskim Slobodanu Miloševiću, pa ga je zato uvrstila u listu osoba nepoželjnih na njenom tlu. Bez obzira na to, novinarskih tekstova o Živaniću iz tog perioda skoro da i nema.

Mediji ga nisu spominjali ni pošto je zemunski klan oteo njegovog poslovnog partnera Miliju Babovića radi otkupnine. Kako je posvedočio Dušan Mihajlović, tadašnji ministar policije, Živanić se odmah prijavio na poligraf i prošao test. Ni istraga nije ukazala da ima razloga da se sumnja da je on znao išta o otmici.

Pošto je platio kidnaperima 10,5 miliona evra, Babović je pušten na slobodu a zatim se povukao iz javnog života i Živaniću prepustio „Verano”. Nije poznato kako su se partneri raskusurali ni u kakvim su odnosima ostali.

„Verano grupa” je danas konglomerat 25 firmi. I dalje je najpoznatija po prodaji „pežoa” i zauzima (prema poslednjim dostupnim procenama) oko osam odsto srpskog tržišta. Pre dve godine su se hvalili da im je prodaja porasla 46 odsto, odnosno 14 odsto više nego što se proširilo celo tržište.

Dok su njegovi stručnjaci za spinovanje koristili svaku priliku da uspehe„Verana” vežu za auto-biznis, Živanić je gotovo neopaženo izrastao u jednog od najvećih (uz Miroslava Miškovića i Petra Matića) investitora u poslovima s nekretninama u Beogradu.

Spektakularan ulazak u tu vrstu biznisa Živanić je obelodanio u oktobru 2007. godine kada je kupio Robne kuće „Beograd” za 360 miliona evra. Ubrzo se, međutim, ispostavilo da sve pare nisu baš njegove jer je garanciju od 44 miliona evra (koju je trebalo položiti za kupovinu Robnih kuća) Živaniću dala jedna grčka banka, dok je ostatak novca pripadao takođe grčkom „Marfin” investicionom fondu. Taj fond imao je i istoimenu banku nastalu spajanjem tri banke, među kojima je i Laiki banka, spominjanu u nalazima istražitelja Haškog tribunala kao mesto na kome su završile pare koje je devedesetih godina iz Srbije ispumpavao režim Slobodana Miloševića.

Samo dan posle kupovine Robnih kuća „Beograd” dobri prijatelji iz „Marfina” (tako ih je Živanić oslovljavao) oglasili su se tvrdeći da su oni vlasnici 66 odsto kapitala RK „Beograd”. Živanić je to opovrgao tvrdeći da je on vlasnik Robnih kuća, da bi posle nekoliko meseci „Verano” priznao da je vlasnik svega trećine Robnih kuća, uz naglašavanje da je rukovođenje firmom prepušteno njima. Nikada nije rečeno ko će nabaviti obećanih 70 miliona evra koje je Živanić planirao da investira u RK „Beograd”.

http://www.politika.rs/rubrike/Ekonomija/Verano-imperija-od-pezoa-do-Beogradskog-sajma.lt.html

http://www.politika.rs/rubrike/Ekonomija/Nekretnine-unosnije-od-trgovine-automobilima.lt.html

Svaka cast za temu, najlepsa tema do sada!

Svaka cast na trudu Friz, ali ako bi krenuli da nabrajamo dalje, ova tema bi imala vise stranica od AIKB

Ne treba zaboraviti da je spisak mnogo duzi, samo ko ce ih se sve setiti odjedanput:

Miskovic, Drakulic, Beko, Nenad Popovic, Rodoljub Draskovic, Lutra, Zepter, poljoprivredni tajkuni (Matijevic, Jerkovic, Viktorija Grpoup, Zivanov….), medijski tajkuni (Djilas, Shaper…), tajkuni u putarskoj grani (familija Micic, Djuraskovic, Borovica…), gradjevinski tajkuni (Zika mustikla, Mica Zukanovic, Dejan Misovic i ostali iz Insajdera i sire…), finansijski tajkuni – vlasnici i rukovodioci raznh finansijskih institucija - da ih ne nabrajam po imenu (razne banke, fondovi, brokerske i revizorske kuce, kao i savetnici za privatizacije…), tajkuni vezani za faramaciju I hemiju, ima jos i ovih popularno nazvanih "kontroverznih biznismena" - ali ne bih da ih nabrajam :silent:

Ne mogu se svi naravno svrstati u isti kosh, jer i medju njima postoji gradacija

Jedino sto brine je, da su tako dobro uvezani sa politicarima, da ma ko da dodje na vlast - oni ostaju i razvijaju se :cry:

Dinkic ::

Svaka cast na trudu Friz,

Ćao Diki, nema te nešto na našrm forumu?
Jel to modovi sa Fiasca broje koliko postova imaš ovde? :lud:

Šalu na stranu...
O samom Drakuliću se zana: Genex, Kipar, saradnja sa Borkom Vučić... itd!

East Point!! Da se razumemo - tu on (Drakulič) nije sam! Moj stari poznanik - još iz doba KLAS !! :drrr:
U celoj stvari imamo i još 2 čoveka, svaki sa po 28% u firmi, dakle ta druga dva mogu i da ga preglasaju,,,
28% + 28% = 56% !!!
Jedan od njih je jedan od bivših direktora u Genexu (I.M. -bivši član UDBA), a za drugog ću da se raspitam...
Toliko o Drakuliću i East Pointu !!



.

