Šta je kapitalizam?

Ne, ovo više nije "onaj" kapitalizam!
Poslednji kapitalizam koji imamo u glavi je bio "industrijski kapitalizam" koji je nešto proizvodio...
Ovo sada je "finansijski kapitalizam" sasvim nov oblik gde je do kapitala moguće doći i ako se ništa ne proizvodi...

Mislite o tome!

PREVELIKI JAZ: `džaba im jahte, palate...`

Ogromna nejednakost u kojoj mali broj ljudi raspolaže sa više od polovine svetskog bogatstva, ne samo da je nepravedna, već je i ekonomski neodrživa, kaže bivši austrijski premijer Alfred Gusenbauer.

Kada mali broj ljudi "kontroliše" toliko bogatstvo, oni onda nisu u mogućnosti da pravilno investiraju, rekao je Gusenbauer u izjavi za Russia Today.

"Oni mogu da kupuju avione, jahte, palate...ali nisu sposobni da kanališu svoje bogatstvo u ekonomski ciklus, koji podrazumeva privredni rast, radna mesta i prihode."

Prema njegovim rečima, iz ekonomske perspektive ovoliki nivo nejednakosti bez presedana nije ekonomski održiv.

Globalni rast usporava zbog mnogih konkretnih razloga, ali takođe suštinski faktora tog usporavanja je velika nejednakost prihoda i bogastva, zaključio je socijaldemokratski političar i nekadašnji kancelar Austrije.

Prema procenama, očekivanja su da će tokom sledeće godine jedan odsto svetske populacije raspolagati sa više od 50 odsto globalnog bogatstva.

Da li je Amerika spremna za socijaldemokratu

Senator iz Vermonta zagovora stvari koje su dosad u SAD bile jeres – državno zdravstveno osiguranje, veće poreze i besplatno visokoškolsko obrazovanje

Iko Hilari Klinton vodi u anketama na nacionalnom nivou, njen najsnažniji partijski rival uspeo je da je nedavno pretekne u državama u kojima se održavaju prvi stranački izbori demokrata.

Tada je najveća uzdanica liberalnog establišmenta konačno počela da obraća pažnju na senatora iz Vermonta, koga je dosad ignorisala kao socijalistu bez ikakvih izgleda u prvoj zemlji kapitalizma. „Građanski rat” među demokratama postao je nezaustavljiv.

Mnoge analitičare je iznenadio Sendersov uspeh jer mu se često prišiva etiketa socijaliste što je u SAD podjednako strašno kao i pripadnost Kju-kluks-klanu. Međutim, pokazalo se da je velikom broju birača dosadilo da stalno slušaju jedne te iste politički korektne kandidate koji menjaju stavove kada je to oportuno i koje nacija krivi za šurovanje s kapitalom, kao i za pad standarda, korupciju u Vašingtonu i kretanje zemlje u lošem smeru. Senders decenijama govori istu stvar – povećati poreze, smanjiti nejednakost, pokidati veze između Volstrita i Vašingtona.

Sendersu naruku ide zasićenost građana političarima koje krive za svoje brojne nedaće. On nije deo finansijsko-političke klike u Vašingtonu, već je oduvek bio autsajder. Njegova najveća snaga leži tamo gde je njena najveća slabost – na polju kredibiliteta. To je primetio i potpredsednik Džo Bajden, koji je odustao od toga da i sam traži nominaciju, kada je pre nekoliko dana u intervjuu za Si-En-En istakao da se Sendersu može verovati da se stvarno zalaže za jednakost i socijalnu pravdu jer to govori celog života dok je Klintonova na tom polju „relativno nova”.

Papa Franja rekao je da poslodavci koji eksploatišu svoje zaposlene zarad profita čine smrtni greh.

Poglavar Rimokatoličke crkve je u jutarnjoj besedi, rekao da je „eksploatacija radnika oblik ropstva savremenog doba“.

Papa je ukazao da se oni koji eksploatišu radnike ne razlikuju od trgovaca ljudima iz prošlosti, koji su porobljene Afrikance prodavali u Americi, prenosi AP.

U besedi koju je preneo Radio Vatikan, papa je rekao da „onaj ko živi od ljudske krvi, čini smrtni greh i mora da snosi kaznu i da se vrati sebi kako bi mu taj greh bio oprošten“.

Prvi latinoamerički papa često osuđuje nepravednu globalnu ekonomiju za koju kaže da je „osiromašila siromašne i uništila životnu sredinu dok je bogatima bogatstvo uvek malo“, prenosi AP.

U svojoj knjizi "Evro - kako jedinstvena valuta stavlja pod znak pitanja budućnost Evrope", Stiglic razmatra glavne nedostatke evra i evropske ekonomije u celini, koji stvaraju ogromne probleme za čitav kontinent i na kraju prete da dovedu do katastrofe.

