Šta je kapitalizam?

.

Sneki ::

Šta je Prvobitna akumulacija?

.

Prvobitna akumulacija kapitala u istoriji kapitalizma zapravo je prvobitna
eksproprijacija sitnih kapitala „trećeg staleža“ (slobodnog farmerskog seljaštva, sitne trgovine i zanatstva) i njihova centralizacija (akumulacija) u rukama krupne i srednje buržoazije u periodu njenog usponu ka položaju ekonomski i politički vladajuće društvene klase. Ta prvobitna eksproprijacija je rodno mesto modernog svetskog kapitalizma i zato marksisti socijalističku nacionalizaciju sredstava
za proizvodnju nazivaju „eksproprijacijom eksproprijatora“.

Pljačkaška destruktivna privatizacija u bivšim „socijalističkim“ državama nema baš nikakve veze sa „prvobitnom akumulacijom kapitala“. Ona je zapravo dezakumulacija i masovno razaranje svekolikog akumuliranog nacionalnog bogatstva pa time i razaranje same supstance svakog nacionalnog (državnog)
suvereniteta. Manje ili više zaoštreni rivaliteti mafijaško-tajkunskih privatizatorskih klanova među sobom ili (ne daj bože!, inače eto NATO-a) u odnosu prema gospodarima sveta i svetskog tržišta, su usputne pojave sekundarnog i sporadičnog značaja u izgradnji svetskog protektorata USA finansijskog kapitala.

Boris Berezovski
je verovatno prvi ili je jedan od prvih autora pomodne i široko rasprostranjene mistifikatorske „naučne“ teze koja kolosalnu privatizacijsku pljačku u Rusiji i ostalim tzv.
„tranzicionim državama“ naziva „prvobitnom akumulacijom kapitala“. Faza te tobožnje „prvobitne akumulacije“, po njemu, uglavnom je faza privatizacije profita i menadžmenta državnih preduzeća kao uvod u privatizaciju samih tih preduzeća. Nema nikakve sumnje da su i prva i druga etapa te privatizacijske pljačke moguće samo pod okriljem državne vlasti u kojoj centralnu ulogu imaju aparati tajnih policija. Isto tako nema nikakve sumnje da ti privatizatorsko-pljačkaški aparati vlasti svugde imaju snažnu podršku „međunarodne zajednice“, tj. svetskog ekonomskog i političkog establišmenta pod dominacijom USA finansijskog kapitala. Kako i ne bi kada ti privatizatorski aparati vlasti zapravo omogućavaju tom svetskom establišmentu laku i jeftinu restauraciju divljeg kompradorskog kapitalizma i rekolonizaciju bivših „socijalističkih“ država.


Nastanak mafijaških „tajkunskih oligarhija“ samo je
posledica objektivne nemogućnosti i totalne nesposobnosti uzurpatorskih totalitarnih „socijalističkih“ birokratija da se transformišu makar samo u kompradorsku nacionalnu buržoaziju, a da se i ne govori o nekakvoj suverenoj nacionalnoj buržoaziji i razvoju suverenog nacionalnog kapitalizma. Srbija i ostale ex-YU republike u tom pogledu nisu
nikakav izuzetak od svih ostalih „tranzicionih“ državica i država.

Citat :

Svet ide ka kapitalističkom postdemokratskom društvu. Kapitalizmu više nije potrebna demokratija, s kojom je ionako sklopio brak tek u 19. stoleću. I ako hoćemo demokratiju, nešto ćemo morati da uradimo sa kapitalizmom. Fašizam i nacizam bili su svojevrsni pokušaji kapitalizma da reši sopstvene protivrečnosti koje su mu pretile uništenjem. Sve što je bilo u 20. veku mrtvo je, sva ta velika rešenja ne vrede više ni po lule duvana: realsocijalizam, staljinizam, komunizam, socijaldemokratija, i sve te ideje o neposrednoj demokratiji. S novim situacijama moramo da se uhvatimo u koštac, odnosno sa jednom vrstom životinjskog kapitalizma, ako uopšte nameravamo da preživimo.

Dakle kapitalizam se menja....

Kritike na račun neoliberalnog kapitalizama do skora su izgovarali samo teoretičari, filozofi i intelektualci. Sve je, dakle, počinjalo i završavalo se u teoriji. Nešto se, međutim, menja i u praksi. Države koje su poštovale pravila liberalne ekonomije i koje su slušale savete MMF-a polako shvataju da taj put ne vodi nigde drugde osim u sve dublju krizu. Tako su ih okolnosti naterale da osluškuju šta govore kritičari i da njihovu teoriju sprovode u praksu.

Za sada su predvodnice tog novog talasa Argentina i Island, dve države koje imaju gorka iskustva s liberalnim konceptom ekonomije. Sigurno je da će biti sve više država koje će menjati svoju ekonomsku politiku, jer je to izgleda jedini recept da se izađe iz mraka.

Demokratski princip

Iako je zemlja sa malo stanovnika, oko 320.000, Island se hrabro pobunio protiv neoliberalnog kapitalizma i pored ozbiljnih upozorenja MMF-a i ostalih svetskih finansijskih institucija, koje čak prete izolacijom toj zemlji. Građani i vlast jedinstveni su u borbi za demokratiju, i odličan su primer borbe za očuvanje suvereniteta jedne zemlje.
Na referendumu, koji je čak dva puta sproveden po pitanju obaveze plaćanja dugova privatnih banaka, više od 90 odsto Islanđana poručilo je da im ne pada na pamet da plaćaju dugove banaka. Tako je nedvosmisleno u prvi plan stavljen temeljni princip demokratije da narod sam odlučuje o svojoj sudbini.

Island je 2008. zbog finansijske krize bio na kolenima. Koliko je stari sistem bio nakaradan pokazuje i činjenica da su pre kolapsa 2008. islandske banke imale 500.000 klijenata u državi koja ima skoro duplo manje stanovnika. Kada su Islanđani videli gde sve to vodi i kada su doživeli bankrot promenili su kurs i od tada se zemlja neverovatno dobro oporavila. Pre svega jer su radili sve ono što ne čine države pogođene krizom u ostatku Evropske unije.

Predsednik Islanda Olafur Grimson kaže da se zemlja oporavila tako što je promenila mehanizam odlučivanja. Kao drugi faktor navodi da se nisu pridržavali tradicionalnih recepata za suočavanje s ekonomskom krizom.