Ovaj lik nam je "promakao" :D
Božić Djordje

1. ŽITOPRODUKT AD ZRENJANIN 1060614 72.8058 %

2. AD ŽITOPROMET ZAJEČAR 223773 69.9999 %

3. SILOS JAKOVO AD 45844 83.5426 %

Sumnja se da iza Božića stoji Ljubiša Buha Čume


Pranje preko „Zobnatice"

- Đorđeva supruga Nada Božić pojavila se na aukciji za „Zobnaticu" i pobedila sa ponudom od 161 milion dinara, što je tada bilo oko dva miliona evra. Međutim, s obzirom na to da je njen suprug tada već bio okrivljen da je zajedno sa bivšim rukovodiocima oštetio PIK „Zemun" za više od tri milijarde dinara, Uprava za sprečavanje pranja novca krenula je u proveru porekla tih para. Utvrđeno je da se radi o sumnjivom kapitalu, koji je mogao da potiče ili od prodaje zemljišta PIK „Zemun" ili od Čumeta i drugih kontroverznih biznismena koji su bili na vezi sa Božićem...

Na primer:
Aleksandar Vlahović i Danko Đunić, vlasnici kompanije “Eki investments”, rade na tajnom projektu pod nazivom “Džordž”, kojim planiraju da inkasiraju milione evra, saznaje Kurir.

Naime, 2006. godine firma “Euromal” iz Lihtenštajna kupila je 35 hektara zemljišta uz autoput Beograd-Zagreb, i to za oko 17,5 miliona evra. Sada se traže kupci projekta “Džordž”, koji bi trebalo da keširaju pet puta više novca, tj. oko 70 miliona evra.

Oni su to zemljište kupili od Đorđa Božića, vlasnika silosa u Jakovu koji je nedavno uhapšen zajedno s rukovodstvom PIK “Zemun” na čelu s Lazarom Ružičićem, predsednikom Upravnog odbora, i sudskim veštacima. Policijska istraga utvrdila je da je zemljište koje su kupili Vlahović i Đunić još 2002. godine na sumnjiv način otkupio Božić, i to za samo 36 miliona dinara.

Ufff... :wall:
Povraća mi se...
:wall:

Vuk Hamović i Vojin Lazarević (samo deo bogate poslovne biografije)

Tvrtke Vuka Hamovića EFT i Vojina Lazarevića Rudnap najveći su ovogodišnji dobavljači struje HEP-u.


Protiv najvećeg dobavljača, vlasnika EFT-a Vuka Hamovića, zbog sumnje u prijevare i trgovanje dugovima, posljednjih su godina vođene istrage u Srbiji, BiH, Velikoj Britaniji i SAD-u. Ni u jednom slučaju prijave nisu podignute. Bivši visoki povjerenik za BiH Paddy Ashdown za Hamovića je rekao da plaćanjem mita političarima u Republici Srpskoj posredno financira skrivanje ratnih zločinaca.

Smatra ga se kraljem struje na Balkanu, brojne države ga imaju na svojim neformalnim crnim listama, ali su i dalje prisiljene surađivati s njim jer je iznimno moćan. Lani je ostvario prihod od 974 milijuna eura. Za 2009. godinu Hamović je HEP-u odjednom prodao 125 MW struje za 91 milijun eura i time pokrio više od trećine uvoznih potreba Hrvatske. Kada se tome pridoda i količina energije koju Hamović HEP-u prodaje na dnevnoj, tjednoj i mjesečnoj razini, u konačnici njegov EFT pokriva oko deset posto ukupnih hrvatskih potreba za električnom energijom.


Na trećem mjestu po količini električne energije prodane HEP-u za 2009. nalazi se tvrtka Rudnap srpskog trgovca Vojina Lazarevića, koji je prije bio bliski suradnik Vuka Hamovića u EFT-u.

On je HEP-u prodao 60 MW elektične energije za 43,7 milijuna eura. Za 2008. njegova hrvatska podružnica Rudnap energija prijavila je prihod od samo 4,7 milijuna eura, dakle, jednako kao i Hamović, većinu uplata primio je negdje u inozemstvu. Osim navedenih šteta u trgovanju strujom, HEP je na ovaj način državu oštetio i time što je prodavateljima omogućio izbjegavanje plaćanje hrvatskih poreza.

Milan Beko

Rođen je1961. godine u Herceg Novom. Završio je Saobraćajni fakultet 1997.

Nekadašnji Miloševićev ministar za privatizaciju Milan Beko nije se našao na novinskim listama najbogatijih ljudi u svetu, ali za njega kažu da je nekima pomogao da zauzmu pozicije na tim listama.

Kada su ga već pomalo zaboravili zbog petogodišnjeg odsustva iz javnog života, ovaj ključni čovek u prodaji Telekoma, kum Zorana Đinđića, prijatelj Jovice Stanišića, Milorada Vučelića, Danka Đunića, Slobodana Radulovića, ali i mnogih drugih, „vaksrsao” je u javnosti tokom privatizacije aranđelovačke fabrike mineralne vode „Knjaz Miloš”. Stajao je iza jednog od ponuđača investicionog fonda „FPP Balkan limitid” kao savetnik.

Milan Beko je rođen 1961. u Herceg Novom. Završio je Saobraćajni fakultet 1997. Nije radio u struci. Radni vek vek počeo je u privatnoj marketinškoj agenciji „Spektra”, na mestu direktora marketinga. Ubrzo je postao vlasnik „Spektre” u koju je došao i Vladimir Popović Beba, bivši šef Biroa za informisanje Đinđićeve vlade. Beko je uskoro osnovao i firmu „DiBek” bacivši se tako na trgovinu proizvodima od drveta, hranom, žvakama i drugih poznatih farmaceutskih firmi.

