Kako pametno investirati 10000 u Srbiji?

sta mislite o ulganju u obnovljive izvore energije tacnije u male hidro elektrane.


imam nekoliko lokacija u vidu naravno sve lokacije su u katastru malih hidroelektrana jedna od tih je na moje ime sto je jos dobro odmah pored te lokacije je trafostanica. mislim da je to dobra investicija u buducnost.
samo imam jedan veliki problem u vezi sa time ulaganja su ogromna, ali isplatilo bi se za najvise 3 do 4 godine

@ bojjan, investicija je ekstra dobra samo što ima nekoliko "problemčića". Prvi, kome ćeš da prodaš struju? Postoje kvote za struju dobijenu iz različitih obnovljivih izvora (vetar, solari, biogas, hidroelektrane). Kvote određuje ministarstvo. Ako je kvota za tu vrstu popunjena, onda je problem jer sa EPS-om onda ne možeš da sklopiš ugovor za otkup struje po feed in tarifama, koje su mnogo veće od tekuće cene električne energije u Srbiji. Prethodna vlast je kvote popunila firmama svojih pulena, a sadašnja ministarka je na početku mandata rekla da će preispitati dozvole jer neki investitori koji imaju dozvole nisu ni pomislili da počnu sa gradnjom kapaciteta. Pitanje je šta je urađeno po ovom pitanju jer se ništa ni iznosi u javnost i ja nisam čuo da je neko ostao bez dozvole, iako ovo intenzivno pratim. Ako se na neki način reši problem sa ministarstvom ostaje problem raznih dozvola i procena uticaja na životnu sredinu za šta su odgovorne lokalne samouprave. Kad se i to reši, ostaje problem da se sklopi ugovor sa EPS-om. Koliko ja znam, to još nikom nije pošlo za rukom. Kad se i to reši ostaje problem naplate od EPS-a, a to je u ovom trenutku problematično do bola i sam pretpostavljaš zbog čega. Znači, politika, politika, politika + neizvesnost naplate.
Ovo za trafo stanicu je interesantno. Imaš visokonaponsku i niskonaponsku mrežu. Ako ti je hidrocentrala snage do 50 kwh onda možeš da je nakačiš na niskonaponsku, koja je svuda prisutna, ako je jača treba ti visokonaponska i onda treba da uložiš da je dovučeš do elektrane ili da ti je EPS dovuče do elektrane, što pretpostavljaš kako ide.
Na papiru investicija uz otkup po feed in tarifama može da se isplati za nekih 5 godina. E sad ko prevaziđe navedene "problemčiće", proda i naplati struju od EPS-a imaće povraćaj ulaganja za 5 godina.
Šta sa onima koji ne mogu da prodaju EPS-u? Mogu da prodaju na slobodnom tržištu: 1) trgovcima, koji te mogu ucenjivati maksimalno, 2) stanovništvu, ali ti treba dozvola ministarstva da se baviš distribucijom električne energije. Uslovi za distribuciju električne energije biće poznati do kraja februara i objaviće ih ministarstvo, a do tada nije moguće postati distributer. Naravno, politika je čudo pa i ovde ima izuzetaka. Jedna firma iz SLO je dobila dozvolu i prodaje struju Messer Tehnogasu. E sad ako ne uspeš sam da prodaješ struju krajnjim korisnicima, bilo privredi ili stanovništvu, što je manje isplativo od feed in tarife, moraš da je prodaš trgovcima, koji ti ubiju cenu samo tako i to je najnepovoljnija opcija prodaje struje. To povećava i rok otplate investicije na 10 i više godina. Dobra stvar je što cena struje raste i što treba da raste i u Srbiji, ali je pitanje koliko i kojim tempom.
Sve bilo super da nije ovih "problemčića".
Možemo da nastavimo diskusiju jer je ova tema vrlo zanimljiva.

u pravu si da je procedura ekstra komplikovana, kvote za subvencionisanje postoje za struju dobijenu na vetru bio otpadu solarnim elektranama ali ne i za hidroelektrane, e sad da i drzava ukine subvencionisanje struje dobivene iz hidroelektrana investicija bi se opet isplatila mozda ne tako brzo ali bi se isplatila,
ja sam po zanimanju el energeticar dugo sam se interesovao za ovu oblast mozda zato sto je moja dedovina bogata tim planinskim rekama, samo da ti kazem da su ulaganja ogromna. lokacija koju posedujem po katastru malih hidroelektrana predvidjena je hidroelektrana 180kw[nemoj tacno da mi verujes mrzi me da trazim papire da bi sigurno znao koliko kw] visokonaponska mreza od 10kv prolazi na 100metra od lokacije a trafo stanica 10/04 je oko 70 metara od lokacije zbog cega smatram da je lokacija jedna od boljih ,
da bi dobio lokacijsku dozvolu kod opstine potreban mi je papir kod vodoprivrednog preduzeca iz cacka posto po nekoj podeli moj reon pripada tom preduzecu, e da bi dobio te vodoprivredne uslove moram da platim nekog hidroinzinjera da mi sracuna protok te reke a da bi on to sracunao trazi mi oko 260000 din, to je jedan primer a kada bih angazovao neko preduzece za izgradnju hidroelektrane trazili bi oko 1000 evra po kw to ti je jos jedan primer da su ulaganja ogromna