„Dozvolili smo da banke propadnu. Po čemu se banke razlikuju od firmi? I to su privatne firme. Ako prave velike greške, moraju da bankrotiraju. U suprotnom bankama se signalizira da mogu poslovati s velikim rizicima. Ako imaju uspeha nagrađuju se kraljevski, ako nemaju uspeha porezni obveznici plaćaju račun. Island je mala zemlja koja ima svoju valutu, nije članica evrozone. Pogledajte Grenland, Island, Veliku Britaniju, Norvešku, Dansku i Švedsku – sve te zemlje nisu uvele evro. Većina država na severu odlučila se za drugačiji put, i njima je tako bolje“, kaže Grimson, i poručuje da bi iskustvo Islanda zaista moglo biti signal za sve ostale države da ponovo razmisle o odlukama u poslednjih 30 godina.

Pre 2008. godine Island je bio raj za štediše iz Velike Britanije, Holandije, Belgije i mnogih drugih država. Imali su povoljnu kamatu na štednju, nudili su povoljne kredite i u kratkom roku omogućavali bankama veliku zaradu. Ali sve to trebalo je vratiti. Tri vodeće komercijalne banke „Glitnir“, „Landsbanki“ i „Kaupting“ preuzela je država nakon što su u oktobru 2008. propale za bukvalno sedam dana.

Zemlja se našla pred dva izbora: ili da spasava banke ili da ih ostavi da propadnu, što bi značilo da štediše ostaju bez svega. Građani su se odlučili za drugu opciju jer nisu hteli da vraćaju dugove banaka. Vlada ih je podržala. Otpisivala je dugove onim domaćinstvima kojima je iznos premašivao 110 odsto ukupne imovine, banke su otpisale zajmove u iznosu od 13 odsto ukupne domaće proizvodnje, i uz to je Vrhovni sud doneo odluku da su krediti s valutnim klauzulama nezakoniti, što je značilo da građani više nisu morali da pokrivaju gubitke domaće valute. Sve to donelo je sjajne rezultate. Samo u 2011. BDP je porastao za 2,9 odsto.
Analitičari kažu da Islandu tek predstoji period blagostanja, kriza je iza njih, ekonomija je stabilna, građani su odahnuli nakon što su jedno vreme mukotrpno radili, štedeli i svi zajedno pomogli da se zemlja spasi.

Uništeni mit

Argentinska priča dogodila se nešto ranije. Ta južnoamerička država proglasila je bankrot u decembru 2001. Tada se našla u najgoroj dužničkoj krizi u istoriji, ali je uspela da se oporavi. Argentina je prestala da sluša savete međunarodnih finansijskih institucija i da primenjuje korporativni recept rigoroznih mera štednje koje se danas primenjuju u evrozoni. U reformu su krenuli iz dubokog minusa. Tada je ta država dugovala čak 93 milijarde dolara. Kao i Island, Argentina se okrenula sebi i uspela da se preporodi.

Ta država je devedesetih slušala sve savete MMF-a, kako često kažu bila je najbolja učenica fonda, i propala je. MMF ju je ostavio na cedilu. Potom je od 2003. do danas, dakle za samo 10 godina, Argentina sama, bez pomoći međunarodnog finansijskog tržišta, povećala svoj BDP za 90 odsto. To je najveći rast u istoriji tržišta i ekonomije.

Argentina je uspostavila unutrašnje tržište, ne ispuštajući iz vida odgovornu socijalnu politiku. Platila je dug MMF-u i reprogramirala ga je dva puta, 2005. i 2010. Čak 93 odsto kreditora pristalo je na reprogramiranje i svi oni isplaćeni su bez pomoći spolja.

Argentinska predsednica Kristina Fernandes de Kirhner vodi državu u suprotnom pravcu od zemalja koje se trenutno bore s krizom. Uz to ona je čak i radikalniji kritičar MMF-a od islandskih političara.
„Uništili smo mit o nužnosti spoljnog zaduživanja i posredništva, što nas je i dovelo do bankrota 2001. Mislim da je to pravi razlog besa MMF-a. Argentina je kost u grlu globalnog pljačkaškog finansijskog sistema.

Mi smo restrukturirali naš dug i sve uredno platili bez ičije pomoći. Stopa nezaposlenosti u Argentini je 6,9 odsto, imamo najviše prosečne plate u Latinskoj Americi i najveću kupovnu moć, uzimajući kao odrednicu američki dolar. Godine 2003. naš javni dug iznosio je 166 odsto BDP-a, i to 90 odsto u stranoj valuti. Danas je javni dug Argentine 14 odsto snažnog BDP-a i samo 10 odsto je u stranoj valuti“, navodi Kirhnerova.

Ona je napisala da je MMF stvorio tržište na temelju socijalne isključivosti i politike sukobljavanja, kao i da je licemerno usvojio Deklaraciju o nepoverenju protiv Argentine zbog navodnog lažiranja statističkih podataka o inflaciji, BDP-u i ostalim ekonomskim pokazateljima. „Gde je bio MMF, pa da nije mogao da vidi krize u svetu? Gde je bio kada se, budući da sve znaju, naočigled svih špekulisalo na tržištima kapitala? Gde je bio jedan o njegovih bivših direktora Rodrigo Rato kada je ’Bankia’, banka koju je on vodio, morala da zatraži ’pomoć’ od milijardu evra da ne bi propala?

U Španiji je danas 26 odsto nezaposlenih, uglavnom mladih. Nemaju ni posao ni stan. Koje statistike MMF-a govore o tim tragedijama?“, napisala je Kirhnerova.
Ona se dalje pita koji su to parametri i procedure kojima MMF analizira zemlje na ivici bankrota, koje se i dalje zadužuju, a čiji narodi gube svaku nadu u bolje sutra.

„Zemlje u usponu koje ne podržavaju globalnu ekonomsku politiku MMF-a u poslednjih 10 godina moraju da plaćaju štetu koju su drugi napravili. Takođe MMF nikada nije sankcionisao pojedince koji su se strahovito obogatili na tuđ račun, što je i dovelo do svetskog ekonomskog sloma. Uprkos svim činjenicama sankcije su uvedene Argentini, a ne pravim krivcima“, zaključila je Kirhnerova.

Garantovani mesečni prihod - ne izgleda više apstraktno ?

Drag65 @ https://www.aikb.net/t1589-borba-za-svoju-drzavu-primer-madjarska#123036 ::

A postoji i još jedan nemački, teorijski, model, vlasnika "DM-drogerije", Götz Werner, "Garantovani osnovni prihod" - svima obezbeđeno 800-1.000 evra mesečno odmah, kasnije 1.500e (dobra kupovna moć), a radi samo ko to stvarno želi !!!
http://www.livableincome.org/agotzwerner.htm

Švajcarci su u znak protesta na trgu ispred Parlamenta u Bernu doslovno prosuli 14 tona novca, tačnije 400.000 franaka u kovanicama od pet centi. Njihov zahtev je jedan - da država svim građanima mesečno isplaćuje minimalni dohodak.