"Omladina nije zainteresovana za uspostavljanje neoliberalnog sistema, ona pokušava da shvati glavnu grešku tržišnog sistema, razumejući da je takav ekonomski sistem doživeo neuspeh. To se odnosi i na mikroekonomiju i makroekonomiju", navodi Stiglic.

On smatra da se u političkim krugovima pridržavaju istog tog mišljenja koje, po njegovim mišljenju, dominira.

Mnogi razumeju da tržište ne radi tako dobro kako bi želeli, ali da vlasti to ne mogu da isprave, objašnjava Stiglic, koji nastavlja da negira jedan od glavnih principa neoliberalne ideologije - tržište radi bolje ako ga ostavimo na miru, neregulisano tržište mnogo brže dovodi do ekonomskog rasta, a na kraju će to svima ići u korist.

"Izašli smo iz neoliberalne euforije kada smo bili sigurni da 'tržište uvek reguliše'. Sve što nam je sada potrebno je da se vlastima stavi na znanje da 'tržište ne reguliše uvek'. Sada bi bolje bilo rešiti kako izaći na kraj sa situacijom", dodao je Stiglic, koji drugim rečima kaže da je "neoliberalizam umro u razvijenim zemljama i zemljama u razvoju".

Od kraja osamdesetih godina 20. veka, neoliberalizam - ideja slobodne trgovine, otvorenih tržišta, privatizacije, deregulacije i smanjenja državnih rashoda, usmerenih na povećanje uloge privatnog sektora, što je, navodno, najbolji način za stimulaciju rasta - dominira u sistemu najveće ekonomije sveta i međunarodnih organizacija, kao što su MMF i Svetske banke, navodi Sputnjik.

Stiglic, koji je 2001. godine dobio Nobelovu nagradu „za analizu tržišta sa nesimetričnim informacijama“, postao je jedan od najvećih kritičara neoliberalizma, izjavljujući da „neoliberalne euforije“, koja je zahvatila svet osamdesetih godina prošlog veka, više nema ni u tragovima, podseća ta agencija.

Nakon finansijske krize 2008. godine, dodaje se u analizi, u ekonomskim i političkim krugovima sve češće se čuju mišljenja da neoliberalne ideje nisu baš najpravilniji put razvoja: poslednjih nekoliko godina naglo je porastao raskol između bogatih i siromašnih, o niskom ekonomskom rastu u mnogim zemljama ne treba ni govoriti.

"O tome se može govoriti i sa tačke gledišta političara, ili sa naučne tačke gledišta. Ipak, kako mi se čini, u naučnim krugovima te ideje su odbačene", zaključuje Stiglic.

Kraj neoliberalizma i kriza zapadne politike

... kao što primećuje Francis Fukuyama u odličnom eseju nedavno objavljenom u Forreign Affairs: „Populizam je etiketa kojom pripadnici političke elite opisuju one politike koje im se ne dopadaju, a koje imaju podršku građana“. Populizam je pokret za promenu, početak nečega novog, ali zasad je lakše uočiti čemu se protivi nego za šta se bori. Populizam može biti progresivan ili reakcionaran. Najčešće je i jedno i drugo u isto vreme.

Brexit je klasičan primer takvog populizma. Rezultat referenduma je srušio jedan od nosećih elemenata politike Velike Britanije još od ranih 70-ih godina. Mada je predmet izjašnjavanja bila Evropa, glas protiv je pre svega bio glas protesta ljudi koji se osećaju zanemarenim i zaboravljenim, onih čiji životni standard stagnira ili opada od 80-ih godina, onih koji se osećaju ugroženima zbog imigracije nad kojom nemaju nikakvu kontrolu i suočavaju se sa sve neizvesnijim tržištem rada. Njihov revolt je praktično paralisao političku elitu, koštao je zemlju jednog premijera i ostavio je u rukama dezorijentisane premijerke koja čeka božansko proviđenje.

Talas populizma je objava povratka klase kao centralnog aktera političkog života, i u Britaniji i u Americi. To je velika promena, naročito u SAD. Mnogo decenija unazad ideja „radničke klase“ bila je potisnuta na margine američkog političkog diskursa. Amerikanci su sebe u velikoj većini opisivali kao pripadnike srednje klase, što je bio odraz težnji američkog društva. Prema Galupovim anketama, 2000. godine je svega 33 odsto Amerikanaca sebe opisivalo kao radničku klasu, dok je 2015. taj broj porastao na 48 odsto, što je gotovo polovina populacije.

I brexit je pre svega izraz revolta radničke klase. Pre toga, svest o klasnoj pripadnosti je bila potisnuta nizom novih identiteta i tema, od roda i rase do seksualne orijentacije i zaštite životne sredine. Povratak klase ima najveći potencijal za redefinisanje političkog terena upravo zahvaljujući svojoj širini i brojnosti.