Sve ovo sto si napisao mi je poznato. Mi cekamo ministarstvo da vidimo sta cemo dalje. Novac je spreman.
Misljenja sam da sam neces moci da zatvoris pricu.

Citat :

Lekovito, aromatično i začinsko bilje donosi pristojnu zaradu, ali se u Srbiji, za sada, malo ljudi bavi tom proizvodnjom. Možda bi u budućnosti to moglo da se promeni, jer je ovo bilje otpornije na sušu od drugih kultura, a stručnjaci za naredni period najavljuju vreme slično ovogodišnjem.

"Dovoljno je da se neko prošeta tim livadama i da vidi koje biljke uspevaju", kaže Vladica Gavrilović iz Poljoprivredne stručne službe u Negotinu. Kod nas uspeva divlja nana, kantarion, majčina dušica, a kamilica nešto manje, zbog kiselijeg zemljišta.

Računica pokazuje da je gajenje lekovitog bilja tri puta isplativije od povrtarstva, a čak i do sedam puta od ratarstva. Za ozbiljnu proizvodnju potrebna je sušara.

Jel ima nekih iskustava s ovom vrstom posla?
Kako ide otkup?

Momire,u poljoprivredi nema sigurne proizvodnje i velike zarade

nadprosecnu zaradu mozes imati samo ako rizikujes i sam se boris na trzistu

u otkupu nece zaraditi proizvodjac nego otkupljivac,povrtari koji rade za otkup ne zaradjuju mnogo vise od ratara

A šta ako lekovito bilje bereš po livadama?
Na primer EPILOBIUM?
Veoma skupa biljka, pod zaštitom države u EU a kod nas u slobodnom branju!

Kažu da je proizvodnja papirnih kesa dobar posao.
Jel ima neko neki info?

Srbiji nedostaje 200 kilograma ljudske kose, 400 kilograma kornjačevine i kitovih kostiju, čak 2.500 kilograma ptičjeg perja i 100 kilograma prirodnih sunđera.

Sve ovo se nalazi na listi robe koja je lane uvezena iz inostranstva.

Naša zemlja kuburi i sa balonima i dirižablima, koje smo od stranaca kupili prošle godine za 17.000 dolara, dok smo helikoptere do 2.000 kilograma platili 505.000 dolara.

Prema podacima iz Republičkog zavoda za statistiku, Srbija je u toku prošle godine najviše uvozila naftu, gas, automobile i električne mašine. Za to je morala da izdvoji pet milijardi dolara.

Ipak, u ukupni uvoz od 19 milijardi dolara ušla je i najrazličitija druga roba.

"Prošle godine uvezeno je 100 kilograma prašine i praha od dragog i poludragog kamenja", navode u RZS.

"Treba nam čak 50.000 kilograma konoplje i više od 300 kilograma deteline. Uvozimo 1.000 kilograma korala i 400 kilograma bikove sperme. U inostranstvu smo za godinu dana kupili i čak 25.000 kilograma svinjske dlake".

Nedostaje nam i najrazličitija oprema. Tako smo prošle godine iz inostranstva dopremili 8.800 kilograma dvogleda, 6.600 kilograma različitih mikroskopa i 2.400 kilograma teleskopa za oružje.

"U razvijenim tržišnim ekonomijama, uvoz je sasvim normalna stvar", kaže Ljubodrag Savić, profesor Ekonomskog fakulteta.

Jastozi, sipe, hobotnice...

Luskuznu hranu uvozimo i kupujemo u tonama, kao da imamo švajcarske ili nemačke plate i kao da nam je tržište bar desetak puta "teže".

Podaci zvanične statistike tako govore da se u Srbiji pojede godišnje 800 tona smrznutih, sušenih i soljenih sipa, hobotnica i lignji. A, papiri sa carina pokazuju i da smo kupili i 16 tona jastoga, četiri tone rakova i 1.700 kilograma ostriga i sličnih skupih morskih poslastica.