Dok se Evropa, ali i ostatak sveta, bore sa finansijskom krizom, aktivisti u Švicarskoj su odlučili od države tražiti da svakom punoletnom građaninu mesečno, bez obzira na njegov imovinski, socijalni ili bilo koji drugi status, isplaćuje 2.500 švajcarskih franaka, a maloletnima 1.800.


Naime, aktivisti su u aprilu ove godine krenuli u sakupljanje potpisa, kako bi iskoristili ustavnu mogućnost i tražili raspisivanje referenduma u vezi sa uvođenjem osnovnog prihoda svim građanima. Sakupili su i više nego što je potrebno potpisa.

http://www.b92.net/biz/vesti/svet.php?yyyy=2013&mm=10&dd=05&nav_id=761633

Da li to predvidjaš diktaturu proleterijata u Americi? 

Nema ništa od toga, svetu jeste neophodna jedna revolucija, klasna ili industrijska, ali mislim da bi se pre desio novi svetski rat nego neka komunističko socijalistička revolucija u Americi i zapadnoj Evropi.


Tačno je da su radnici u Americi, Francuskoj pa i Nemačkoj nezadovoljni mnogo čime, ali vrlo malo njih bi menjalo kapitalistički sistem i svoje sadašnje vrednosti za neke kolhoze i sovhoze.


To se  samo neki od nas koji smo rasli u titovom ili ruskom socijalizmu sa nostalgijom sećamo mladosti, pa marksove teorije deluju milozvučno i romantično.

Limited011 ::

Svet ide ka kapitalističkom postdemokratskom društvu. Kapitalizmu više nije potrebna demokratija, s kojom je ionako sklopio brak tek u 19. stoleću. I ako hoćemo demokratiju, nešto ćemo morati da uradimo sa kapitalizmom. Fašizam i nacizam bili su svojevrsni pokušaji kapitalizma da reši sopstvene protivrečnosti koje su mu pretile uništenjem. Sve što je bilo u 20. veku mrtvo je, sva ta velika rešenja ne vrede više ni po lule duvana: realsocijalizam, staljinizam, komunizam, socijaldemokratija, i sve te ideje o neposrednoj demokratiji. S novim situacijama moramo da se uhvatimo u koštac, odnosno sa jednom vrstom životinjskog kapitalizma, ako uopšte nameravamo da preživimo.

Niko ne zagovara komunističku revoluciju, to ćeš shvatiti ako pročitat šta su kolege do sada pisale.
Radi se o tome da će do nekakve promene neminovno doći-
Možda kroz demokratske sisteme, a možda i kroz neke gradjanske inicijative, itd...

Limited011 ::

Niko ne zagovara komunističku revoluciju, to ćeš shvatiti ako pročitat šta su kolege do sada pisale.
Radi se o tome da će do nekakve promene neminovno doći-
Možda kroz demokratske sisteme, a možda i kroz neke gradjanske inicijative, itd...

nekako sam ispustio citat u svom postu a odnosilo se na citat:

Citat :

Marks nije bio u pravu do pre 20 godina, ali sada jeste!!!

izvinte me zbog nepreciznosti.


A o tome da su promene neminovne tu se 100% slažemo.  
I ne samo da su neminovne, već uveliko traju.

Nalazimo se u istorijskoj fazi prelaska sa robnog kapitalizma, zasnovanog na robi, na intelektualni kapitalizam, zasnovan na znanju. Primera radi, cena hrane u odnosu na prihode konstantno opada u poslednjih 150 godina. Pre mnogo vekova engleski kralj verovatno nije mogao sebi da priušti sebi večeru kakvu ste vi imali sinoć.

Zemlje koje investiraju isključivo u poljoprivredu verovatno će se suočiti sa slabljenjem ekonomije. Zemlje koje koriste robni kapitalizam kao odskočnu dasku na putu do mešovite ekonomije zasnovane na robno-intelektualnom kapitalizmu najverovatnije će se obogatiti.

američki naučnik Mičio Kaku za "Njujork tajms"

Pola sveta u `šakama` nekolicine

Ekonomska nejednakost se brzo proširila u većini zemalja sveta od početka krize, saopštila je nevladina organizacija Oxfam u izveštaju objavljenom uoči održavanja Svetskog ekonomskog foruma u Davosu.

Gotovo polovina svetskog bogatstva poseduje jedan odsto populacije, navodi se u izveštaju u kome se dodaje da 85 najbogatijih ljudi poseduje koliko i polovina nasiromašnijih u svetu, preneo je AFP.

Tih jedan posto najbogatijih su povećali svoj dohodak u 24 od 26 zemalja, sa raspoloživim podacima između 1980. i 2012. Sedamdeset odsto najbogatijih živi u zemljama gde je nedejednakost povećana tokom poslednjih trideset godina.

Jedan odsto najbogatijih u Kini, Portugaliji i SAD su više nego udvostručili svoj udeo u nacionalnim dohocima od 1980. Čak i u zemljama sa najvećom jednakošću kao što su Švedska i Norveška, udeo u nacionalnom dohotku najbogatijih povećan je za više od 50 odsto.

Jaz u nejednakostima velikim delom je rezultat finasijskih neregularnosti, neuravnoteženih fiskalnih sistema kao i zakona koje olakšavaju izbegavanje poreza. Razlozi su i mere štednje, nepovoljna politika zapošljavanja žena, konfiskacija poreza od prodaje nafte i rudne eksploatacije, navodi se u izveštaju.

U izveštaju se naglašava da postoji veza između ekonomske ekstremne nejednakasti i uzurpiranja političke moći od strane bogate elite koja je na vlasti kako bi sprovodila sopstvene interese.

Na Svetskom ekonomskom forumu koji se sledeće nedelje održava u Švajcarskoj biće reči o sve većem disparitetu dohodaka kao najvećem riziku za napredak čovečanstva.

Karla Marksa danas često pominju u USA u političkim komentarima, ipak mnogi ne razumenu Marksovu kritiku kapitalizma
Deo Marksovih predvidjanja od kojih su neka još pre Američkog gradjanskog rata tačno su definisala neke od aspekata savremenog kapitalizma, od velike recesije do najnovijih verzija Ajfona....

1. VELIKA RECESIJA ili haotična priroda kapitalizma
Marks je naglašavao sklonost kapitalizma ka upadanju u krize. Predvidjao je da će želja za profitom terati kompanije da automatizuju radna mesta kako bi proizvele više robe, dok će radnicima smanjiti plate toliko da oni neće moći da kupe proizvod koji su napravili. To je vidjeno tokom Velike depresije.