Godine 1997. ušao je u vladu Mirka Marjanovića, a 1999. je prešao u nimalo slavniju saveznu vladu Momira Bulatovića. Iste godine dospeo je i na listu građana SRJ kojima je, zbog bliskosti sa Miloševićevim režimom, zabranjen ulazak u EU.

Na izborima 2000. godine zauzima prvo mesto na listi JUL-a na izbornoj jedinici u Kragujevcu za izbor poslanika u Veću građana Savezne skupštine.

Posle 2000. najavljivana je naplata ekstraprofita od Beka, odnosno „DiBeka”, pa je ta priča utihnula. Nedavno je postao akcionar u privatizaciji „Večernjih novosti”.

Od „kralja” do robijaša
Srpski „kralj oranica i drumova” Mile Jerković moraće posle pravosnažne sudske presude na – trogodišnju robiju. Sud mu je ovu kaznu izrekao zbog šverca cigareta krajem devedesetih godina, a Jerković je inače poznat i po tome što je učestvovao u dvadesetak krupnih privatizacija, uglavnom transportnih i poljoprivrednih preduzeća. Zbog neizvršavanja obaveza iz kupoprodajnog ugovora, Agencija za privatizaciju već je Jerkoviću oduzela nekoliko firmi, a ima i onih koje su u fazi oduzimanja.

Za isto krivično delo šverca cigareta Jerković je prvobitno, na nižoj instanci, u aprilu 2008. godine bio osuđen na čak sedam godina zatvora. Zanimljivo je da Jerković uopšte ne bi ni bio gonjen za šverc cigareta da nije bilo prijave Evropske komisije da je bez dokumentacije prošvercovao četiri šlepera cigareta iz Hrvatske.

To nije jedini sudski postupak koji se vodi protiv Mileta Jerkovića. Prema saznanjima iz Specijalnog tužilaštva za organizovani kriminal, Jerković bi trebalo da odgovara i za davanje mita gradonačelniku Zrenjanina Goranu Kneževiću. On je, kako se sumnja, Kneževiću dao 1,5 milion dinara da bi, zauzvrat, njegovoj firmi „Autobanat” bio poveren prevoz putnika u gradskom i prigradskom saobraćaju na teritoriji Zrenjanina.

Jerković je biznis počeo otvaranjem restorana na graničnom prelazu Batrovci, a oduzimanje čak polovine kupljenih preduzeća nije mirno podneo. Prema pisanju štampe, po saznanju da će mu šest preduzeća biti oduzeto, pokušao je da izvrši samoubistvo u kancelariji direktorke Centra za kontrolu. Popeo se na prozor koji se nalazi na šestom spratu i pokušao da skoči. U tome su ga sprečile ćerka, koja je bila prisutna na istom sastanku, i direktorka Centra.

Interesantno je da je Jerković većinu od tih dvadesetak preduzeća kupio u naletu od godinu i po dana, od kraja 2006. godine do početka 2008. godine. Time je, praktično, „vezao ruke” Agenciji za privatizaciju koja u redovne kontrole da li kupac ispunjava obaveze ide jednom godišnje i koja lošeg kupca onemogućava da dalje kupuje preduzeća. Jerković je preduzeća kupovao na svoje ili ime ćerke Višnje i supruge Mirjane i na šest godišnjih rata. Obavezu plaćanja nije izmirivao, kao ni investicione i one iz socijalnog programa, a imovinu firmi je zaduživao mimo dozvoljenog.

Inače, kupovinom poljoprivrednih preduzeća zagospodario je sa 16.000 hektara, ali većinom državnih njiva jer je samo oko 5.000 hektara bila društvena svojina koju je mogao da kupi.

Dopisnik iz Sombora Z. Zejneli izveštava da je poljoprivredni kombinat „Aleksa Šantić” jedan od drastičnijih primera Jerkovićevog gazdovanja. Čak i kada je privatizacija raskinuta i imenovan zaštitnik državnog kapitala, Jerković i njegovi ljudi nisu odustajali od „svojih prava”. Odmah po poništavanju privatizacije, kada je došlo vreme žetve, pojavili su se Jerkovićevi prijatelji koji su smatrali da imaju pravo da uberu letinu na sto hektara zemlje. Ispostavilo se da je Jerković nekakvim vezanim ugovorima izdao tih sto hektara u zakup. Poslao je sedam limuzina sa zatamnjenim staklima, a dvadesetak ljudi koji su iz njih izašli pokušalo je da spreči žeteoce da uberu letinu, ali su sprečeni.

Arsenije Katanić, imenovani direktor oduzetog kombinata, kaže da je preduzeće gotovo uništeno, da ima ogromne dugove, da je mehanizacija propala i da Jerković i na zemlju i na objekte ima hipoteke. Ovo preduzeće u trenutku privatizacije imalo je 13.000 grla stoke, a danas su obori gotovo prazni.

Jerković je kupio i PK „Bačka” iz Sivca koje ima 3.500 hektara obradive zemlje u vlasništvu. Obećavao je izgradnju fabrike biodizela, ali to nije uradio. Kada je kupio „Mladi borac” iz Apatina, bilo je šezdesetak zaposlenih. Jerković je rekao da će sve biti u redu, jer se uzdao u 1.300 hektara obradive zemlje. Preduzeće sada ne radi, mnogi radnici su napustili posao, plate nisu primili nekoliko meseci, a ne uplaćuje im se penzioni staž. U „Mlin peku” je obećavao pekaru, a radnici su u martu dobili decembarsku platu, manju od minimalne. Od 320 radnika u industriji mašina i opreme „Poljostroj” ostalo je samo 90 radnika, koji rade po više od 10 sati, remontuju mašine i autobuse i rade u teškim uslovima i hladnim prostorijama.