Ali povratak klase ne treba mešati sa radničkim pokretom. To su dve različite stvari, što je očigledno u SAD, a sve više i u Britaniji. Zapravo, tu se ta razlika uvećavala u proteklih pola veka. Povratak radničke klase u britansku politiku je zapravo rudimentarni izraz otpora i protesta, kao u slučaju brexita, dok je osećaj pripadanja radničkom pokretu veoma slabo razvijen.

http://pescanik.net/kraj-neoliberalizma-kriza-zapadne-politike/

Vučić, Orban i Tramp

Sanders, Klinton(ova) i Tramp mogu se predstaviti i kao tri odgovora na krizu kapitalizma.

Još u trci za demokratskog kandidata odbačen je put reformi i zalaganje za preraspodelu bogatstva u korist nižih slojeva.

Na izborima je izgubila politika za koju mnogi veruju da je dovela sistem u krizu.

Na kraju, pobedila je strana koja je implicitno obećala da će prebroditi krizu prebacivanjem tereta na marginalne društvene grupe. Ukoliko uspe u tome, Tramp će, nakon Ruzvelta i Regana, ući u istoriju kao treći predsednik koji je obeležio novu epohu u političkoj istoriji modernog kapitalizma. Ako ne uspe, postoji bojazan da bi to mogao biti kraj istorije....

Trampov uspeh ili neuspeh da stabilizuje kapitalizam u SAD verovatno će se odraziti i na zbivanja u Evropi. Uspeh bi mogao da ohrabri evropske elite u podršci konzervativnim političkim projektima (koliko konzervativnim zavisi od dubine krize). Neuspeh bi otvorio prostor za prodor različitih – levih i desnih – antisistemskih političkih pokreta.

Naomi Klajn tvrdi da je, pre nego što je zaživela u razvijenim zemljama, neoliberalna doktrina „testirana” na periferiji – u Čileu. Postavlja se pitanje da li je, pre Trampa, konzervativni zaokret oproban u nekoj zemlji (polu)periferije?

U izvesnoj meri mogla bi se braniti teza da Orban i Vučić predstavljaju takve primere. Obojica su, kao i Tramp u SAD, dočekani „na nož” u krugovima liberalne političke i intelektualne elite. Uprkos tome, obojica su postigli značajne rezultate u ekonomskoj stabilizaciji svojih zemalja. Ni jedan se nije libio da u cilju ekonomskog prosperiteta prkosi liberalnim normama političke korektnosti i njihovim eksponentima u Briselu. Obojicu optužuju za autoritarizam, ali uprkos tome imaju ogromnu podršku u svojim zemljama, i obojica su uspeli da stabilizuju ekonomski i politički sistem i vrate poverenje investitora.

Ako je suditi prema ovim primerima, nakon stišavanja liberalne medijske halabuke i završetka performansa građanske neposlušnosti, Tramp ima više izgleda na uspeh nego što bi imala Hilari Klinton zalaganjem za više dosadašnje politike.

U slučaju Srbije pokazalo se da liberalni kritičari vlasti, koji se smatraju odgovornim za izneverena petooktobarska obećanja, nemaju novi odgovor na ključna pitanja koja tište većinu građana. Jednom rečju, liberalizam deluje istrošeno i bez mnogo veze sa stvarnošću.

Ne samo stranke već i liberalna intelektualna elita ne daju odgovore na ključna pitanja današnjice. Odnos prema migrantima, ekonomska politika, odnos prema EU, ali i prema velikim silama, kao uostalom i odnos prema susedima samo su neka od pitanja na koja je teško danas naći bilo kakav, a posebno ne prepoznatljiv odgovor u nastupima predstavnika liberalne opozicije.

Kao i mnogo puta do sada liberali su upali u zamku svoje ideologije prema kojoj su liberalna načela univerzalna, pa time i mera svih stvari.
http://www.politika.rs/sr/clanak/368542/Pogledi/Vucic-Orban-i-Tramp

Vladimir Vuletić
Profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu

Matijević Jugoeksport dobio od sinova na poklon
Beograd -- Petar Matijević, novi vlasnik zgrade Jugoeksporta, kaže da nije planirao da kupi taj objekat, ali da su je njegovi sinovi izlicitirali na njegov rođendan.
Matijević najavljuje da će se u zgradi koja je zaštićena kao spomenik kulture ubuduće nalaziti hotel, piše Blic u današnjem štampanom izdanju.
"Nisam hteo da uzmem ovaj objekat, nego su moji sinovi išli na licitaciju i kupili ti zgradu na moj rođendan", rekao je Matijević za Blic. 

On dodaje da je njegov otac ispred te zgrade 1930. godine radio kao nosač kofera za gospodu. 

Novi vlasnik zgrade Jugoeksporta najavljuje da će se na mestu sedišta jedne od najvećih jugoslovenskih export-import kompanija ubuduće nalaziti hotel "Beograd centar" sa četiri plus zvezdice. Hotel će, prema rečima Matijevića, početi da radi 1. septembra 2017. godine. 

Zgrada od 5.500 kvadrata je posle 10 godina i 18 pokušaja prodata za 7,3 miliona evra, što je skoro tri puta manje od iznosa na koji je procenjena pre deset godina.