2. MALE PLATE - VELIKI PROFIT ili "rezervna armija industrijskog rada
Prema Marksovom mišljenju plate neće rasti zbog "rezervne armije industrijskog rada" koju je objasnio kroz potrebu kapitalista da za rad plate što manje, a to je najlakše kada je veliki broj radnika bez posla.
"Volstrit Džurnal" se čak donekle saglasio sa Marksovom analizom i naveo da je u poslednje vreme u američkoj privredi "rast produktivnosti" omogućio kompanijama da ne moraju mnogo da se bave smanjenjem nezaposlenosti.

3. MMF ili globalizacija kapitala
Ideje Marksa u vezi sa hiperprodukcijom vodile su ga ka predvidjanju onoga što se sada naziva "globalizacijom" - a u pitanju je širenje kapitalizma širom planete u potrazi za novim tržištima.
O tome je Marks pisao 1848. i pogodio da će se to desiti krajem 20. veka. Svedoci smo neprestane potrage za novim tržištima i što jevtinijom radnom snagom.

4. AJFON 5 S ili izmišljene potrebe
Marks jen govorio o tendenciji kapitalizma da odredjuje veliku cenu proizvodima koji nisu preko potrebni, što će voditi ka "nehumanim, sofisticiranim, nepotrebnim i izmišljenim apetitima".
Ova predvidjanja su se obistinila u savremenim društvima, gde pojedinci uživaju u luksuzu, ali pri tome imaju konstantnu potrebu da iznova kupuju. Posle Ajfona 4, moraju da kupe i Ajfon 5, a zatim i Ajfon 5 S.

5. VOLMART ili monopol
Marks je tvrdio da će moć tržišta biti koncentrisana u velikim monopolskim firmama.
Iako to možda u 19. veku delovalo čudno, krajem 20. veka, taj trend koji je Marks predvideo, krenuo je da se ubrzava, tako da su danas mnoge lokalne prodavnice zatvorene zbog ulaska ogromnih maloprodajnih lanaca poput američkog "Volmarta" - najvećeg na svetu.
Isto tako, male banke su sutupile mesto gigantima kao što je JP Morgan...

Mislite o tome!
  

Da ipak postoji neka solidarnost osetite onog trenutka kada se iz najveće nevolje izvučete.
Niko vam tada neće reći „šta sam ja tu dobar?“
Dobra strana ovakvih nesreća je to što podsete da nema pojedinaca, ima samo društva i da je društvo nekada jedina odbrana koja pojedincima ostaje.

Ako se ne varam, pre dve i po decenije zapljusnulo nas je društvo u kojem se svako bori samo za sebe. Oni koji su to shvatili postali su tajkuni, oni koji nisu ispali su naivčine...

`Ekstremna nejednakost je ono čega treba da se plašimo`

Autor knjige "Kapital u 21. veku", francuski ekonomista Thomas Piketty, čije delo pobuđuje veliko interesovanje, kao i oštre kritike, kaže da se ne treba plašiti njegove knjige, već stvarnosti, odnosno ekstremne nejednakosti.

Piketty u ovoj knjizi razgolićuje, činjenično, sve veće klasno raslojavanje i rast nejednakosti na globalnom i lokalnim nivoima.

Autor je poslednjih nedelja bio na meti kritike u mnogim medija, ali i samih medija, posebno Financial Timesa.

U razgovoru za CNBC, Piketty je rekao kako ekstremni oblici nejednakosti postaju ozbiljan makroekonomski problem. Problem je kad nejednakost postane ekstremna i kada vrh raste tri puta brže od proseka, onda vidite da to ne može tako večno da traje, rekao je on.

U određenom trenutku biće neophodno zaustaviti se i pokušati postići veću transparentnost u kontekstu prihoda i bogatstva, smatra Piketty.

U prilog njegovim argumetnima u knjizi, govori i nedavna studija agencije AP i Equilara, koja pokazuje da glavni izvšni direktori zarađuju 257 puta više od prosečne zarade radnika.

Ovaj podatak predstavlja značajno povećanje u odnosu na ovu razliku od pre samo pet godina, kada su direktori zarađivali 181. put više od radnika.

To je posebno veliki problem za manje države. Ne možemo ga rešavati kao pojedinačne evropske države, potreban nam je međunarodni sporazum, ukazuje Piketty.

Zato je i poručio: "Trebalo bi se plašiti stvarnosti i pokušati dokučiti kako možemo da rešimo taj problem".

Капитализам је набоље резултате остваривао између 1950-тих и 1970-тих, времена велике регулације и високих пореза

Упркос томе што у последње време можемо чути о штетности економских учинака високих пореза и снажне државне регулације, напредне капиталистичке економије расле су брже у раздобљу између 1950-тих и 1970-тих, кад је било много регулација и високих пореза. Између 1950. и 1973. просечни доходак по глави становника растао је невероватном стопом од 4,1 одсто годишње. Јапан је остваривао још бржи раст од 8,1 посто као полазишна карика ланца „економских чуда“ из Источне Азије у раздобљу идуће половине века. Чак су и САД, најспорије растућа економија развијеног света у то време, расле стопом без преседана, која је износила 2,5 одсто. Доходак по глави становника за све наведене економије заједно од тада је растао само 1,8 одсто годишње у раздобљу 1980-2010, унутар кога је дошло до смањивања пореза богатима и дерегулисања њихових економија.

Британија и САД су изумили протекционизам, а не слободну трговину

Британија је имала најзаштићенију економију у капиталистичком свету у касном 18. и раном 19. веку. Велики део протекције био је предвиђен са циљем промоције и заштите британских произвођача од супериорних страних конкурената из Европе, посебно из земаља Бенелукса (односи се на данашњу Холандију и Белгију).

САД су отишле корак даље. Користећи као инспирацију британску протекционистичку политику, Александер Хамилтон, први министар финанција САД (то је тип на новчаници од 10 долара), развио је теорију „аргумент заштите младих индустрија“ (infant industry argument) – стајалиште да влада економски заостале нације мора да штити и негује своју младу индустрију све док не „одрасте“ и постане способна за такмичење на светском тржишту. Хамилтон је погинуо 1804. у двобоју пиштољима, а САД су усвојиле протекционизам 20-тих година 19. века и остале најзаштићенија светска економија током већег дела сљедећег века.

Слободна трговина се у почетку ширила неслободним методама

Слободна трговина ширила се по свету током 19. века. Међутим, своје ширење у највећој мери дугује нечем што не бисмо у нормалним околностима повезали са речју „слободан“ – сили или барем претњама о употреби силе. Колонизација је била очити пут ка „неслободној слободној трговини“, за време које су колонијални господари покорене државе силом терали да у потпуности прихвате слободну трговину. Чак су и многе неколонизоване земље биле присиљене да прихвате слободну трговину. Дипломатијом топова присиљене су на потписивање неправедних споразума, којима им је између осталог узета и царинска аутономија (право да одреде сопствене царинске тарифе). Најозлоглашенији споразум је онај потписан у Нанкингу, који је Кина била присиљена да потпише 1842. године после пораза у Опијумском рату, али и земље Латинске Америке, Отоманско Царство (предак Турске), Перзија (данашњи Иран), Сијам (данашњи Тајланд), чак и и Јапан били су предмет сличних споразума.