Koliko smo u minusu

Naša zemlja je u januaru ove godine trgovala za svetom 12 odsto više nego u isto vreme prošle godine. Ipak, stranci su od nas mnogo manje pazarili nego što smo mi kupovali iz inostranstva.

Ostvarili smo deficit u spoljnotrgovinskoj razmeni 524 miliona dolara. Tokom januara smo izvezli robe u vrednosti od 882,1 miliona dolara, dok smo uvezli proizvoda za 1.406,7 miliona dolara.

Možda zvuči neverovatno, ali srpska polja nemaju dovoljno nane. Zato od stranaca moramo da kupujemo godišnje čak 11.000 kilograma. Iako u Srbiji možemo da pronađemo zamenu za ovu biljku ili da je sami više proizvodimo, često nam se to ne isplati.

Kruševac -- U prvom kvartalu ove godine izvozom sadnica ruže, u Rasinskom okrugu ostvaren je prihod od preko 900.000 evra, saopšteno je iz Regionalne privredne komore.
Kako je Tanjugu rekla Nevena Đorđević iz kruševačke komore, koja je statistički obradila samo ugovore čija je pojedinačna vrednost preko 50.000 evra, reč je o kalemljenim i nekalemljenim sadnicama koje su najviše distribuirane na rusko tržište.
Najveći izvoznici sadnica ruža u Rasinskom okrugu su Fruti komerc Kamenare, Zemljoradničke zadruge Kalem trejd Mačkovac, Kalem Višnja Ljubava, Florakom Konjuh…

Saša Spasojević vlasnik Kalem trejda rekao je Tanjugu da se sadnice ruže izvoze sezonski, u novembru, januaru, februaru i martu, a koliko će sadnica biti izvezeno zavisi od ponude ovih sadnica na tržištu.

Ko pise ove tekstove:

"Naša zemlja kuburi i sa balonima i dirižablima, koje smo od stranaca kupili prošle godine za 17.000 dolara"

Kuburimo sa dirizablima?

Pa onda:
Nedostaje nam i najrazličitija oprema. Tako smo prošle godine iz inostranstva dopremili 8.800 kilograma dvogleda, 6.600 kilograma različitih mikroskopa i 2.400 kilograma teleskopa za oružje.

Dajte mi dva kilograma mikroskopa i pola kilograma dvogleda.

Priča o uzgoju tartufa koju kriju od javnosti: Sadnice su besplatne, ali

Na web stranici greenlaboratories.net objavljeni su detalji o ovom poslu. Zainteresirane, naravno, najviše zanima kolika bi bila zarada, a na spomenutoj web stranici stoji da bi u prvom rodu (nakon 3 godine) na parceli od 2.000 kvadrata, na kojoj se može zasaditi 100 lješnjaka, godišnji prihod o tartufa bio 15.000 eura (150 grama x 100 sadnica = 15 kg x 1.000 eura/kg) te 1.500 eura od lješnjaka (3 kg x 100 sadnica = 300 kg x 5 eura/kg), ukupno 16.500 eura.

U periodu maksimalnog roda (10. do 30. godina) zarada bi bila 27.500,00 eura, i to 25.000 eura od tartufa (250 grama x 100 sadnica = 25 kg x 1.000 eura/kg) i 2.500 eura od lješnjaka (5 kg x 100 sadnica = 500 kg x 5 eura/kg)

Ali… (Na žalost u takvim lijepim pričama u pravilu ima neko “ali”!) Prije nego što zainteresirani vlasnik zemljišta dobije besplatne sadnice, moraju se odraditi dva posla: potpisivanje ugovora i izrada elaborata (projektne dokumentacije). Za to je najprije potrebno pribaviti hrpu dokumentacije, i to:

1. Vlasnički list parcele
2. Kopija plana parcele sa obilježenim stranama
3. Laboratorijska analiza zemljišta za ljesku (analizu je moguće izvršiti i preko kompanije, odnosno, zajedno sa ostalom dokumentacijom dostaviti i uzorak zemlje za analizu; analizu zemlje radi Institut za zemljište Beograd)
4. Fotografija parcele sa okolinom
5. Fotokopija lične karte vlasnika
6. Izjava proizvođača o nadmorskoj visini i ekspoziciji navedene parcele
7. Ugovor o zakupu, u slučaju zakupa, i fotokopiju lične karte vlasnika
8. Izjava vlasnika, ovjerena u sudu, ako ste zastupnik i fotokopija lične karte vlasnika

Prilikom predaje dokumentacije potrebno je još uplatiti 300 eura, s tim da uplata ne zavisi od veličine parcele, odnosno broja sadnica.

Dakle, sadnice su besplatne, ali “ulaznica” u ovaj posao ipak nije besplatna.