ŠTA SE DESILO SA NEOLIBERALIZMOM?

Svi kažu da je 2016. bila katastrofalna, ali tačnije je reći da je to bila godina istine o našim elitama. Od brexita i uspona Trumpa, AfD-a i sličnih, naše elite pokazuju zabrinutost za opstanak liberalnog društva. Ali ne zato što su liberalne, već zato što se boje za sebe. To je ključna razlika: njima je sopstveni opstanak važniji od svega, pa i od borbe za pravdu, koju niko ne bi ni pominjao da nema uspona desnice. Toga se u Nemačkoj ljudi više boje od izumiranja šuma ili atomskog rata. To jest, boji se onaj deo društva koji ima šta da izgubi.

Tu se ne radi o novcu, jer desnica je u tome neoliberalna kao i većina ostalih partija. I ona smatra da je novac najsigurniji u džepovima bogatih. Radi se o nečem drugom: urbane sredine, obrazovane elite, emancipovane žene, ravnopravni gej ljudi opravdano strahuju od mogućeg gubitka svojih sloboda. Društvo o kome sanja desnica nije seminar o rodnoj ravnopravnosti ili gej klub, već ono iz 50-ih godina prošlog veka kada je policija prebijala „perverznjake“ i kada se nasilje u porodici zvalo „zavođenjem reda“.

Desnica elitama kvari uživanje u kapitalizmu. Dok se traga za dubljim uzrocima desničarske revolucije – previše političke korektnosti? – jasno je da su oni pre svega ekonomski. Nemački BDP je od 1991. do 2013. porastao za 29 odsto, dok je neto prihod domaćinstava iz srednje klase povećan za 12 odsto, dok je 30 odsto domaćinstava sa najnižim dohotkom 2013. zarađivalo koliko i 1991.

Peter Bofinger, profesor ekonomije i savetnik Angele Merkel, smatra da su pristalice AfD-a ljudi isključeni iz opšteg ekonomskog razvoja: „Porast nejednakosti raspiruje populizam i ugrožava svet kakav poznajemo“. Ekonomista Marcel Fratzscher u glasilu nemačke buržoazije Die Zeitu kaže: „Čak 70 odsto nemačkih građana smatra da je socijalna nejednakost prevelika. Sve više ljudi se oseća izopštenima iz društva. Oni sve više rade sve manje isplative poslove“. Isti taj Die Zeit je pre pet godina napisao da se u Nemačkoj živi bolje kao ikada pre. To je verovatno bilo tačno, ali samo za čitaoce Die Zeita i Spiegela. Tada, kada se uspon desnice još uvek mogao zaustaviti, političare i medije nije zanimalo stvarno stanje stvari. Tek sada kada je „naš svet“ ugrožen, elite su se uznemirile.

Očigledno je da neoliberalni kapitalizam uništava demokratske temelje sopstvenog postojanja. Sociolog Wilhelm Heitmeyer je u svojoj studiji „Stanje u Nemačkoj“ blagovremeno upozorio šta se dešava sa društvom smanjene političke participacije, u kome sve manje ljudi ima pristup materijalnim i kulturnim dobrima. I to je suštinski problem sa delom javnosti koja sebe smatra demokratskom i liberalnom: oni vide samo sebe, a ostali ih uopšte ne zanimaju. Ovaj fenomen je bio vidljiv i u kasnije izbrisanoj rečenici iz prvog nacrta poslednjeg izveštaja o siromaštvu: „Verovatnoća za političku promenu je veća kada je podržavaju ljudi sa visokim primanjima“.

Političari i novinari u liberalnim društvima ne rade u korist svih, već samo svoje klijentele. Izopšteni se ne računaju. To se vidi iz još jedne izbrisane rečenice izveštaja o siromaštvu: „Ljudi sa nižim primanjima odustaju od učešća u političkom životu, jer iz iskustva znaju da ih političari ignorišu pri donošenju odluka“. Ova pretpostavka više nije tačna. Izopšteni su se pobunili i velika većina njih je svoj glas dala AfD-u.

Nils Minkmar iz Spiegela piše: „Naše otvoreno društvo zasnovano na univerzalnim ljudskim i građanskim pravima, sa razumnom socijalnom državom, nepristrasnim medijima i pravnom državom, koje se kreće ka sve većim evropskim integracijama – sve to što je do juče bila naša svakodnevica, danas je nedostižna utopija“. Još gore: ono što je do juče bila naša svakodnevica ispostavilo se kao iluzija.

"Danas slavimo Prvi maj, Međunarodni dan radnika – ali pravi ‘dan radnika’ bitće onaj kada se svi radnici sveta oslobode robovlasništva i kada postanu partneri, a ne zaposleni koji rade za plate. To će biti Međunarodni dan radničkog oslobođenja i zaista će zaslužiti da bude slavljen šitom sveta.