Marks polazi od tvrdnje: rad kao izvor bogatstva.
Možda to danas izgleda prevaziđeno, ali ujedno nam govori nešto o jednom nerešenom problemu u kapitalizmu: kapitalizam ujedno i zahteva i lišava se rada – on i unajmljuje i, sve češće, otpušta.

Radnici su mu potrebni dok se širi, ali oslobađa se radnika kad reže troškove i automatizuje se, smanjujući radnu snagu. Marks detaljno obrazlaže kako napredni kapitalizam proizvodi „relativno suvišnu radnu populaciju“, otpuštajući već unajmljene radnike i prestajući da dodaje nove.
Kapitalizam proizvodi „jednokratne“ ljude i rezervnu armiju nezaposlenih.
Kako bogatstvo i kapitalizam napreduju, tako napreduju i nedovoljno zaposleni i nezaposleni, oni jesu zaista nejednaki.

Stotine ekonomista su pokušavale da preprave ili opovrgnu ovu analizu, ali posmatrajući svet, reklo bi se da je Marksova ideja o rastu viška radne snage tačna.

Od Egipta do Salvadora, od Evrope do Amerike, većina zemalja prolazi kroz ozbiljnu krizu nedovoljne zaposlenosti ili nezaposlenosti.
Kapitalizam trpi nalet „čudovišta preterane proizvodnje, prenaseljenosti i preterane potrošnje“.

Kina verovatno može da proizvede dovoljno robe ne samo za potrebe Evrope i Severne Amerike, nego i Afrike.
Ali šta se onda dešava sa svetskom radnom snagom?
Kineski izvoz tekstila i nameštaja u podsaharsku Afriku već se odrazio na broj radnih mesta za Afrikance. Sa stanovišta kapitalizma, postoji rastuća armija permanentno nedovoljno zaposlenih i nezaposlenih, živih primera nejednakosti očajne za poslom, koji su i u Srbiji spremni da "rade" za 10 eur mesečno!!!!

Teško je vreme. Izgledi za budućnost su turobni. Ne radi se samo o Srbiji, nije znatno bolje ni u centru kapitalističkog sistema. Problem je što je u Srbiji, kao kapitalističkoj periferiji, sve još mnogim mukama i brigama bremenitije.

U centru kapitalističkog sistema prvi put omladina nema izgleda za bolji život od roditelja. Društvene nejednakosti su se, nakon zlatnog doba države socijalnog staranja, prvo postupno, a onda sve drastičnije uvećavale, kako ubedljivo pokazuje francuski ekonomista Tomas Piketi.

Razlog tome leži u političkoj volji. Nekada je strah od socijalističke revolucije uspešno susprezao gramzivost privredno-političke oligarhije u centru kapitalističkog sistema. Kako se, međutim, hladni rat okončao porazom SSSR-a i socijalizma, tako je nestao strah od revolucije, a s njim i ograničenje kapitalističkoj pohlepi.

Imperijalizam je dobio novi zamah, jer neposlušni periferijalci moraju biti dovedeni u red. Moraju se zaduživati kako bi se „modernizovali”, a onda kao dužnički robovi slušati naređenja iz centra svetskog kapitalističkog sistema.

citat ::

Pre Drugog svetskog rata retko ko je dovodio u pitanje činjenicu da kapitalizam ne pogoduje ostvarenju demokratskih težnji. Naprotiv, demokrati su bili kritičari kapitalizma. Posle Drugog svetskog rata i nastankom hladnog rata dolazi, međutim, do totalnog obrtanja pojmova. Razlog je jednim delom u tome što je autoritarni socijalizam izneveravao demokratske nade, a drugim delom u činjenici da su američki politikolozi, zatim i njihovi sledbenici diljem sveta, počeli da suprotstavljaju kapitalizam i „demokratiju” autoritarnom socijalizmu. Na taj način došlo je do neosetnog ideološkog povezivanja kapitalizma i demokratije.

Ova uverenost da kapitalizam i demokratija idu zajedno, nakon kraja hladnog rata postala je neupitna, sve dok razobručeni kapitalizam – razobručeni jer više nije postojao strah od socijalističke revolucije – nije počeo ponovo da upada u njemu svojstvene krize. Poslednja kriza koja traje od 2008. godine pokazala je da izabrani predstavnici građana više brinu o spasavanju banaka no, o spasavanju građana, pa je time belodano da kapitalizam ruši demokratiju. Drugim rečima, demokrata ne može ljubiti kapitalizam, a pobornik kapitalizma nije demokrata.

Čini se da je opčinjenost idejom kako ćemo svi biti kapitalisti ostala daleko iza nas, jer uvek su kapitalisti tanka manjina, a oni koji žive od svoga rada velika većina. Sredovečni i stariji ljudi u Srbiji imaju jednu prednost: oni dobro pamte autoritarni socijalizam, a veoma su dobro upoznali i politički kapitalizam na periferiji svetskog kapitalističkog sistema. Poznate su im kako gerontokratske komunističke elite i problemi socijalističke privrede, tako i oligarhijske kapitalističko-stranačke strukture. Iskusili su i sankcije i bombe kojima su iz centra svetskog kapitalističkog sistema imperijalisti počastili neposlušnu sirotinju na periferiji tog sistema.

http://www.politika.rs/pogledi/Jovo-Bakic/Kapitalizam-demokratija-i-Siriza.lt.html

Ne možemo se miriti sa sadašnjom situacijom. Vi znate da danas 10 odsto planete poseduje 86 odsto raspoloživih resursa. Dakle, neravnopravnost u savremenom svetu je monstruozna. I ona neće moći da traje , kazao je Badju na prvom od tri predavanja koja je održao u Srbiji u toku svoje posete od 12. do 14. januara.


Prvo predavanje jednog od najznačajnijih francuskih mislilaca, matematičara i dramaturga, Alena Badjua, 12. januara, kasnilo je oko pola sata pošto je u salu Doma kulture Studentski grad u Beogradu pristiglo duplo više ljudi od prijemnih kapaciteta. Oni koji su ostali bez sedišta su se smestili na stepeništima ili su stajali usred talasa posetilaca. Za sve druge, koji nisu uspeli ući u salu, obezbeđen je razglas na hodniku i u bifeu na donjem spratu.