Što se zarade tiče, treba imati na umu da su dosadašnja stručna mišljenja govorila da se prvi urod tartufa može očekivati tek nakon 10 godina te da se otkupna cijena tartufa kreće u vrlo širokom rasponu. Ovih je dana, recimo, Radiotelevizija Srbije objavila da je cijena crnog tartufa koji se može naći u okolini Niša između 40 i 80 eura za kilogram. Hrvatski mediji pišu da je otkupna cijena u Istri između 3.000 i 10.000 kuna (400-1330 eura). Kakva bi bila otkupna cijena u BiH, zasad je teško reći, budući da ona umnogome ovisi o kvaliteti tartufa, ali, kao i kod svih drugih roba, i o odnosu ponude i potražnje.

Ako bi se plantažni uzgoj zaista pokazao uspješnim, nema sumnje da bi ponuda bila puno veća od sadašnje, kada su na tržištu samo tartufi koje ljudi, uz pomoć posebno obučenih pasa, traže po šumama, pa je logično da bi i cijena bila niža.

Što se cijena tiče jedno je sigurno – kalkulacija za zaradu od lješnjaka objavljena na web stranici kompanije “Green laboratories” je malo “preoptimistična”. Računica da na 2.000 kvadrata može roditi 500 kg lješnjaka jest u skladu s iskustvima poljoprivrednika, ali 500 kg neoljuštenih lješnjaka kojima je otkupna cijena ispod dva eura. Otkupna cijena oljuštenih lješnjaka (jezgri) može biti 5 eura, no od 1 kg neoljuštenih dobije se približno 0,5 kg oljuštenih lješnjaka, s tim da je ljuštenje malom proizvođaču praktički nerješiv problem.

Biznis s tartufima veliku pažnju je izazvao je i u Srbiji, no neki ljudi upućeni u ovu problematiku izrazili su ozbiljnu skepsu. Tako je dr Jasmina Glamočilja, predsjednica Mikološkog društva Srbije, za B92 izjavila da tu nikako ne može biti lake zarade.

Ona zamjera organizatorima ovog posla što građanima nisu objasnili da zemljište mora prethodno da se pripremi i naglašava da se rod nikako ne može očekivati za tri godine. Potrebno je, kako objašnjava, bar desetak godina do perioda maksimalnog roda.

“Da se tartufi tako jednostavno proizvode i da mogu da se tako pouzdano i masovno proizvode jedan kilogram bi koštao 30 eura”, izjavio je Uroš Davidović, urednik emisije “Dobra zemlja” Televizije B92.

Milena Vasić, šef Direkcije za razvoj privrednih društava i preduzetnika u Nacionalnoj agenciji za regionalni razvoj, kaže da, bez obzira na krizu, i dalje ima ljudi koji su spremni da preuzmu sudbinu u svoje ruke i započnu biznis.

- Otvaraju se saloni lepote, firme za drumski prevoz tereta, agencije za konsultantske usluge. Kod osnivanja su u praksi najdinamičniji manji ugostiteljski objekti, odnosno kafići. Oni se najviše osnivaju, ali se najčešće i zatvaraju - kaže Vasićeva.

U prvih pet meseci ove godine otvorene su čak 354 agencije koje se bave konsultantskim uslugama. - Za ovaj biznis, kao i za prevodilačke usluge nisu potrebna velika ulaganja, a sve je veće interesovanje - smatra Vasićeva. - Sada kod nas preduzetnici najviše poverenja imaju u knjigovođe i sa njima se konsultuju oko poslovnih poteza, ali će vremenom shvatiti da su im potrebni profesionalci. Dobre perspektive za biznis imaju i vrtići za stare. Na Zapadu ih već ima mnogo, a i kod nas su počeli da se otvaraju dnevni boravci, jer za njima postoji sve veća potreba.

Mladi se teže odlučuju za privatni posao i više bi voleli da rade u državnoj, nego u svojoj firmi, jer im to deluje sigurnije, pošto su svesni da je poslovno okruženje nepovoljno.

Kriza se, prema statistici, najviše odrazila na male dućane. Sa spiska Agencije za privredne registre u 2012. izbrisano je 2.156 malih trgovinskih radnji koje prodaju hranu i piće, a otvoreno samo 1.357.

Hektar zemlje koji u Vojvodini trenutno košta i do 17.000 evra biće, prema procenama upućenih, još skuplji kako se Srbija približava 2017. godini, kada će zemlju moći da kupuju stranci. Takav trend doneo je i praksu da sve više naših veleposednika kupuje zemlju u regionu, gde je značajno jeftinija.