Kakvo značenje ova proslava danas ima, kada se radnici u svakom delu sveta i dalje moraju pokoravati platama koje kontrolišu njihove živote i njihove slobode? Da li osoba zaista može imati slobodu ako je prisiljena robovati nekom drugom? Da li postoji ikakav smisao u životu čoveka, ako su sve njegove materijalne i esencijalne potrebe, dnevna i mesečna primanja, pa i život njegove dece – u rukama nekog drugog?

Pa imali smo socijalizam i komunizam gde je radnik "sve"  sam uredjivao pa se to pokazalo loše. Od radnika su postali neradnici i birokratski paraziti koji su svi hteli lepo da žive bez rada. Taj partnerski odnos radnika i poslodavaca vec imaš u vecini zemalja na severo-zapadu Evrope gde su radnici ujedno i vlasnici kroz akcionarstvo. Ima i u Srbiji nešto firmi gde su radnici ujedno i akcionari bez vecinskog vlasnika i koje sasvim dobro posluju iz trud i zalaganje radnika-vlasnika.

Nikada nisam verovao u neoliberalni koncept iz 90-ih

Fukujama kaže da i dalje stoji pri stavu da da “kraj istorije” i vrhniski oblik društvenog organizovanja nije komunizam, već neka vrsta demokratije povezane s tržištnom ekonomijom, ali da nikada nije podržavao neolibarelnu politiku koju je Vašington nametao devedesetih godina prošlog veka.

“Verujem da demokratije nema bez tržišne ekonomije, ali sve tržišne ekonomije moraju biti regulisane i moraju da imaju državu koja ih nadlgeda da bi zaštitila ljude od nejednakosti na tržištima. U tu ideju ekstremnog slobodnog tržišta nikada nisam verovao. Ta vrsta ekonomije koju su nametali Vašington i međunarodne institucije devedesetih, očigledno je imala vrlo destruktivan efekat što je dovelo do finansijske krize u SAD 2008. godine”, podseća on.

Fukujama ističe da je jaka država neophodan uslov za demokratiju, i da je to jedna od slabosti mnogih novih demokratija koje imaju slabe države sa visokim nivoom korupcije.

“Onda država nema kapacitete da pruži osnovne ulsuge, poput zdravstva obrazovanja i infrastrukture. To je jedan od razloga zašto mnoge demokratije nisu uspele”, smatra on.

Smatra da je isto to razlog i za neuspešan proces privatizacije u postsocijalističkim zemljama, jer se taj proces, kako kaže, može izvesti samo ako imate jaku, modernu, nepersonalizovanu državu koja će precizono proceniti imovinu i održati slobodnu i poštenu aukciju.

“Kada je privatizacija počela u Rusiji i Ukrajini i ostalim postsovjetskim državama, te institucije nisu postojale i zato su privatizacije bile loše, a imovina je prodata insajderima. Zato imate celu klasu oligarha u Rusiji, Ukrajini...”, ukazuje on.

Kapitalizam, kako kaže, jeste nestabilan u neregulisanom obliku koji je imao devedestih, ali se postavlja pitanje šta je alternativa regulisanoj tržišnoj ekonomiji?

“ Mislim da na to pitanje ne postoji odgovor. Mislim da većina oblika centralizovanog ekonomskog planiranja takođe nije dobra. Jedini alternativni i trenutno primenljivi model jeste onaj u Kini, gde imate kvazikapitalizam s veoma velikim državnim uplivom. Ali mislim da je to model koji funkcioniše samo u Kini, da ga je veoma teško primeniti u drugim društvima”, kaže Fukujama.

Tokom svoje duge karijere Soros je načinio mnoštvo mudrih i uzbudljivih intervencija. Iz demokratske perspektive, međutim, činjenica da je samo jedna bogata osoba u stanju da izvrši toliki uticaj na javno odlučivanje izgleda zastrašujuće.

Sam Soros je prepoznao da je „veza između kapitalizma i demokratije u najboljem slučaju slaba“. Problem za milijardere poput njega jeste pitanje šta da rade sa ovom informacijom. Otvoreno društvo zamišlja svet u kojem svako od nas prepoznaje ljudskost svih drugih i odnosi se prema njima kao prema jednakima. Međutim, ako se većina ljudi bori oko poslednjih komada sve manjeg kolača, teško je zamisliti kako bismo mogli da stvorimo svet u kojem bi Soros – ili bilo ko od nas – želeo da živi.

U ovom trenutku, Sorosovi kosmopolitski snovi ostaju samo to – snovi. Pitanje je zašto je to tako, a odgovor bi mogao biti da je otvoreno društvo moguće samo u svetu u kojem nikome – ni Sorosu, ni Gejtsu, ni DeVosu, ni Zakerbergu, ni Bafetu, ni Masku, ni Bezosu – nije dopušteno da postane toliko bogat.

Daniel Bessner, The Guardian, 06.07.2018.

https://pescanik.net/sorosova-filozofija-i-njena-fatalna-greska/

Živimo u doba sumnjičavosti prema kolektivnim organizacijama kao što su sindikati i partijska birokratija.