Badju za koga smo mislili da je nepoznanica ovih prostora je učinio da interesovanje za filozofiju postane, kažimo to njegovim rečnikom, revolucionarni događaj jedne večeri u Beogradu. A možda će taj događaj uticati da se pokrenu druge filozofske debate; da se sve ono o čemu je francuski mislilac podrobno govorio na dalje analizira i konačno uspostavlja u date okolnosti. Izdvajamo nekoliko uvida sa ovog predavanja sa naglasnom na analizu ideje komunizma i potencijala da nešto što je bilo skrivena stvarnost sveta – kao takvo za nas nemoguće – postane moguće.

Četiri stožerne ideje komunizma

„Želeo bih da preciziram smisao koji dajem reči komunizam. Naravno, kao što dobro znate, posebno ovde ta reč komunizam je takođe jedno istorijsko iskustvo koje je moglo da bude i bilo je izuzetno dramatično i smrtonosno. I koje je svuge doživelo neuspeh. Trebalo bi reći da se treba vratiti prvobitnom smislu reči komunizam. Pojam komunizma znači afirmaciju četiri mogućnosti. Po mom mišljenju, to je strateška reč, koja ukazuje na određene mogućnosti i mislim da tih mogućnosti ima četiri.

Prva reč to je da je moguće organizovati društvo drugačije nego na osnovu privatnog vlasništva na nivou velike, masovne prozvodnje – to je najrasprostranjenija i najpoznatija ideja. I potrebna ideja. Ne možemo se miriti sa sadašnjom situacijom. Vi znate da danas 10 odsto planete poseduje 86 odsto raspoloživih resursa. Dakle, neravnopravnost u savremenom svetu je monstruozna. I ona neće moći da traje. Komunizam je afirmacija mogućnosti neke drugačije afirmacije zajedničkog života od organizacije nametnute od strane diktature privatnog vlasništva.

Druga mogućnost jeste da rad može da bude organizovan na potpuno drugačiji način. Posebno moramo biti u stanju da prevaziđemo podelu između manuelnog i intelektualnog rada. Podelu između sela i grada. Podelu između zadataka upravljanja i zadataka izvršenja. Komunizam je revolucija organizacije rada. To je nešto na šta moramo stalno podsećati. To uopšte nije ono što je nekada bilo realizovano. To je jako bitno.

Treća mogućnost to je da nije potrebno da čovečanstvo bude podeljeno po nacionalnostima, kulturama, veroispovestima ili jezicima. Jezici mogu da postoje. Kolektivne grupe mogu da postoje. Ali ideja da će zauvek biti nacija koje se međusobno suprotstavljaju – komunizam kaže da to nije neophodno. Komunizam je zbog toga internacionalizam u najsnažnijem značenju te reči. Jer se tvrdi da je univerzalnost ljudskog postojanja takva da mora biti snažnija od nacionalnih identiteta. Marks je zbog toga počeo da stvara Internacionalu.

I na kraju, četvrta i poslednja ideja je da država kao posebna sila, kao policijska i vojna organizacija, može i mora da jednog dana nestane. Čovečanstvo mora da bude u stanju da direktno organizuje sebe, odnosno kolektivni život, bez da ima potrebu za jednim posebnim aparatom.

Komunizam su te četiri mogućnosti. Da li ćemo od njih odustati, da li ćemo ih napustiti pod izgovorom da iskustvo nekog istorijskog komunizma nije uspelo da realizuje te četiri pretpostavke, da je doživelo neuspehe? Ja kažem ne. To nije zbog što prvo iskustvo neke velike ideje nije uspelo i moramo od te ideje da odustanemo i da se pomirimo zauvek, što opet nema nikakvog smisla, sa globalizovanim kapitalizmom. Želeo sam time da preciziram povratak ideji komunizma. To je povratak jednom procesu i projektu emancipacije čitavog čovečanstva. Dakle, moramo u tom pravcu naći odgovarajući politički put. Za sada nam taj put nije poznat. I sva iskustva biće dobra ako budemo mogli da delimo ideje. Sva politička iskustva će biti jako zanimljiva i dobra. I ne vidim kako, bez tog puta, možemo da izbegnemo generalizaciju globalizovanog kapitalizma koji će nas jednog dana dovesti do rata. Ratovi su već tu. U raznim delovima sveta. Zemlja poput Sjedinjenih Američkih Država je konstantno u ratu već 40 godina: rat u Koreji, Vijetnamu itd. To je jedna ratnička zemlja. I ta mešavina kapitalizma i rata jednog dana dovešće do dramatičnih katastrofa.

Dakle, imamo sve razloge da se vratimo na ideju i pojam da kolektivna sreća predstavlja povratak komunizmu… Potpuno sam uveren da će bez povratka idejama komunizma čovečanstvo sigurno doživeti jednu konačnu katastrofu posredstvom rata. I verovatno nekog konačnog rata. Tako da to nije samo pitanje politike u užem smislu te reči. To je zaista strateško pitanje postojanja čovečanstva kao takvog.“

Šta je poznati francuski ekonomista sve rekao u Zagrebu

Thomas Piketty, francuski ekonomista, autor knjige "Kapital u 21. veku" u kojoj govori o savremenom kapitalizmu i koncentraciji bogatstva u rukama jedan odsto najbogatijih nasuprot 99 odsto siromašnih, gostovao je sinoć u Zagrebu.

„U Americi je porast‎ nejednakosti upravo spektakularan. Amerikanci kažu da je reč o globalizaciji, da je reč o slabo plaćenoj radnoj snazi, da se ne može učiniti ništa, ali to naprosto nije istina. Prema istraživanju, vrlo malo ulažu u javne škole. Plate menadžera, pak, porasle su za 1 do 10 miliona dolara, a to nije nimalo poboljšalo, dokazali su, njihovu efikasnost. U Americi je minimalna plata 70-ih bila 10 dolara po satu, sada je 7, što je smanjilo I kupovnu moć.“

„Zemlje poput Francuske i Nemačke nisu otplatile svoje dugove u prošlosti, a sada druge teraju da ih otplate.“

„Kad je javno vlasništvo 80 ili 90 odsto onda možete opravdati privatizaciju, ali moraju postojati granice i ne može se ići prema nuli. Vlade ne mogu reći da treba sve privatizovati, što onda? Vi se i dalje morate zaduživati.“

„Nisam neolibral, premlad sam i da bih imao iskušenja s komunizmom sovjetskog tipa. Verujem u neki oblik javnog vlasništva, u nove oblike javnog vlasništva, progresivno oporezivanje i da u privatnim firmama radnici trebaju imati veći udeo ili ovlašćenja. Mislim da nije utopistički verovati da u EU trebamo imati zajednički korporativni porez. Ne možemo ovako nastaviti da svaka zemlja ima različite stope poraza za multinacionalne kompanije. Kad to imamo, vrlo brzo dolazimo do nulte stope, kao što je to pokazao slučaj Luxksemburga.“

Ništa novo da će se kapitalizam menjati, ali kako?