Posle Miodraga Kostića, vlasnika „MK grupe“ koji u Ukrajini obrađuje 30.000 hektara zemlje, i drugi najveći veleposednik Petar Matijević, vlasnik Industrije mesa „Matijević“, najavio je širenje van Srbije.

"Sve dok su ove cene zemlje u Srbiji, ne planiram da kupim ni hektara. Trenutno u Hrvatskoj pregovaramo oko kupovine 1.500 hektara koji se nalaze u vlasništvu dve zadruge. S obzirom na to da je cena najkvalitetnije zemlje u Hrvatskoj u rasponu od pet do osam hiljada evra, naravno da smo zainteresovani da i dalje tamo kupujemo", kaže za „Blic“ Matijević.

On dodaje da je skoro dva puta viša cena najplodnije zemlje u Srbiji u odnosu na Hrvatsku nerealna jer „kod nas nema nikakvih drugih ulaganja pa su svi pohrlili da kupuju zemlju koju potom izdaju u zakup, a na kojoj nema neke velike zarade“.

Milan Prostran, agroekonomista, tvrdi da bi do 2017. godine, kada na snagu stupa Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju po kojem će zemlju moći da kupuju i stranci kao fizička lica, cena zemlje na ovim područjima mogla dostići i 20.000 evra.

"Samo do pre tri godine najkvalitetnija zemlja je bila 5.000 evra, a biće i 20.000", tvrdi on.

Prošle godine su stranci za naše lekovito i začinsko bilje platili 15,2 miliona dolara, a u prvih devet meseci ove godine smo za 4.000 tona suvog bilja zaradili oko osam miliona dolara. Proračuni onih koji se bave uzgojem lekovitog bilja su da je ono tri puta isplativije od povrtarstva, a čak sedam puta od ratarstva!

Sakupljači moraju da plate taksu od 10 odsto i to unapred, napominje  predsednik Unije poslodavaca Srbije Dragoljub Rajić. To plaćanje bi imalo smisla tek kada bismo "skidali" oko 60 odsto ukupnih površina, a ovako je nepotrebno opterećenje za osobe koje pokušavaju da se bave ovim poslom.

Svega 15 odsto od ukupne količine lekovitog bilja u Srbiji se ubere sa livada. Prvo treba postići određeni kapacitet, pa tek onda postaviti ograničenja za branje.

U Ministarstvu poljoprivrede kažu da su proizvođači lekovitog bilja koji su upisani u Registar poljoprivrednih gazdinstava godinama obuhvaćeni subvencijama. Imaju pravo na 6.000 dinara po hektaru obradivog zemljišta, kao i mogućnost da po regresiranoj ceni nabave 120 litara dizela po hektaru.

Kako upecati profit od ribe?

Godišnje u ribnjacima proizvedemo 15.000 tona ribe. Zapustili smo 14.000 hektara pod ribnjacima iako se zna da samo Evropskoj uniji godišnje nedostaje više od milion i po tona ribe.

Situacija ne bi bilo tako loša da su postojali podsticaji, tvrde proizvođači.

Ministarstvo poljoprivrede ove godine prvi put daje podsticaje za kvalitetnu priplodnu maticu šarana i pastrmke u iznosu od 300 dinara, odnosno 500 dinara po grlu.

"Pored toga je uveden i podsticaj od sedam dinara po kilogramu proivedene konzumne ribe", kaže Mirko Novaković iz Ministarstva poljoprivrede.

Međutim, polovina ribnjaka u Srbiji, kako kažu stručnjaci, nije u legalnim tokovima.

Farme za uzgajanje bubašvaba su sve popularnije u KINI, jer se ove bube koriste u kineskoj medicini.
Pola kilograma sušenih bubašvaba nekada je koštalo dva, a sada košta 20 dolara.

  

BIO ulje od konoplje
Zbog izuzetno pozitivnih efekata na čoveka neki ga zovu i 'MAGIČNO ULJE'. Predstavljamo vam dugo i dobro skrivano oktriće, kako redovna upotreba ulja od konoplje može i vama da promeni život!

http://www.konopljino-ulje.rs/

Srbija postaje evropski centar lešnika

Vlada Srbije i svetski lider u konditorskoj industriji Ferrero potpisali su Memorandum o razumevanju, a investicije te kompanije, kako je istaknuto, omogućiće da Srbija postane evropski centar za proizvodnju lešnika.

Ministar poljoprivrede Dragan Glamočić izjavio je, nakon potpisivanja, da će investicije Ferrera omogućiti da površine na kojima se proizvodi lešnik u Srbiji sa sadašnjih 1.000 hektara budu povećane na više od 10.000 hektara do 2020. godine.