Od 90-ih godina prošlog veka istraživači najavljuju propast političkih partija; politikolozi Russell Dalton i Martin Wattenberg konstatuju da su savremena društva „sve skeptičnija prema partijskoj politici“.

Partije koje su uspele da se odupru tom trendu, uključujući britanske laburiste, prihvatile su digitalnu transformaciju i iskoristile tehnologiju da uključe članstvo u donošenje odluka.

U Britaniji je članstvo u sindikatima opalo sa 13,2 miliona 1979. na 6,2 miliona 2017. Opšte nepoverenje u formalne organizacije proističe iz dva povezana trenda: to su nesposobnost birokrata u sindikatima i partijama nastalim u doba industrijske revolucije da se prilagode novim okolnostima, kao i sve snažnija ideologija individualizma i antikolektivizma.

U vreme kada vera javnosti u stare strukture ubrzano slabi, ideje o partijskom organizovanju, članstvu, povezivanju i podršci moraju se radikalno reorganizovati. Gramsci je verovao da ideja o ličnom vođstvu pripada predindustrijskoj prošlosti i da će u modernoj eri dominirati birokratija. Ali društvene mreže su objavile povratak personalizovanog i harizmatičnog vođstva koje je savršeno prilagođeno potrebama digitalne kulture opsednute ličnošću i njenom privatnošću.

Hiperlideri tako donekle ublažavaju krizu članstva i nude svojim sledbenicima drugačiji oblik kolektivne identifikacije. Oni nude nove kanale za razvijanje veza kojima bi se mogle neutralisati posledice neuspeha izabranih predstavnika da održe kontakt sa ljudima koje je trebalo da predstavljaju. Jednostavno rečeno, hiperlideri su novi posrednici između glasača i partije.

Budući da nivo učešća u građanskom društvu i organizacijama sa masovnim članstvom i dalje opada, verovatno je da će i u godinama koje dolaze hiperlideri imati ključnu ulogu u svetu izborne politike. Kakve god da su moralne i estetske rezerve koje gajimo prema influenserima sa društvenih mreža, sva je prilika da će nam oni krojiti budućnost.

https://www.theguardian.com/business/2019/may/30/neoliberalism-must-be-pronouced-dead-and-buried-where-next

Joseph Stiglitz:

Koji ekonomski sistem najviše doprinosi ljudskom blagostanju? Ovo je ključno pitanje našeg doba, jer smo nakon 40 godina neoliberalizma u SAD i drugim razvijenim ekonomijama utvrdili da ovaj recept ne funkcioniše....

....Ovo nas dovodi do trećeg prioriteta: rešavanja sve većeg problema koncentrisane tržišne moći. Eksploatišući informacione prednosti, otkupljujući potencijalne konkurente i podižući barijere za ulazak na tržište, dominantne kompanije su u stanju da se posvete rentijerstvu ogromnih razmera, na štetu svih ostalih. Rast korporativne tržišne moći, u kombinaciji sa opadanjem radničke moći pregovaranja, u velikoj meri objašnjava zašto su nejednakosti tako velike, a rast tako spor. Ako država ne preuzme na sebe aktivniju ulogu od one koju joj namenjuje neoliberalizam, ovi problemi će postati još izraženiji, pre svega zbog napredaka na polju robotizacije i razvoja veštačke inteligencije.

Četvrta ključna stavka progresivne platforme jeste presecanje veze između ekonomske moći i političkog uticaja. Ekonomska moć i politički uticaj se međusobno osnažuju i samoreprodukuju, naročito u zemljama poput SAD, u kojima je bogatim pojedincima i korporacijama dopušteno neograničeno ulaganje u izborne kampanje. Kako se SAD ubrzano približavaju fundamentalno nedemokratskom sistemu „jedan dolar, jedan glas“, mehanizmi uzajamne kontrole (checks and balances), neophodni za funkcionisanje demokratije, po svemu sudeći neće opstati: ništa neće biti u stanju da ograniči moć bogatih. Ovo nije samo moralni i politički problem: ekonomije sa manjim nejednakostima su zapravo uspešnije. Progresivno-kapitalističke reforme stoga moraju početi od ukidanja uticaja novca na politiku i smanjivanja nejednakosti u bogatstvu.

https://www.theguardian.com/business/2019/may/30/neoliberalism-must-be-pronouced-dead-and-buried-where-next

https://pescanik.net/posle-neoliberalizma/

Ako pogledamo da na Zapadu imamo kapitalizam bez kamate, to mu dođe kao Nova godina bez alkohola!!
Nešto, definitivno nije u redu, desiće se....

Štampalo se previše novca bez pokrića, sve u cilju da se spasu banke i prezadužene države i sada se taj novac javlja kao problem. Kada bi se po istom metodu povlacio kao što se delio šakom i kapom, brzo bi sve došlo na svoje.

YANIS VAROUFAKIS:

Bila je ovo loša godina za anti-kapitaliste. Ali ni kapitalizam nije prošao ništa bolje.