Trenutno tzv. protestantski (USA) koncept kapitalizma nadire i čini se da će nadvladati tzv. "evropski" kapitalizam s ljudskim licem, ili "socijalnu tžišnu privredu" - što bi bio kapitalizam koji se brine i o socijalnoj pravdi....

Sada je kapitalizam privlačan jer svako može (teoretski) da postane bogat kao Voren Bafet ili Bil Gejts... odnosno da zaradi bar milion $ i da na kraju svog radnog veka ne zavisi od penzije.

Koliko je stvarno to realno? Koliko Srba ima šanse da postane bogat kao Mišković ili Kostić?
Da na kraju svog radnog veka ima bar milion $ na svom računu jer od penzije koja je sve manja neće moći da živi?

Omamljujuća ideja kapitalizma se upravo sastoji od toga što i najsitnijeg preduzetnika ubedjuje da postoji mogućnost da baš on postane novi milijarder, ili u srpskim okvirima Kostić, odnosno da na svom računu ima milion dolara, za svoj miran penzionerski život i još da ponešto preostane naslednicima...

Šanse su minimalne, 99% svih stanovnika sveta, a time i Srbije, nikada neće na gomili videti keš 20.000 evra, a kamo li milion $ na svom računu...

Zato se treba založiti, i pored nagona koji govori da treba biti pohlepan i samoživ, za socijalnu državu, ili bar socijalno orijentisdan kapitalizam, sa većim porezima za one koji prekomerno zaradjuju, jer time štitimo one najslabije u našem društvu - osim ako ne smatrate da manje sposobne, ali vredne i korisne pripadnike društva treba ubiti ili staviti u logore, ludnice....

Sebičnost i pohlepa neće nas nigde dovesti.

Mislite o tome!

Trendovi u tzv. "zverskom" kapitalizmu:

Ide se na max zaštitu velikih kompanija, na pr: medjudržavni ugovori u kojima se koncernima garantuje da neć kroz nove zakone njihova dobit biti umanjena!
Tako, ako bi takav ugovor Srbija potpisala ona ne bi smela, na pr. da tek tako podigne akcize i da pakla cigareta sa 200 poskupi na 400 din, jer bi tada Filip Moris i sl. mogli da traže nadoknadu za "izgubljenu dobit".

Kako to izgleda u praksi: USA i Kanada imaju takav ugovor, i postoji most na nekoj reci koja povezuje Kanadu i USa. NJega je podigao neki američki milijarder i naplaćuje mostarinu.
Kanadska vlada je konstatovala da je tu usko grlo i želi da sagradi (sama) novi most da bi "rasteretila" saobraćaj na postojećem mosu i ljudima olakšala život, da manje provode u čekanju na mostu..
E, tu se sad javlja milijarder i traži od Kanade "nadoknadu" od 3 milijarde dolara, kao nadoknadu za izgubljenu dobit....?

Primer 2. - Nemačka je pre neku godinu donela zakon o izlasku iz atomske energije (gase se atomske centrale) i jedna velika Švetska kompanija koja je pre neku godinu napravila svoju atomsku centralu u Nemačkoj, sada traži otštetu od Nemačke države od 4 milijarde evra...

Naravno da sve te nadoknade plaćaju poreski obveznici!

Kuda to ide? Da li to znači da parlamneti više neće moći da donose nikakve zakone, a da pre toga ne pitaju velike kompanije?

Slučajno znam ponešto o tom mostu jer mi je o njegovoj "istoriji" pričao ortak sa faksa koji tamo živi, Vindzor (Kanada). Most je preko reke (ili kanala Detroit) i na drugoj obali je grad Detroit. E sad, most su zajdnički davno  (tridesete godine prošlog veka) podigli USA i Kanada. Šezdesetih godina su prvo amerikanci prodali svoj deo a seddamdesetih i kanadjani svoj tom istom privatnom vlasniku. Mislim da je karta za auto dnevno 60$. Matori je zaradio toliko para da se ponudio da izradi još jedan, da bude naravno u njegovom vlasništvu i zato se buni. Inače preko tog mosta se odvija 25% drumskog prometa izmedju USA i CAN.

ja slucajno imam google earth, pa mogu da vidim da vec postoje most i tunel...

Pojedini investitori vrlo široko shvaćaju svoja neotuđiva prava. Nedavno smo mogli svjedočiti žalbama europskih tvrtki na povećanje minimalne plaće u Egiptu i na ograničenja otpuštanja štetnih kemikalija u Peruu, pri čemu je Sjevernoamerički sporazum o slobodnoj trgovini (NAFTA) branio prava američke grupe Renco da zagađuje okoliš.vi Drugi primjer je duhanski div Phillip Morris, koji je tužio Urugvaj i Australiju zbog donošenja zakona protiv pušenja. Američka farmaceutska grupa Eli Lilly tužila je Kanadu zbog uspostavljanja sustava patenata koji omogućava veću dostupnost lijekova. Švedska energetska kompanija Vattenfall potražuje više milijardi eura od Njemačke zbog njezina “energetskog zaokreta”, odnosno strože regulacije termoelektrana na ugljen i obećanja o gašenju nuklearnih elektrana.

Transatlantsko Trgovinsko i Investicijsko Partnerstvo (TTIP)

No, što zapravo predstavlja TTIP? Recimo to ovako, usvajanjem TTIP-a - najvećeg trgovinskog sporazuma u povijesti - pojedine korporacije postale bi zapravo moćnije od državnih Vlada. Korporacije, dakle multinacionalne kompanije, bile bi "iznad" državnih vlasti, tj. država više ne bi bila u stanju regulirati tržište, ograničavati moć korporativnog kapitala.

Korporacije bi dobile mogućnost pokretanja tužbi protiv država ukoliko politika ta države njima prouzroči "gubitak profita". Drugim riječima, državna politika bi se spontano krojila primarno da udovoljava transnacionalnim korporacijama, a ne narodu.

Za ljubitelje što "čiščeg" kapitalizma ovo je ostvarenje snova, dok za sav normalan svijet ovakav proces predstavlja sumrak čak i ono malo demokracije što posjedujemo.

Ugovorom bi se krenulo u napad na javne službe. TTIP bi "otvorio" europski zdravstveni sustav, obrazovanje, pa čak i opskrbu vodom, privatnim kompanijama - točnije, američkim privatnim kompanijama. Drugim riječima, stvari koje danas još uvijek uzimamo "zdravo za gotovo", u bliskoj budućnosti bi mogle biti pod punom i čvrstom kontrolom američke korporativne kapitalističke klase.