Kooperantski odnosi italijanske kompanije sa srpskim proizvođačima doneće priliku za unapređenje proizvodnje lešnika u centralnoj i istočnoj Srbiji, rekao je ministar i napomenuo da Srbija uvozi 90 odsto lešnika, pre svega iz Turske i Gruzije.

Generalni sekretar Ministarstva inostranih poslova Italije, Mikele Valensise, naglasio je da je Italija uvek odlučno podržavala Srbiju na njenom evropskom putu i to će nastaviti i dalje da čini.

Konstatujući da investicija Ferrera pokazuje da su Italijanske kompanije zainteresovane za Srbiju, iz Ministarstva inostranih poslova Italije su izrazili nadu da će i ostale firme iz te zemlje doći na srpsko tržište.

Od repe prave dizel!

Više od hiljadu poljoprivrednika u Srbiji u kućnoj radinosti proizvodi biodizel od soje, suncokreta i uljane repice. Male „rafinerije“ proizvode se kod nas i koštaju od 2.250 do 3.900 evra. Zarada veća nego od useva

VIŠE od 1.000 poljoprivrednika u Srbiji i nešto više u regionu, uz pomoć malih „kućnih“ mašina proizvodi biodizel za sopstvene potrebe!

Na tržištu Srbije moguće je kupiti najsavremenije mašine za proizvodnju biodizela čija cena se, u zavisnosti od kapaciteta, kreće od 2.250 (bez prese samo procesor) do 3.900 evra (kompletna linija za proizvodnju) uz čiju pomoć se može dobiti od 400 do 800 litara biodizela na dan.

- Ovo gorivo proizvedeno u našim procesorima je u skladu sa standardom EN 14214 koji propisuje Evropska unija - kaže za „Novosti“ Nataša Radovanović iz kompanije „IN pak“ iz Banatskog Karlovca, koja se bavi proizvodnjom ovih mašina od 2009.

Biodizel se ne mora mešati sa običnim dizelom osim u motorima sa emisionom klasom „euro 5“.

Sa 10 zaposlenih, bez ikakve pomoći države, ova kompanije je isporučila nekoliko hiljada mašina za proizvodnju biodizela u Srbiji i zemljama regiona.

Mi kaskamo za Evropom bar deset godina. Isplativost proizvodnje biodizela iz uljarica je veoma velika, posebno ako imate i farmu, jer ceđenjem uljarica dobijate i stočnu hranu i ulje, odnosno biodizel - kaže Nataša Radovanović.

Biodizel je tečno gorivo proizvedeno iz biljnih ulja ili iz korišćenih ulja i masti. Biodizel veoma čisto sagoreva i podseća na standardni dizel. Proizvodi se od ulja koje se dobija od suncokreta, soje ili uljane repice pomoću metanola i katalizatora. Po hemijskom sastavu je mešavina metil-estra masnih kiselina.

U praksi, tvrde u ovoj kompaniji, sa prinosa soje od jednog hektara može da se dobije oko 400 litara biodizela, od suncokreta oko 1.500 i od uljane repice 1.600 litara biodizela.

U Srbiji je 2011. godine posejano 165.000 hektara soje, ako uzmemo prosek od 3.000 kg po hektaru, dobijamo da je proizvedeno 495.000 tona soje. Ako iscedimo samo 10 odsti, ulja dobićemo 49.500 tona biodizela - kažu u kompaniji iz Banatskog Karlovca.

Cena evrodizela na benzinskim stanicama u Srbiji se kreće oko 150 dinara po litru. Ukoliko poljoprivrednik dobije prosečnih 3.500 kilograma uljane repice po hektaru, ostvario bi zaradu, za rod iz 2013. (cena oko 40 dinara za kilogram) oko 140.000 dinara. Ukoliko bi „iscedio“ 1.600 litara biodizela, zarada bi bila oko 240.000 dinara uz utrošak električne energije od oko dva kilovata na čas.

Ono sto je najbolje, ne placa se PDV i akcize lezilebovicima.

Deponije zatrpane milionima evra

Ogroman poslovni potencijal leži u reciklažnoj industriji, zaključeno je u petak na tribini posvećenoj održivom razvoju pod nazivom ‘Učiti od najboljih’.

Srbija bi boljim iskorišćavanjem, odnosno recikliranjem smeća, mogla da ima godišnji prihod od 100 miliona evra u punom obimu aktivnosti, ocenio je izvršni direktor Nordijske poslovne alijanse u Srbiji Uroš Mihajlović i dodao da bi se u razvoju reciklažne industrije u Srbiji mogla iskoristiti iskustva skandinavskih zemalja, koje, kako je naveo, prednjače u toj oblasti i mogu pokazati kako se resusi troše na najefikasniji način.

