Akcionarstvo u Srbiji

Od zaustavljanja razvoja akcionarstva imaju koristi samo oni koji odlučuju o ekonomskoj politici i uporno je vraćaju na model u kome je država najjači privredni igrač. Ne radi se tu samo o državnom vlasništvu u javnim preduzećima, nego o čitavom sistemu i spletu odnosa između političke klase i onih kojima je dozvoljeno da upravljaju u privredi.

Znate li koja je vrednost indeksa Beogradske berze? Znate li bar da li mu je kretanje uzlazno, ili je negativno? U jednom periodu onoga što još uvek nazivamo tranzicija, veliki broj nas znao bi da odgovori na ova pitanja odmah. U tom periodu stvarali su se redovi ispred banaka i nekih brokerskih kuća zbog trgovanja na Berzi. Izgledalo je da smo zakoračili u dobrom pravcu, ka cilju tranzicije.

A onda nam se dogodilo ono što nam se inače dešava sa svim reformama – izgubili smo dah, istrajnost nam je nedostajala onda kada nam je najviše trebala, i silazna kretanja na tržištu akcija polako su odgurnula u stranu zainteresovane igrače. I to bez obzira da li su se ponašali kao špekulanti, računajući na kratkoročnu dobit na razlici u ceni, ili kao investitori, koji su želeli da dugoročnije ostvaruju dobit od svog ulaganja u akcije firmi.

Reći da je kriza uzrok svemu, bilo bi tačno, ali i površno. Zastupljenost stranih investicija na tržištu kapitala u Srbiji kretala se oko jedne polovine. Ona druga polovina, domaći investitori, mogla je, posle prvog udara krize, da bez problema održi tržište. Danas je stanje na tržištu stabilno, sudeći po indeksima Berze, tržište se kreće laganom uzlaznom putanjom, ali investitora u portfoliju hartija od vrednosti ima malo. Kriza je možda u jednom trenutku presudila tržišnom entuzijazmu, ali nije uzrokovala dugoročnu letargiju. Biće da je uzrok, kao i u mnogim drugim reformama, odnosno njihovom zastoju – u nama.

Kriza je ogolela i učinila očiglednim osnovnu slabost našeg tržišta kapitala, ali i ekonomije i društva. Zaštita kapitala, vlasništva na njemu, nije do kraja i dosledno sprovedena. Institucije jesu izgrađene, ali im je kapacitet dat zakonima nedovoljan. Otuda i procedure koje one sprovode nisu dovoljne da zaštite sve one koji bi da u akcije ulažu ili ih već poseduju. Pravila igre ne mogu da se izvedu dosledno, do kraja, kako bi bila svima poznata u svakoj situaciji.

Normalno je, onda, da na tržištu kapitala dominira trend takozvane konsolidacije vlasništva. Ako pravila nisu dovoljno jasna, ili ako postoje smetnje njihovoj primeni, čak ugrađene i u neke zakone, težićete da u što većoj meri ovladate preduzećem – kupovaćete akcije dok ne dođete do ubedljive većine, takve da će vaše upravljanje biti neprikosnoveno. Tako, međutim, mogu da se ponašaju samo veliki igrači.

Oni koji imaju manje udele u firmama, ne mogu u takvom okruženju očekivati dobit od svog kapitalnog ulaganja, pa će težiti da ga prodaju. Na duži rok, ova tendencija vodi ka smanjivanju tržišta kapitala, ka povlačenju sredstava sa njega i ka njegovom guranju u stranu od glavnih ekonomskih tokova. Sve suprotno od onoga što nam je potrebno, kao maloj i siromašnoj privredi.

Vlasnik, manje-više
Zakonodavstvo koje uobličava naše tržište kapitala, i akcionarstvo kao nešto što se sa njim nužno prepliće, podstiče takvo stanje stvari. Na prvi pogled ovo može delovati paradoksalno: privatizacije koje smo sprovodili, i tokom devedesetih i u prvoj deceniji dvehiljadite proizvodile su akcionare – prebacivale su velike udele vlasništva na privatizovanim firmama u ruke zaposlenih i građana – manjinskih akcionara.