Najznačajnija firma u njegovoj imperiji je „Višnja komerc”, koja je u martu bila u blokadi zbog više od 800 miliona dinara. Pošto nije izmirilo obaveze, preduzeće „Mala Bosna” zbog hipoteke je prešlo u vlasništvo Fabrike veštačkih đubriva u Subotici, a zaposlenima iz „Topolatransa” platu nije dao mesecima. Privatizacija je poništena i u „Severtransu”.

Kako javlja naš dopisnik J. Slatinac iz Sremske Mitrovice, Jerković je kupio „Srem ekspres”, autoprevozničko preduzeće i „7. juli” iz Šapca i oba ih već prodao. „Srem ekspres” je nedavno prodao grupi biznismena okupljenih oko MPKO iz Sremske Mitrovice, vlasništvo Slobodana Vučkovića. Pošto su obe firme bile pod hipotekom, zbog kredita koje je digao Jerković, danas niko pouzdano ne može da kaže da li su novi vlasnici preuzeli dugove, ili je Jerković skinuo hipoteke pre prodaje.

Na aukciji u Novom Sadu Jerković je 17. oktobra 2008. godine kupio na ime bratove kćerke Mirjane Jerković građevinsko-rudarsko preduzeće „Vrdnik“, za 31 milion, prepolovio je plate radnicima i u ovom trenutku im duguje po pola plate za pet meseci i plate od marta do danas. Firma sada nema poslove, ali je novi vlasnik uspeo da proda dve zgrade za deset miliona dinara preduzeću VB „Šešo“ iz Karađorđeva.

U 2001. godini Jerković je zakupio 400 hektara vinograda i vinariju PP „Erdevik” u Erdeviku kod Šida. Posle silnih sukoba i protesta radnika i tog sela, Mile Jerković je najuren iz Erdevika.

Na području kulske opštine svojevremeno je kupio i Autotransportno preduzeće „Kulatrans“ i Poljoprivredno preduzeće „Bačka“ u Sivcu. Pošto su obe firme dovedene na rub propasti, pre nekoliko meseci raskinuti su ugovori o privatizaciji.

Za dve godine, koliko je gazdovao, u Poljoprivrednom preduzeću „Bačka” Jerković je nemilice krčmio imovinu tog kolektiva i zaduživao se kod banaka stavljajući pod hipoteku oko 3.600 hektara plodnih oranice, a dobijeni novac usmeravao je na račune nekih drugih svojih firmi. Tako je, prema rečima Mlađena Svrkote, predsednika sindikata Nezavisnost, PP „Bačka“ u trenutku raskida ugovora o privatizaciji u februaru ove godine dugovala bankama i raznim poveriocima oko 17 miliona evra.

Ništa bolje stanje za sobom Mile Jerković nije ostavio ni u Autotransportnom preduzeću „Kulatrans”. Zadužio je i to preduzeće „do guše”, kredite dobijene za razvojne projekte trošio je u druge svrhe da bi od trenutka njegovog odlaska (pre četiri meseca) račun „Kulatransa“ bio u stalnoj blokadi. Istina, bivši vlasnik je na lizing kupio šest autobusa, ali bez realnih mogućnosti da u dogledno vreme budu otplaćeni, što je „Kulatransu“ dodatno otežalo ionako krajnje nezavidan poslovni položaj, kaže za naš list direktor Dušan Krajnović.



Srbijo - zemljo neograničenih mogućnosti!!

Na rang-listi privatnih kompanija, sa većinskim domaćim kapitalom, po visini ukupnih finansijskih obaveza iza
Delta M nalaze se
Victoria Group (19,8 milijardi dinara),
Nibens Korporacija (18,9 milijardi),
Invej (17,2 milijarde),
Verano motors (13,6 milijardi),
Irva (11,6 milijardi),
a obaveze nešto veće od 10 milijardi dinara imaju i Farmakom i MK Grupa.

Analitičari podsećaju da su se svojevremeno skoro svi najveći srpski biznismeni upustili u poslove sa nekretninama i u akvizicije, kupujući nemilice sve što je ponuđeno na prodaju. Svi su uzimali kredite, pa i kratkoročne, jer su očekivali da će cene nekretnina nastaviti da rastu. Istovremeno, banke su „i kapom i šakom“ davale kredite za gradnju stanova i poslovnog prostora.


Ovdašnji privrednici su u teškoj poziciji kad je reč o vraćanju kredita iz dva razloga.
Prvo, zbog slabe privredne aktivnosti moraće veći deo poslovnih prihoda da odvoje za plaćanje rata bankama.
Drugo, s obzirom na to da je najveći deo duga nominiran u evrima, domaće biznismene je „ojadila“ i depresijacija dinara.

Iako je Delta M po visini duga prema bankama daleko ispred ostalih, pojedini srpski biznismeni su u gorem položaju od Miroslava Miškovića, ako se iznos duga uporedi sa visinom poslovnih prihoda.

To pre svega važi za Rodić MB Holding, čije su finansijske obaveze 9,8 milijardi dinara, dok im je lane poslovni prihod bio manji od tri milijarde dinara. Primera radi, kod Delta M taj odnos bio je mnogo povoljniji: 83 prema 133 milijarde dinara.
dug te kompanije trenutno manji od 200 miliona evra te da se uglavnom radi o dugoročnim kreditima, dok ove godine za naplatu stiže još 19,7 miliona evra kredita.