“Boljom preraspodelom ionako nedovoljnih sredstava i ulaganjem u inovacije i nove ideje doprinelo bi se stabilnijem razvoju privrednog ambijenta i rastu broja radnih mesta.”, zaključio je Mihajlović.

Savetnik predsednika Privredne komore Srbije Siniša Mitrović saglasan je da bi se ulaganjem u reciklažnu industriju otvorila nova radna mesta.

“Kada bismo u poresku identifikaciju preveli 30.000 sakupljača, u Srbiji bi to bila ‘najveća fabrika pod otvorenim nebom’, a ne da pustimo da to ide u kriminogenu zonu”, kaže Mitrović i dodaje da se bez finansijskih sredstava i dugoročnog planiranja ne može voditi politika zaštite životne sredine. On je podsetio da se za zaštitu životne sredine u Srbiji izdvaja 0,25% bruto društvenog proizvoda, kao i da poslednja pridružena članica EU Hrvatska troši 1.545 evra po glavi stanovnika za primenu evropskih direktiva iz oblasti životne sredine, dok Srbija trenutno izdvaja oko 50 evra.

STARI JANKOVCI - Proizvodnja češnjaka bila je dosad zapostavljena u Vukovarsko-srijemskoj županiji, iako je riječ o iznimno dohodovnoj poljoprivrednoj kulturi kod koje je prihod po hektaru isti kao na 36 hektara pod pšenicom, rečeno je večeras na skupu u Starim Jankovcima na kojem se okupilo tridesetak zainteresiranih poljoprivrednika.

„jerusalimska artičoka“. Koren ove biljke koristi se u ishrani ljudi, i kao lek za mnoge bolesti, pre svega dijabetes, ali i za snižavanje krvnog pritiska i holesterola. Cena semena potrebnog da se pokrije jedan hektar zemljišta je oko 1.800 evra. Koliko je unosna zarada pokazuje podatak da se od kilograma posejanog semena dobije blizu 25 kilograma ploda čičoke.

U Srbiji nema ozbiljnije proizvodnje čačkalica, šibica, kao ni četki, svezaka, određenih preparata potrebnih za poljoprivredu.

Od hektara aronije i do 30.000 evra

U Srbiji ima sve više proizvođača voća i lekovitog bilja, povećavaju se površine i pod organskom proizvodnjom, sve je više plantaža borovnica i aronije, poznate i kao sibirska borovnica, koja je sve traženija u svetu.

Aleksandar Rašković se pre nekoliko godina vratio iz Švajcarske, kupio zemlju i na četiri hektara zasadio oko deset hiljada sadnica borovnice. Izgradio je i hladnjaču, primenio agrotehničke mere, obezbedio kupce u Rusiji, a uskoro će ih imati i u Zapadnoj Evropi.

Zasad je star tri godine i ovo sada je prvi rod i očekujemo rod od dve tri tone do četiri, za neki period od mesec dana, priča Aleksandar iz sela Radovanje.

Aronija dostiže puni rod u osmoj godini, a po žbunu daje oko 10 kilograma ploda. Stručnjaci i uzgajivači kažu da u dobrim godinama ova proizvodnja može, po hektaru, da donese prihod veći od 30 hiljada evra.

Mislim da oko ovakvih cifara po pitanju npr. aronije treba biti vrlo obazriv. Neki npr. tvrde da je borovnica isplativija od aronije i pogotovo maline. Bilo je kod nas mnogo gromoglasno najavljenih poslova poput farmi nojeva, kunića, puževa i sl.

Meni se čini da je reciklaža generalno obećavajuća, mada i ona u Srbiji čak opada. Čini mi se i da se reciklaža tekstila zanemaruje, a to bi takođe moglo biti profitabilno.

Lešnici - dobar profit uz veliko strpljenje
NOVI SAD, KIKINDA - Povoljni agroekološki uslovi u našoj zemlji, ali i zarada, nisu dovoljni razlozi za to da se više voćara odluči za gajenje lešnika. Proizvodimo tek manji deo potreba domaće konditorske industrije, pa za uvoz izdvajamo mnogo novca.
Naša zemlja ima izuzetne uslove za gajenje lešnika. Medjutim, proizvodnja nije dobro locirana, ocenjuje profesor Zoran Keserović. On podseća na to da se proizvodjači moraju više udruživati, kako bi bili konkurentniji.