I ovo je, opet, i tačno i površno. Najdosledniji je tu bio zakon o svojinskoj transformaciji, koji se primenjivao u drugoj polovini devedesetih, koji je široko disperzovao vlasništvo preduzeća, u najvećem broju njih ostavljajući državni udeo na manjinskih četrdeset procenata. Zakon koji se primenjivao od početka dvehiljaditih, ovo je potpuno preokrenuo, pa je za manjinske akcionare ostajalo po trideset procenata. U uslovima kada pravni okvir zaštite privatne svojine, izražene u hartijama od vrednosti, jer akcionarstvo se tako štiti, nije bio izgrađen, te novoprivatizovane firme bile su akcionarska društva samo nominalno. U nekoliko dokapitalizacija, uvek većinski izglasavanih na skupštinama, većinski vlasnik podizao bi svoje učešće u kapitalu firme. Te dokapitalizacije često su bile u mašinama ili nekim drugim dobrima, a ne u novcu, i zakon ih je u potpunosti podržavao, a ugovori o privatizaciji čak ih činile i obaveznim.

Vlasnik najvećeg udela mogao je da podigne vlasništvo do praga od 95 procenata, i zatim da posegne za prinudnim otkupom preostalih akcija. Instrument prinudnog otkupa, inače, veoma je osetljiv i traži posebnu elaboraciju i primenu, jer praktično ukida vlasnička prava. Zato i jeste jedan od prvih parametara koji se gleda prilikom donošenja investicionih odluka da li na neko tržište plasirati kapital, ili ne.

Umesto da se ovaj instrument dodatno i strogo propiše, Zakon o društvima kapitala doneo je veoma lošu odredbu o snižavanju praga za prinudni otkup na 90 procenata vlasništva.

Može to izgledati kao složena i daleka finansijska matematika, ali to znači, konkretno, da 10 procenata vlasnika svake firme možete, bez ikakve zakonske ili neke druge pravne smetnje, lišiti ustavom zagarantovanog prava na privatno vlasništvo. A ako vam se učini da oko toga ne treba dizati prašinu, jer tih akcionara i nema toliko, valja se setiti da se ovde radi o principu, pa ako se taj princip ne poštuje na malom uzorku onda postoji mogućnost da se neće poštovati ni na velikom.

To svakako odbija investitore, i strane i domaće. Ukoliko je, na kraju krajeva, važna i veličina, da bi se shvatilo koliko je ova zakonska odredba nakaradna, pomislite samo na to koliko miliona manjinskih akcionara imaju NIS, ili Aerodrom Beograd, na primer. Ili Telekom. E, pa jedna desetina toga broji se u stotinama i stotinama hiljada – pa je, dakle, to broj građana Srbije koje jedan većinski vlasnik može da liši ustavom zagarantovanih prava.

Svaki treći – akcionar
Retko kada, potez očajnika, može da donese korist onome ko ga je povukao, a još ređe može da ima i širi pozitivan značaj. A upravo se to dogodilo sa raspodelom besplatnih akcija nekolicine velikih preduzeća svim punoletnim građanima Srbije. Tim potezom na kraći rok jeste obezbeđena glasačka podrška, ali na duži rok, i solidna baza za razvoj akcionarstva. Preko pet miliona ljudi postali su akcionari. Sam sled događaja demantovao je sve skeptike koji u takozvanom nametnutnom akcionarstvu nisu videli nikakve elemente pravog, angažovanog vlasničkog odnosa prema kapitalu koji se poseduje – dakle, prema samoj suštini akcionarstva.

Ponuda za preuzimanje akcija NIS-a, na koju se odazvala polovina manjinskih akcionara, pokazala je da bar dva i po miliona ljudi u Srbiji, oni koji na ponudu nisu odgovorili, razume šta ima u posedu i ne želi da ga se liši po ceni koja se nudila. Pravilno su procenili da se od akcija naftnog monopola u jednoj zemlji može očekivati više. A to je, po broju, jedna trećina građana Srbije.

Ova ponuda za preuzimanje je pokazala da su se institucije tržišta kapitala, koje su rasle i razvijale se autohtono, na margini glavnog toka reformi i ekonomske politike, u potpunosti pokazale doraslim ovom velikom zadatku. Regulator tržišta kapitala nametnuo se kao lider organizacije koja je objedinjavala hiljade upisnih mesta, Poštu, Poštansku štedionicu, mrežu banaka i posrednika… Uz Komisiju za hartije od vrednosti, Beogradska berza i Centralni registar su na dnevnoj osnovi primali naloge za trgovanje i preknjižavanje vlasništva.

Ovo je bio očigledan dokaz tehničke i organizacione spremnosti našeg tržišta kapitala i razvijenije investicione svesti akcionara. Izgledalo je da su dokazi o korisnosti tržišta kapitala konačno izneti, da su neoborivi i da državna politika više neće moći da zaobilazi njegovo dalje razvijanje. Štaviše, da će prepoznati da bez njega nema ni ekonomskog oporavka a ni uspešne tranzicije.