Poraz Corbynove Laburističke partije u Britaniji ovog meseca bio je težak udarac za pokret radikalne levice. S druge strane, i kapitalizam se našao na udaru kritika koje pristižu iz neočekivanih pravaca, naročito u Sjedinjenim Državama, gde se približavaju predsednički izbori. Milijarderi, šefovi velikih kompanija, čak i finansijski kolumnisti pridružuju se intelektualcima i lokalnim liderima u lamentiranju nad brutalnošću, bezobzirnošću i neodrživošću rentijerskog kapitalizma. „Ovog puta ne možemo nastaviti po starom“, zaključak je koji se sve češće čuje čak i na sastancima upravnih odbora najmoćnijih korporacija.

Pripadnici klase najbogatijih – već opterećeni stresom i zasluženim osećajem krivice, bar oni razumniji među njima – i sami se osećaju ugroženima zbog krajnje ekonomske neizvesnosti u koju tone većina njihovih sunarodnika. Kao što je Marx predvideo, u pitanju je nedodirljivo moćna manjina koja se pokazala nesposobnom da predvodi duboko polarizovana društva u kojima samo bogati mogu računati na pristojan život.

Zabarikadirani u svojim odvojenim naseljima, mudriji među superbogatima predlažu neku novu vrstu „participativnog kapitalizma“, čak i više poreze za sopstvenu klasu, jer shvataju da su demokratija i redistributivna država njihova jedina pouzdana polisa osiguranja. Ali avaj, u isto vreme strahuju da njihova klasa po prirodi stvari ne polaže mnogo na osiguranje.

Predloženih mera ima raznih, od nedovoljno promišljenih do smešnih. Pozivi članovima upravnih odbora da se upravljaju interesima širim od usko postavljenih finansijskih interesa deoničara bili bi za pohvalu da nije neugodne činjenice da o imenovanju i platama članova upravnih odbora odlučuju ti isti deoničari. Isto tako, pozivi da se ograniči moć finansijskog sektora bili bi korisni da nije činjenice da većina korporacija polaže račune finansijskim institucijama koje drže najveći deo njihovih deonica.

Suprotstavljanje rentijerskom kapitalizmu i stvaranje preduzeća za koja će društvena odgovornost biti nešto više od marketinškog slogana podrazumeva potpunu reformu sistema poslovnog prava. Da bismo stekli predstavu o razmerama tog zadatka, moramo se vratiti do onog trenutka u istoriji kada su deonice kojima se može trgovati postale najmoćnije oružje kapitalizma i postaviti sebi pitanje: Jesmo li spremni da ispravimo tu „grešku“?

Predsednica Evropske komisije (EK) Ursula fon der Lajen pozvala je zemlje članice Evropske unije da u vreme krize izazvane koronavirusom zaštite ključnu imovinu i stratešku infrastrukturu od stranog preuzimanja.

Fon der Lajen je naglasila da je kriza s koronavirusom teško pogodila evropsku ekonomuju i da su mnoge kompanije privremeno oslabljene, dodavši da se za njih treba pobrinuti.

Upozorila je na posebnu važnost sektora kao što su javno zdravstvo i medicinska istraživanja.

"Neki sektori su ključni za našu bezbednost, poput javnog zdravlja, medicinskog istraživanja i strateške infrastrukture. Moramo znati ko iz inostranstva investira u te kompanije s kojom svrhom", kazala je Fon der Lajen.

Dodala je da je to posebno važno u vreme krize javnog zdravlja i ekonomije i upozorila "zato moramo zaštiti našu kritičnu imovinu i tehnologiju".

Ona je pozvala članice da koriste alate koji su im na raspolaganju za prethodnu proveru stranih investicija.

"Moramo učiniti sve za zaštitu evropskih kompanija od stranog preuzimanja koja mogu oslabiti našu bezbednost i javni red", rekla je predsednica EK.

Evropska unija donela je uredbu koja će stupiti na snagu za godinu i po dana, a koja predviđa pojačanu saradnju zemalja članica da uz podršku Evropske komisije provere investitore iz trećih zemalja koji su zainteresovani za osetljive evropske sektore. Međutim, Komisija ne može da zaustavi takve investicije i poslednju reč imaju zemlje članice.

EDIT: Ne zaboravite u ova krizna vremena da malo pogledate
šta se nudi s desne strane vašeg ekrana, slobodno mišem,
levim klikom pritisnite, Forum očekuje to od
vas!! Ništa vas ne košta!
Mod. D.

Borba izmedju desnice i levice je završena.
Sada je na redu borba između naroda i elite!!

Dve decenije nakon privatizacije, opet pod skute države?
Rim -- Dvadeset godina nakon sto su u Italiji privatizovana velika javna preduzeća, sada se razgovara o obrnutom procesu, povratu velikih kompanija pod okrilje države.

Razlozi za vraćanje pod javnu kontrolu velikih preduzeća su različiti, podseća "Radio Kopar" .