U samim pregovorima se narodima Europe laže. Tako je Europska Komisija prvo tvrdila kako javne službe neće biti vezane uz TTIP da bi kasnije britanski ministar trgovine, Lord Livingston, priznao kako su javne službe ipak "na stolu". Jasno da su na stolu, pa tu i jest novac, to i jest glavni cilj TTIP-a, preuzeti ostatke europske socijalne države i od nje stvoriti profitabilan biznis. Za prosječnog stanovnika, radnika, ovo bi bila katastrofa nezamislivih razmjera.

http://www.politika.rs/pogledi/Jovo-Bakic/Kapitalizam-demokratija-i-Siriza.lt.html


http://ewb.rs/advisory.aspx

Mahatma Gandi

Pročitajte kojih 7 stvari je izdvojio kao najopasnije za čovečanstvo:

1. Bogatstvo bez rada;
2. Zadovoljstvo bez savesti;
3. Znanje bez karaktera;
4. Politika bez principa;
5. Nauka bez ljudskosti
6. Posao bez etike.
7. Religija bez žrtvovanja

citat ::

U najavi najveća akvizicija u istoriji Intela

Intel želi preuzeti Alteru i spreman je da plati gotovo 16 milijardi dolara za ovog proizvođača čipova.

Kako je počelo, sve će na kraju biti "digitalizovano" čak i naše mišljenje, mozak...

A Google, Apple ili Facebook ladno već danas može da preuzme Voksvagen ili Sony ili već šta im padne na pamet: celu Sloveniju, Albaniju, Makedoniju...
16 milijardi dolara?
Koliki deo Srbije može da se kupi za te pare?
Možda je to rešenje? Da cela Srbija radi za jednu od tih digitalnih firmi?
Da se više ne zamajavamo sa traženjem i kupovanjem investitora...

Sa tzv. neoliberalnom revolucijom Margaret Tačer i Ronalda Regana došlo je, međutim, do reakcionarnog obrta, a sa propašću evropskog realnog socijalizma i do potpunog razobručenja kapitalizma. Naime, više nije bilo straha od revolucije, pa se kapitalizam vratio na devetnaestovekovne obrasce rada. Radi se sve duže i napornije za sve manje novca, dok se kapitalisti nezajažljivo bogate, što naročito važi na periferiji svetskog kapitalističkog sistema. Razvejana je nada u „kapitalizam s ljudskim likom“, a socijalna demokratija, napustivši ideal prevazilaženja kapitalizma još početkom sedamdesetih godina prošlog veka, kako nas dokumentovano obaveštava Adam Prževorski, potpuno se pod udarom Tačerove i Regana ideološki izgubila, postajući s vremenom nešto razblažena verzija neoliberalnog reakcionarnog pokreta.

Demokratizam levice je kritički usmeren naročito protiv postojećeg oligarhijskog sistema, jer kapitalizam, istorija uči, uvek iznova stvara oligarhiju. Levica 21. veka, prema tome, mora biti: 1) antikapitalistička, jer nečovečnost oligarhijskog kapitalizma treba prvo jasno prepoznati kako bi usledila što efikasnija borba protiv njega; 2) internacionalistička i antiimperijalistička, jer jedino se međunarodnom solidarnošću potlačenih može odgovoriti na izazove globalizacije i napade NATO-a; 3) dosledno sekularna, jer crkvene ideologije svojom dogmatičnošću zatvaraju umove za kritičko mišljenje; 4) demokratska, jer tek se u istinskoj demokratiji mogu ostvariti svi potencijali ljudskog bića bez čega nema čovečnijeg, naprednijeg i pravednijeg društva.

http://www.politika.rs/pogledi/Jovo-Bakic/Levicom-po-oligarhiji.lt.html

Posle prva 2 pitanja Jovo Bakić objašnjava u kakvom kapitalizmu živimo:

http://media.rtv.rs/sr_lat/pravi-ugao/12748

Piketijeva teorija neodržive nejednakosti u društvu kao posledice
logike kapitala i neoliberalnog koncepta razvoja,
... stopa prinosa na kapital veća (raste brže) od stope privrednog
rasta (proizvodnje i prihoda) što akumulira nejednakost...
...sistem u kome ne funkcionišu (ili pogrešno funkcionišu) dve
kljuĉne institucije: država i tržište,
Za razliku od Marksa (revolucija, komunizam), Piketi se zalaže za
“kooperativna rešenja” → vidljiva ruka države mora da bude u
skladu sa nevidljivom rukom tržišta...

- Fenomen preduzetniĉke ekonomije
- masovna ekonomija vs ekonomija zasnovana na znanju
- Tehnološki diskontinuitet sredinom 20. veka i oslobadjanje
preduzetniĉke inicijative
- Izmena privredne strukture u dva pravca - individualno vs
korporativno preduzetništvo
- Koncept inovacije - Šumpeterov model kreativne destrukcije
(stvaralaĉkog razaranja)
- U ekonomiji zasnovanoj na znanju, glavna veliĉina je
informacija, odnosno saznanje, odnosno veština, tj. nešto što je
nematerijalno, a što je marketabilno – ima tržišnu vrednost.

http://www.finconsult.ba/dokumenti/fojnica2015/pdf/Penezic_Nenad.pdf

The True Cosst ................

"Posle pada SSSR , prestala je i nama znana zapadna demokratija.Prestala je potreba da se dokazuju vrednosti u odnosu na istok." Tarik Ali

Ovo je prva odbrana ovakvog kapitalizma, mada ovo s Grčkom nije bio nikakav napad, već samo "razotkrivanje trulog bankarsko-novčanog sistema" (sve sa MMF-om ECB itd..) koji trenutno vlada i pohlepe bez ikakvog osvrtanja na posledice i glad!
Oni bi najradije da svi radimo za 1$ na dan, ne znam da li bi im i to bilo dovoljno...

I da se razumem: Grčka ne duguje 85 milijardi Nemačkoj, (na primer) već je Nemačka samo garantovala isplatu tog duga?

Zašto bi to Nemačka radila, kao i ostale zemlje, čak je i mala Slovenija garant za 1,8 milijardi nečega!!!?

O čemu se radi?
Pa jednostavno: pare Grčka duguje privatnim fondovima i bankama iz USA, a oni sada traže da EU, kao "unije" da plati te dugove ako Grčka ne može.

O tome se ovde radi i zato Siriza govori o "solidarnosti" itd...
I o pohlepi zajmodavaca, koji su jasno ukapirali da Grčka nikada te dugove ne može da vrati, ALI SU BILI SIGURNI DA ĆE UNIJA biti pravno odgovorna i da će MORATI bez obzira na Grke sve te pare da vrati...

Idu dani....