Završni udarac
Dogodilo se – suprotno. Najjači udarac akcionarstvu zadao je Zakon o društvima kapitala. Teško se oteti se utisku da je njegov kratkoročni cilj bio, kao i kod donošenja drugih zakona kojima se uređuje ekonomija i tržište, usmeren ka zadovoljenju interesa nekoliko klijenata određenih konsultanata, ili uticajnih lobističkih figura i po cenu poništavanja osnovnih principa na kojima bi zakonodavstvo određene oblasti trebalo da počiva.

Zakon na dva mesta iskače u odnosu na uobičajena rešenja u zemljama sa bogatim iskustvom u toj oblasti: prvo se odnosi na broj suvlasnika jedne firme, koji od nje obavezno čini otvoreno akcionarsko društvo, čijim se akcijama trguje na berzi.

Uobičajena svetska praksa postavlja ovaj prag na najviše pet stotina suvlasnika, a najčešće i mnogo manje. Sasvim logično: poslovnu politiku treba da donose svi suvlasnici zajedno, srazmerno svom učešću u kapitalu. Donošenje odluka za vođenje jednog preduzeća je jednostavan proces, dokle god se vlasnici između sebe poznaju i mogu lako da komuniciraju. Što ih je više, taj proces je usložnjava, pa u jednom trenutku postane neophodno da se odnos svih suvlasnika, uprave i zaposlenih ustroji na posebno organizovan način, prema principima korporativnog upravljanja. Oni omogućuju da neko od suvlasnika, ili drugih zainteresovanih ne bude namerno izostavljan u donošenju važnih odluka za preduzeće. Takav oblik organizacije vlasništva i upravljanja postiže se u otvorenom akcionarskom društvu, čije je poslovanje transparentno, a cena kapitala se utvrđuje pred očima svih zainteresovanih, na berzi.

Zašto bi se država mešala u način kako će neko da organizuje svoju firmu, mogao bi da se zapita neki zakleti libertarijanac. Pa zato što akcionara ima puno, i što njihovo privatno vlasništvo treba posebno štititi, ako, na primer, neko krene da ih zloupotrebljava i vara ili isisava kapital iz firme na svoje privatne račune. Nijedna firma ne postoji sama za sebe već posluje povezana sa čitavim okruženjem, na osnovu različitih interesa. Upropašćavanje jedne firme nikada nije izolovani događaj, već predstavlja društveni problem – suvlasnici gube imovinu, dobavljači mušteriju, kupci snabdevača, radnici posao… Zato je akcionarsko društvo, čije je poslovanje u potpunosti na uvidu javnosti, uređeno zakonom.

A koliko je prag za otvaranje jednog preduzeća kontroli tržišta, za stvaranje od njega otvorenog akcionarskog društva, kod nas? Deset hiljada akcionara! Sve do tog broja, većinski vlasnik nije dužan da firmu listira na berzi i da njeno poslovanje učini dostupnim javnosti. Nekome je, sva je prilika, pri donošenju Zakona, odgovaralo da obespravi veliki broj manjinskih akcionara i da nesmetano, kao pojedinac, upravlja firmom sa velikim brojem vlasnika.

Povratni udarac neprincipijelnosti
Drugo neobično rešenje našeg Zakona o društvima kapitala već je opisano – to je spuštanje praga za prinudni otkup akcija, tzv. squeeze-out, sa 95 na 90 procenata, po čemu smo jedna od retkih zemalja u svetu. Uz već navedeno, valja dodati i da ne postoji obaveza, preporučena od OECD-a u principima korporativnog upravljanja, da se na najmanje svakih deset procenata uključi po jedan predstavnik vlasnika u rad uprave firme. Manjinski akcionari tako ostaju lišeni prava da imaju uvid u to šta se dešava sa njihovim vlasništvom.

Kapital nužno podrazumeva interes, a interes traži zadovoljenje. Ako to zadovoljenje ne obezbedite na transparentan, logičan i ekonomski opravdan način, vlasnici kapitala pokušaće da ga zadovolje drugačije. Manjinski akcionari, tako, kad već nemaju stalni i jednostavan uvid u poslovanje firme, kad su lišeni dividende, kad teško ostvaruju druga prava, traže da ih većinski vlasnik isplati kao nesaglasne akcionare. Pri tom love svaku poslovnu grešku većinskog vlasnika. Cene akcija koje njihovi advokati zahtevaju najčešće ne odgovaraju tržišnim koje su – u ovom trenutku smanjene aktivnosti – takve kakve su. Oni, naravno, traže više i upuštaju se u sudsku borbu sa većinskim vlasnicima.