I Rade Pribićević, direktor za korporativne i regulatorne poslove Danube Foods Group, u čijem sastavu posluje i Imlek, koji se kod banaka zadužio za oko 3,6 milijardi dinara, tvrdi da ne postoji bojazan da bi ta kompanija mogla doći u situaciju da ne može da servisira svoje obaveze prema bankama. U najvećoj meri se radi o investicionim kreditima i redovno ih otplaćujemo, naglašava Pribićević.

Komentarišući finansijske obaveze od 11,6 milijardi dinara, Ðorđije Nicović, predsednik grupacije Irva investicije kaže za Ekonomist da je odnos kapitala i ukupnog duga tri prema jedan.

„Ove godine vratili smo 30 miliona evra duga i pri tome uglavnom više potražujemo nego što dugujemo. Ne mogu da kažem koliko nam ove godine dospeva na naplatu jer trenutno pregovaramo sa bankama o restrukturiranju dugova. Naš plan je da skinemo dug za još jednu trećinu do kraja godine”, kaže Nicović.

Uz ocenu da se banke sa stranim kapitalom ponašaju korektno i spremne su da refinansiraju dugove, on ističe da glavni problem nije iznos duga, već visina kamatne stope. „Visoke kamatne stope ubijaju proizvodnju i realni sektor. Nije nam lako. Krediti su skupi, a ni monetarna politika ne ide naruku bankama. Nije dobro da NBS imobiliše toliko obavezne rezerve. Teško se dolazi i do novih kredita. Industrija u Srbiji je u padu. Bez investiranja u proizvodnju, što zahteva dugoročno finansiranje sa nižim troškovima neće moći da se živi“, smatra Nicović.

On navodi da je u poslednje tri godine Irva investirala 195 miliona evra, od čega 25 miliona u tekstilni kompeks (Nitex, Prvi maj i Rudnik), 40 miliona u kupovinu i razvoj PIK Bečeja i 20 miliona za kupovinu akcija AIK banke. Samo trećina novca za investicije obezbeđena je bankarskim kreditima, tvrdi Nicović.

U strukturi duga farmaceutske kompanije Velefarm dugoročne obaveze čine 15,4 odsto, kratkoročne 16,1 odsto, a obaveze iz poslovanja skoro 69 odsto, kaže finansijski direktor Miroslav Milovanović. Dugoročni i deo kratkoročnih zajmova iskorišćeni su za investicije, da se distributerske aktivnosti usklade sa standardima EU, a ostatak kratkoročnih kredita je iskorišćen za obrtna sredstva.

Do kraja godine za naplatu dospeva 321,9 miliona dinara i nema bojazni da Velefarm neće ispuniti svoje obaveze, jer trenutna potraživanja kompanije iznose oko osam milijardi dinara, a vrednost zaliha oko pet milijardi dinara, precizira Milovanović.

BEOGRAD, Miroslav Mišković, Filip Cepter, Miodrag Kostić i Bogoljub Karić umarširali su u carstvo egzotičnog vladara Bjelorusije Aleksandra Lukašenka, sklopivši poslovni pakt vrijedan nekoliko milijardi evra, piše “Forbs”.

Najbogatiji srpski momci, vlasnici “Delte”, “Ceptera”, “MK grupe” i “BK grupe”, mudro su kupovali vrijeme, njegujući dobre odnose s nestašnim Lukašenkom.
Mišković, Cepter i Karić kupili su zemljište nadomak centra bjeloruske prijestonice, planirajući da grade stambeno-poslovne objekte.
U idućih pet godina, u Minsku bi trebalo da se uzdigne Miškovićev novi šoping centar “Delta siti”, kao i naselje Istočni svjetionik Minska, gdje će živjeti 27.000 ljudi.
Gradske vlasti oslobodile su ih svih poreza. Prostor na kom će se graditi već je ograđen, projekti su gotovi, dozvole dobijene. Sve je spremno za početak radova vrijednih tri milijarde evra, koji će trajati pet godina.
Značajnu lobističku ulogu odigrao je Dragomir Karić, potpredsjednik “BK grupe” i predstavnik bjeloruske Trgovinsko-industrijske komore, rođeni brat Bogoljuba Karića, koga je Koštuničina vlada protjerala iz Srbije.
Bogoljub Karić gradiće stambeno naselje u Minsku s bjeloruskom kompanijom “Bel inter roba”. Riječ je o ukupno 76.000 kvadratnih metara, a stanovi će se prodavati po 1.500 dolara za kvadrat.
Nedaleko od Karićevog gradilišta Miškovićeva “Delta” trebalo bi da sagradi još jedan stambeno-poslovni kompleks, a u blizini će biti podignut i hotel “Hilton”. Velika površina obližnjeg zemljišta namijenjena je “Ikei”.
Mišković je svoj istočni san počeo da sanja sklapanjem pakta s investicionim holdingom “Finstar” koji kontroliše ruski bogataš Oleg Bojko. Njih dvojica planiraju veliki posao u Ukrajini.

I vlasnici Rodića MB, braća Milan i Bogdan, poput vlasnika Delte, izbegavaju susrete sa novinarima. No činjenica da u srpskom javnom prostoru ima mnogo njihovih prezimenjaka – doneće im i ovoga puta, kao i dosad, mnogo tekućih problema i izazvaće dosta zabuna

Rodići su, dakle, porodica koja se iz Drvara, još posle Prvog svetskog rata, u toku „dobrovoljačke kolonizacije", naselila u selu Lipar kraj Kule, gde se sve do 1987. godine uglavnom bavila zemljoradnjom. U veliku trgovinu prvi je ušao stric današnjih vlasnika MB kompanije, pokojni Bogdan Rodić, koji je u društvenom sektoru dogurao do predstavnika u Moskvi, a kasnije je sebi osnovao privatnu trgovačku firmu Univerpromet. Verovatno se na njega i na njegove savete oslonio mlađani sinovac Milan Rodić, rođen 1962. godine (Bogdan je mlađi deset godina) – kada je u porodičnoj kući u Kuli (gde se porodica preselila) osnovao trgovačku radnju 1987. godine i kada je uskoro razgranao posao – ali je taj odnos kasnije bio više porodični, nego poslovan (Univerpromet nije prodavao MB pivo?).