Tako su to u slučaju železare o višegodisnji uzaludni napori da se kompanija izvuče iz dugova koji su se gomilali, Alitalija, nacionalna avio-kompanija jer se pokazala nekonkurentnom na svetskom tržištu.

Kada je reč o bankama, koje je nakon bankrota morala da spašava država poput velike i važne, banke Monte Dei Paski di Siena, podrzavljenje je bio način da se povrati poverenje klijenata i građana.

Motiv za de-privatizaciju je po oceni medija, namera politike da se preduzeća i kompanije od vitalnog interesa, kao sto je slučaj sa telekomunikacijama, stave pod kontrolu države.

"Čini se da je proteklih dvadeset godina služilo da nam pokaže nesposobnost italijanskog kapitalizma da upravlja firmama efikasno, uz dobit i poštovanje građana", pise u komentaru portala Radio Kopra.

Ono što zabrinjava, zaključuje se, je što nema plana niti kriterijuma kako upravljati sektorima koji su od strateške važnosti za zemlju".

"Najbogatijih 26 ljudi na svetu ima bogatstva kao polovina svetske populacije", kazao je generalni sekretar UN.

Poglavar Rimokatoličke crkve Franja izjavio je da je pandemija koronavirusa dokazala da "magične teorije" tržišnog kapitalizma ne daju rezultat i da je svetu potreban novi tip politike koji promoviše dijalog i solidarnost i odbacuje svaki rat.

Papa navodi da je pandemija potvrdila njegovo uverenje da je nužna reforma postojećih političkih i ekonomskih institucija kako bi u obzir bile uzete potrebe ljudi koji su najviše pogoćeni trenutnom krizom.

"Slabost svetskih sistema suočenih s pandemijom pokazala je da tržišna sloboda nije rešenje za sve. Imperativ je proaktivna ekonomska politika usmerena na promovisanje ekonomije koja favorizuje produktivnu raznolikost i poslovnu kreativnost i omogućava da radna mesta budu stvorena, a ne samo ugašena", naveo je Franja.

On je ponovo kritikovao globalni ekonomski sistem za koji je rekao da je "izopačen" i da uporno drži siromašne na marginama društva dok se mali broj ljudi bogati.

ENGELS:
U trgovačkom svetu, u kome vlada konkurencija; uspeh ili bankrotstvo ne zavise od delatnosti ili od umešnosti pojedinca, već od okolnosti koje ne zavise od njega. Određuje ne volja ili delatnost pojedinca nego milost nadmoćnih, ali nepoznatih ekonomskih snaga.

"Određuje ne volja ili delatnost pojedinca nego milost nadmoćnih, ali nepoznatih ekonomskih snaga."

Apsolutno!!! Ne možeš svojom hrabrošću i predanošću ništa veliko da postigneš.
Zar mislite da su Makrosoft, Facebook, Aple, Tesla i sl. mogli da postanu to što jesu da ih "neke" snage i pre svega država nisu "gurali"?

A oni nisu "oligarsi" već samo ruski bogadaši, koji su prokuženi jer su radili s državom....
Koja je razlika između njih i američkih bogataša-oligarha?

ŠTA JE KORPORATIVNI KAPITALIZAM?

Korporativni kapitalizam je termin koji se koristi u društvenim naukama i ekonomiji da opiše kapitalističko tržište koje karakteriše dominacija hijerarhijskih, birokratskih organizacija.

Veliki deo ekonomije Sjedinjenih Američkih Država i njenog tržišta rada je pod korporativnom kontrolom. U razvijenom svetu, korporacije dominiraju na tržištu, obuhvatajući 50% ili više svih preduzeća.
Preduzeća koja nisu korporacije sadrže istu birokratsku strukturu kao i korporacije, ali obično postoji jedan vlasnik ili grupa vlasnika koji su mogu da odu pod stečaj ili da krivično odgovaraju. Korporacije imaju ograničenu odgovornost i manje su regulisane i snose manju odgovornost u odnosu na inokosna preduzeća.

Korporacije se obično nazivaju javnim entitetima ili entitetima sa kojima se trguje javno kada se delovi njihovog poslovanja mogu kupiti u obliku akcija na berzi. Na ovaj način prikuplja se kapital za dalja ulaganja (od strane) korporacije. Akcionari imenuju rukovodioce korporacije koji upravljaju korporacijom putem hijerarhijskog lanca moći, pri čemu se najveći broj odluka investitora donosi na vrhu i utiče na one koji su ispod bez njih.

Korporativni kapitalizam se kritikuje zbog količine moći i uticaja koje korporacije i velike interesne grupe imaju na državnu politiku, uključujući politiku regulatornih agencija i uticajne političke kampanje.
Mnogi sociolozi kritikuju korporacije zbog toga što ne rade u interesu naroda, kao i da one ne poštuju principe demokratije, koja podrazumeva ravnopravne odnose između pojedinaca u društvu.