I eto nas sada pred Privrednom komorom Srbije: njen odbor je primao žalbe većinskih vlasnika, koji su navodili da ih manjinski vlasnici maltretiraju i ometaju u poslovanju. Izvrtanje osnovnih principa profesionalnosti, poštenja i logike, eto, dovodi do toga da su svi na kraju ugroženi, i oni koji su očekivali kratkoročnu dobit, i oni koji bi trebalo da uživaju dobit iz kapital-odnosa u kome se, kao akcionari nalaze. Trpi i društvo u celini, jer je zaustavljeno na pola puta ka krajnjim ciljevima tranzicije.

Kako nešto što je puko učešće u kapitalu jednog preduzeća može toliko da znači? Akcionarstvo je mnogo više od toga: ono je konačni oblik koji prometovanje i posedovanje kapitala uzima u najefikasnijim i najdemokratskijim ekonomijama i društvima. Ono tako svedoči o načinu organizacije privrednog, ali i celokupnog društva. Sa stanovišta pojedinca i njegove porodice, akcionarstvo je način života – aktivan, zainteresovan i odgovoran.

A to nam jeste cilj tranzicije, ka kome smo se zaputili ima već toliko… Od ovog zaustavljenog stanja imaju koristi samo oni koji odlučuju o ekonomskoj politici i uporno je vraćaju na model u kome je država, dakle oni, najjači privredni igrač. Ne radi se tu samo o državnom vlasništvu u javnim preduzećima, nego o čitavom sistemu i spletu odnosa između političke klase i onih kojima je dozvoljeno da upravljaju u privredi.

Sa ove tačke, najsmešnije izgledaju oni koji kritikuju kapitalizam i liberalizam, jer on je, navodno, za sve naše nevolje kriv. Istina je da mi od kapitalizma i liberalizma, od tržišne utakmice, nismo puno videli, ako smo nešto uopšte i videli. Do sada je naša tranzicija vodila od društvene svojine i partijskog odlučivanja u privredi, preko iznuđenih reformskih poteza svih vlasti, do značajne državne kontrole privrede i partijskog odlučivanja u njoj.

Akcionarstvo, insistiranje na njegovom daljem razvoju i zaštiti, dalja raspodela akcija i uklanjanje smetnji njihovom slobodnom raspolaganju, pokazaće, ako se ikada dogodi, da se vraćamo na pravi put.

Savršen pregled. Ko je autor texa?

Tekst jeste odlican.  Koliko sam video,napisao ga je niko drugi nego Stimac.   Pitanje je ko bi mogao da nam odgovori na sva ta pitanja.  Mozda bas on.  Mozda bi bas on trebalo da nam napise zasto je doslo do svega toga.

Postalo je opšte mesto kritikovati kapitalizam, liberalizam i slično, a ostaje nejasno šta neki kritizer podrazumeva pod npr.liberalizmom. Jedno je liberalizam u politici, a drugo u ekonomiji, a i definicija i opseg liberalizma su se vremenom menjali.
Nama je zaista potrebno istinsko pošteno akcionarstvo, što veće učešće naroda u tome, akcionarska i korporativna kultura, nekakva vrsta narodnog kapitalizma, a demagogije, mahom levičarskog porekla, imamo previše.

Da, menja se smisao pojma "liberalizam" - ovde pre svega govorimo o ekonomskom pojmu tog značenja.

Apsolutni liberalizam, bez uticaje države, pokazalo se da ne postoji, mada nas USA i sl. ubedjuju da to mi, banana republikae ima da sprovedemo.

O tome je reč i o tome da se sve veći deo svetskog bogatstva gomila u rukama malobrojnih srećnika...

A ostala bagra, šljakeri i nedodirljivi ima da šljakaju i po 18 sati i ako se bune ima da dobiju otkaz (Vučiććev novi zakon o radu) - sindikati ima da budu poslušni ili ih neće biti! Traži se "posvećenost" firmi!

Ne može biti normalno da poslodavac zahteva da ne postoji radno vreme i da imaš da pokažeš "volju" za dobrobit firme, makar ti majka umirala, i da u svakom trenutku bez upozorenja možeš da dobiješ otkaz, jer gazda želi da uštedi.

Nije normalno da gazda otpušta radnika, a da u isto vreme njegova dobit raste. Nije to dobro, neće da izadje na dobro, sasvim sigurno....

A i socijaldemokratija (komunizam ne postoji više) se izmenio: ne ide se na nacionalizaciju, na otimanje od bogatih, već za pravednijim poreskim stopama (glede bogatih) za veću sigurnost radnika, socijalno osiguranje i penziju od koje može da se živi....

A to sve trenutni trend gleda da sjebe!