Kada je Milan Rodić stigao do desetak malih prodavnica u lancu, on je utemeljio i veletrgovačke i transportne poslove, prvo za sebe, a kasnije i za druge male trgovine, a onda je, redom, počeo da preuzima i deo dobavljačke proizvodnje (na primer, osnovao je klanicu Stork ines, kupio Aromu u Futogu, izgradio staklenike u Bačkom Petrovcu itd.). Kako je posao dobro išao, Milan je krenuo u ekspresnu ekspanziju, gradeći prvo supermarkete, pa onda i megamarkete. U veliki biznis probio se zapravo onda kada je 1999. godine pustio u promet megamarket u Beogradu (kod Kvantaške pijace) – a zatim su izgrađeni, u poslednje dve godine, doista moderni, evropski megamarketi u Novom Sadu (16.500 kvadratnih metara) i u Subotici (12.500 kvadrata). Braća su podelila posao, stariji Milan vodi investicije, a mlađi Bogdan finansije.

Poseduju veliki broj firmi tesko ih je sve nabrojati..

Na. pr: MATICA GROUP DOO NOVI SAD, BULEVAR CARA LAZARA 3

Kako je „Promotor-Irva” iz Kragujevca postala strateški partner i jedini isporučilac delova za fabrike tri auto-giganta, „Pežo-Sitroena”, „Dženeral motorsa” i odnedavno „Fijata”

Kragujevac – Ni velikim kompanijama nije lako da pobede konkurenciju i zauzmu poziciju na svetskom tržištu auto-delova, a kada to učini jedna mala firma, uspeh je tim veći. „Promotor-Irvi” iz Kragujevca je to pošlo za rukom.

Ova nevelika firma za proizvodnju dizalica za točak i delova od metala i plastike, sa svega 45 zaposlenih, već sedam godina je strateški partner „Pežo-Sitroena”, od oktobra 2009. isporučuje delove i za „Dženeral motors”, a poslednji ugovor, potpisan devetog novembra ove godine, nije samo nastavak priče o uspesima, već i poseban događaj za „Promotor-Irvu”.

Prošlog ponedeljka, ta kragujevačka firma osnovana 2001. godine, postala je uz kruševački „Trajal” glavni dobavljač kompanije „Fijat automobili Srbija”, koja posluje u okviru torinskog giganta.


Vlasnici pomenute firme:
1 . Члан Општи подаци
Матични број: 2405945720015
Име и презиме: Слободан Радовић
Удео : 30,00 %
2 . Члан Општи подаци
Матични број: 1804949710608
Име и презиме: Светислав Максимовић
Удео : 70,00 %

BoS ::

@Friz - Hvala!
Evo, u jednom clanku je objasnjena "tajna veza":
"Vecernje novosti" 25.06.2008.
"JAGODINA - Štrajk zaposlenih u jagodinskom „Žitomlinu“ ... preduzeće je privatizovano u oktobru prošle godine, a većinski kapital je kupio Svetislav Maksimović[ iz Beograda. Po rečima sindikalaca on je kum poznatog biznismena Đorđa Nicovića ..."

PODGORICA, Atlas grupa kupila je od Hipotekarne banke 29,02 odsto akcija Montenegroberze, kao i 21,37 odsto Neksa (Nex), saopšteno je iz te grupacije.
Atlas grupa, koju kontroliše biznismen Duško Knežević, nakon te trgovine sa povezanim firmama poseduje nešto više od 47 odsto vlasništva u Montenegroberzi.

Ta kompanija sa povezanim firmama već kontroliše Neks berzu.

Duško Knežević u Srbiji ima „Atlas grupu", menadžment kompaniju, brokersku kuću, hotel „Mažestik", „Centroproizvod", Valjevsku pivaru, Kožaru u Pančevu, „Rad Inoks". U Crnoj Gori Altas banku, Invest Banku Montenegro, univerzitet „Mediteran", osiguranje, TV „Atlas", Jadranski sajam u Budvi, prvi investicioni fond „Atlasmont", sa partnerima iz Dubaija gradi „Atlas kapital centar" u Podgorici i Vojnu bolnicu u Meljinama. Na Kipru ima „Atlas kapital", u Londonu i Emiratima predstavništva, u Rusiji je početkom godine otvorena banka, koja je dobila dozvolu za rad od Centralne banke Ruske Federacije i koja je u stoprocentnom vlasništvu Atlasmont banke iz Podgorice.

Voli Srbiju, gde su ga optuživali da je deo „stečajne mafije" zbog poslova sa braćom Brašnjović, „C marketom" i fabrikom vode „Milan Toplica".

Kako ste zaradili prvi milion?

- Prvi milion sam zaradio na uvozu robe široke potrošnje. U Beograd sam iz Singapura i Bangkoka uvozio odeću, a iz Italije obuću. Dobro je to išlo.

Šta biste preporučili mladim ljudima koji žele da uđu u biznis, u šta da ulože?

- Mladima je mnogo važnije da prvo uđu u neki dobar poslovni sistem, da nauče zanat, pokupe poslovne veze i posle tek nekoliko godina da se oprobaju samostalno. Ne bih im preporučio da sami kreću od nule i bez poslovnih veza, jako je teško.

Crnogorac u Švajcarskoj vili

Prevare

Škola vrhunske prevare, ili kako više puta preprodati tuđe kao svoje


Crnogorac u Švajcarskoj kući


Biznismen Đorđije Nicović je sa malo para, podmićivanja i par dobrih crnogorskih veza u Trgovinskom sudu u Beogradu, na prevaru, dakle, fiktivno, kupio ekskluzivni objekat u beogradskom naselju "Golf" nazvan Švajcarska kuća, i tako bez ulaganja zaradio oko četiri miliona evra! Njegova imovina, stečena prevarama, fiktivnim kupovinama, kupovinom na časnu reč i sličnim repertoarom prisvajanja, danas vredi preko dvesta miliona evra! A u Beograd je, sa braćom, došao praznih šaka...


Milica Grabež


U elitnom beogradskom naselju "Golf" na Banovom Brdu, u ulici Pere Martinovića broj 21, Gold Internacional banka a.d. započela je sredinom 90-ih godina da zida stambeni objekat nazvan Švajcarska kuća.
Dozvolu za zidanje dobila je od SO Čukarica, od njenih nadležnih organa, a stambeni objekat je, prema projektu o izgradnji, imao 12 petosobnih stanova, ukupne površine 1.999,94 kvadratna metra, dva lokala od po 45 kvadrata , zajedničke prostorije površine 288 i podrumske prostorije čija je korisna površina 72,93 kvadrata.
Tokom izgradnje ovog ekskluzivnog objekta Gold Internacional banka, zbog sankcija i otežanog poslovanja sa inostranstvom, zapada u poteškoće, i odlučuje da dalju izgradnju objekta proda suinvestitoru, firmi iz Igala -West World Group Holding - za iznos od 900 hiljada maraka.
Kupoprodajni ugovor zaključen je 15. decembra 1997. godine, i suinvestitor je, uz zapisnik, uveden u posed, i konstatovani su svi, do tada, izvedeni radovi.
Strana firma, inače sa sedištem u Igalu, isplatila je ugovoreni iznos od 900 hiljada maraka, u tranšama, blagajni Gold banke, jer je, zbog sankcija, bio prekinut platni promet.
Beogradska banka dugovala je 896 hiljada maraka kiparskoj firmi Tved Co Ltd, i odlukom Upravnog odbora banke, novac je vraćen kiparskoj kompaniji, o čemu je ona izdala i zvaničnu potvrdu.
Firma iz Igala sklapa Sporazum o međusobnim pravima, kojim od ukupno izgrađene kvadrature dodeljuje 900 kvadratnih metara kupcima stanova, koji su, do tada, finansirali kupovinu ovih stanova.
Ipak, zbog daljih poteškoća u poslovanju banke, Trgovinski sud u Beogradu svojim rešenjem L. 210/98 krajem 1998. godine pokrenuo je postupak likvidacije banke.
Ali, stečajna mafija je hobotnica kojoj je nemoguće odseći krake...
Objekat Švajcarska kuća pada za oko biznismenu Đorđiju Nicoviću, bivšem viceguverneru Narodne banke Jugoslavije, a potom vlasniku desetine preduzeća i suvlasniku još nekoliko desetina preduzeća, koja je kupio od svoje plate viceguvernera.
Iako je znao da je firma iz Igala vlasnik Švajcarske kuće, čija gradnja se privodila nameni, biznismen Đorđije Nicović stupa u kontakt sa stečajnim upravnikom Gold banke Tomislavom Petrovićem i stečajnim sudijom Trgovinskog suda u Beogradu.
Stečajni upravnik i stečajni sudija falsifikuju zapisnike o navodno sprovedenoj licitaciji, kojom je objekat Švajcarske kuće u izgradnji dao firmi Irva, koja je vlasništvo Đorđija Nicovića.
Firma gospodina Nicovića počinje da preprodaje objekat, da ga potom vraća ponovo u svoj posed, i iznova preprodaje. Ovaj ugovor Irva potpisuje sa Gold bankom u likvidaciji, a potom Irva zaključuje 3. marta 2000. godine ugovor sa Železničkom stambenom zadrugom 15. April iz Beograda o zajedničkoj investicionoj izgradnji objekta Švajcarska kuća.
Ova transakcija je izvedena uz pomoć stečajnog upravnika Trgovinskog suda u Beogradu Tomislava Petrovića koji je sakrio dokumentaciju, nakon preuzimanja Gold banke, kada je sud otvorio postupak njegove likvidacije.
Firma Irva ulazi u posed objekta Švajcarska kuća 22. novembra 1999. godine, a kupoprodajni ugovor sa Gold bankom u likvidaciji sklopljen je i overen 15. februara 2000. godine, pred Petim opštinskim sudom u Beogradu!
Gospoda Nicović i stečajni upravnik jedan drugom veruju na reč. Stečajni upravnik i onako raspolaže tuđom imovinom.
Kolika je mašta stečajne mafije i biznismena poput gospodina Đorđija Nicovića, svedoči i podatak da je njegova firma Irva, objekat koji je kupila po ugovoru sa stečajnim upravnikom, i za koji nije platila banci u likvidaciji nijedan dinar, prodala niškom preduzeću AIK Niš!
Vrednost ovog stambeno-poslovnog objekta procenjena je na preko pet miliona evra, a u trenutku njegove kupovine, preduzeće AIK Niš imalo je ukupnu vrednost svoje imovine od 150 hiljada dinara! Lako je pretpostaviti i ko je vlasnik preduzeća iz Niša: Niko drugi do Đorđije Nicović!
Odmah po saznanju da je stečajni upravnik Gold Internacional banke prodao njihov objekta Švajcarska kuća Nicovićevom preduzeću, firma iz Igala podnosi Trgovinskom sudu u Beogradu izlučni zahtev, kojim traži da se utvrdi da poslovno stambeni objekta nije u vlasništvu banke, već da su ga oni kupili, prilažući ugovor i potvrde o isplati ugovorenog novca.
Stečajno veće Trgovinskog suda u Beogradu već osam godina ne odlučuje o podnetom zahtevu, mada je stečajno veće dužno da po njemu postupa sa naročitom hitnošću.
Bilo kako bilo, poslovno stambeni objekat je sazidan, dobijene su sve upotrebne dozvole. Četvoro građana, koji su otkupili od Gold International banke 900 kvadrata stambenog prostora uspeva da se, po izgradnji, useli u svoje stanove u ulici Petra Martinovića 21.
Preduzeće Irva investicije podnelo je Drugom opštinskom sudu u Beogradu tužbu, s predlogom da donese rešenje o određivanju privremene mere, kojom bi se licima koja su se uselili u stanove u ulici Petra Martinovića broj 21 naložilo da ''isprazne navedene stanove od svih lica i stvari'' i predaju ih u posed ovog preduzeća.
Sudija Drugog opštinskog suda u Beogradu Adela Popović, odlučujući o postavljenom zahtevu, donela je 24. oktobra 2006. godine rešenje kojim je odbila kao neosnovan zahtev preduzeća Irva investicije da naloži Zoranu Livaji, Dušanu Trivunović, Dušanki Milić, Vesni Rajić i Milošu Trivunović da se isele iz petosobnih stanova u ulici Petra Martinovića.
Veće okružnog sudije Zorice Jašarević odbilo je 17. januara 2007. godine žalbu preduzeća Đorđa Nicovića kao neosnovanu, i potvrdilo odluku sudije Adele Popović.
Sudije su uputile stranke da na sudu dokažu vlasništvo.
Oštećeni građani i firma iz Igala podneli su krivične prijave protiv Đorđija Nicovića i stečajnog upravnika Trgovinskog suda u Beogradu Tomislava Petrovića, ali po njima niko ne odlučuje.



Gradi, šije i pegla...

U Beograd 1964. godine stigao je prvi od petoro braće Nicović, Marko. Za njim su došli i ostali među kojima je bio i Đorđije.
Tada su Crnogorci važili za neustrašive i tvrde momke koji su dominirali glavnim gradom. Nicovići su stigli iz Kolašina, studirali su i čuvali sale za igranke. Mnogi od tih Crnogoraca bili su već poznati kao sportisti, ali i kao čuvari reda u beogradskim salama za igranke, kao vratari u restoranima, zaštitnici brucoša, posebno devojaka u studentskim domovima i kao kaskaderi. Petorica braće Nicović iz Kolašina su godinama čuvali Studentski grad "Veljko Vlahović" od kabadahija.
Đorđije Nicović, kasnije ekonomista po struci, ubrzo će početi da se razlikuje po bogatstvu.
Zajedno sa domaćim partnerima, investirao je 2006. godine preko 70 miliona evra, a u svim preduzećima u okviru sistema zaposleno je 12.000 ljudi!
Bankar i biznismen, Nicović je predsednik grupacije Irva Nic Ko, ušao je u velike poslove u agroindustriji i tekstilnoj industriji.
Grupacija koju vodi, uveliko je u niškom Niteksu, Rudniku iz Gornjeg Milanovca i pirotskom Prvom maju.
Neke od tih tekstilnih fabrika proizvode robu visokog kvaliteta za brendirane multinacionalne kompanije: Prvi maj Pirot i Kluz (trenutno rade za "Max Maru", "Stefanel", "Armanija" i ostale evropske i svetske kuće).
Početkom jula 2007. godine završeno je i preuzimanje poljoprivrednog kombinata PIK Bečej, drugog po veličini agroindustrijskog kompleksa u Srbiji, odnosno prvog posle beogradskog PKB-a.
Kroz privatizaciju Nicović je u Tivtu, pre tri godine, kupio hotelsko preduzeće "Mimoza", koji je plaćen tri miliona, a sada vredi 60 miliona evra.
Veliki projekat, Đorđija Nicovića, u Crnoj Gori je fabrika vode "Gorska". On je uzeo koncesije na dva izvora i izgradio potpuno novu fabriku u Kolašinu. "Gorska" je niskonatrijumska, potpuno čista, izvorska voda. Iznad izvora nema nijedno naseljeno mesto, nema nijedne kuće, čak ni kolibe. Tu dakle, nema nikakvih mikrozagađenja.
Sa većim projektima Đorđije Nicović je počeo, faktički, od sredine 2005. godine. Prethodno je držao pozicije u malim investicijama, koje su se multiplikovale. Sve je to stvorilo dodatni prostor za investiranje i u veće projekte. Jedan od najvećih 2007. je PIK Bečej, sa kupoprodajnom cenom od oko 30 miliona evra. Tu je i tekstilni kompleks - tri preduzeća koja su plaćena oko 6,5 miliona evra, ali na to ide oko 29 miliona evra preuzetih dugova i deset miliona evra u njihovu obnovu. Kad se podvuče crta, to znači da je u projekat tekstila ukupno uloženo oko 40 miliona evra.

Izvor: http://novinar-novinar.blogspot.com/2009/06/crnogorac-u-svajcarskoj-vili.html