„Nažalost većina plantaža je locirana tamo gde nisu dobri agroekološki uslovi za proizvodnju. Recimo vodeće opštine su: Šid (115 ha), Pećinci (111 ha), Kula (107 ha), a centralna Srbija ima daleko bolje uslove, zato što je lešnik biljka koja voli više svetlosti, veće nadmorske visine, s obzirom na način oprašivanja koji se odvija pomoću vetra. Problem naših proizvođača je to što su usitnjene parcele, što nema velike količine lešnika i konditorske industrije nisu zato zaiteresovane. Proizvođači će morati u narednom periodu da se udružuju kako bi bili konkurentni na tržištu. Sigurno je da i ministarstvo i Pokrajinski sekretarijat za poljoprivredu treba da podrže širenje ove izuzetno profitabilne kulture“, tvrdi profesor Keserović.

Jedan od najvećih problema pri proizvodnji lešnika je dug investicioni ciklus. Nakon značajnih ulaganja, proizvodjači moraju da čekaju na povrat novca i zaradu, objašnjava stručnjakinja u rumskoj Poljoprivrednoj stanici Sanda Klještanović.

„Problem je to što lešnik ne postigne punu rodnost treba da prođe 6 do 8 godina. To je dug period tokom kojeg proizvođač treba da održava zemljište u voćnjaku, treba da primenjuje odgovarajuće mere nege, da formira uzgojni oblik, da đubri zemljište, koristi određene mere zaštite, koristi hemijske preparate, ulaže u tu proizvodnju, a neizvestan je plasman. Dakle, više faktora je uzrok zašto uvozimo nešto što možemo sami da proizvedemo“, smatra Klještanovićeva.

Ipak, nakon godina čekanja, investicija u lešnike se isplati, potvrdjuje voćar u Kikindi Luka Veličkov. A voćari bi pristali i na to, duže čekanje, kada bi ih stručnjaci malo bolje obavesti o posebnosti gajenja lešnika. On očekuje da u narednim godinama ostvari saradnju s velikim otkupljivačima.

„Kada je reč o proizvodnji, sada je u poslednjih 2-3 godine je uloženo počelo da se isplaćuje. Zarada je solidna i ja sam zadovoljan“ ističe Veličkov.

Kako kaže lešnike prodaje uglavnom na pijacama u Beogradu i Novom Sadu, ali organizovanog otkupa još nema.

„Nisam ni tražio nekoga za organizovan otkup jer prodajem na pijacama u Novom Sadu i Beogradu. Ove godine očekujem obilniji rod. Tako da planiram da potražim nekog i već sam u pregovorima sa nekim prerađivačima, pa ćemo videti šta će od toga biti do kraja“ zaključuje Veličkov.

Procena je da proizvodnja lešnika u Srbiji podmiruje manje od 10 odsto godišnjih potreba konditorske industrije, a domaće konditorske kuće godišnje za uvoz lešnika, pretežno iz Turske, potroše više od 8 miliona dolara.

Ukrštanjem, paulovnija je adaptirana za naše područje, pa sad nove vrste mogu da izdrže zimske temperature niže i od dvadeset stepeni Celzijusa ispod nule, a leti - preko 45 u plusu

Drvo budućnosti koje raste tri puta brže od ostalih brzorastućih stabala i za pet godina dostigne 20 metara visine i 42 centimetra u obimu - iz daleke Kine i Japana, pustilo je korenje u Pomoravlju.

Ovo drvo poreklom je iz Kine gde se koristi više od 3.000 godina. Rasprostranjeno je i u Japanu, a u Srbiju je stiglo tek nedavno preko rasadnika koji se specijalizovao za proizvodnju i distribuciju ove sadnice. Stvar je u tome da su se tek sada pojavili hibridi ovog neobičnog stabla koji mogu da uspevaju u klimatskim uslovima kakvi postoje kod nas. Ukrštanjem, paulovnija je adaptirana za naše područje, pa sad nove vrste mogu da izdrže zimske temperature niže i od dvadeset stepeni Celzijusa ispod nule, a leti - preko 45 u plusu!

Cena ogrevnog drveta sve je veća jer se šume nemilice seku, a pošumljavanja nema. Stabla paulovnije sam zasadio zbog grejanja i, kako vidim, neću se pokajati. Zaista raste vrlo brzo tako da spremam nove sadnice. Na proleće zasadiću još 1.000 na 40 ari i tako ću svojoj porodici obezbediti ogrevno drvo za naredne tri do četiri decenije. Planiram seču 10 puta u tom periodu, to jest svake četvrte godine - izvodi ekonomsku računicu Grkić.

Nakon seče, novo stablo izrasta iz panja. I tako sedam puta, što u velikoj meri čini vrlo isplativom investiranje u sadnicu.

MMF poručuje - gajite prasiće, živinu i ječam

Procena Međunarodnog monetarnog fonda jeste da se seljacima sada najviše isplati da gaje svinje i živinu, jer će ta roba poskupeti, a stočna hrana, tačnije kukuruz, pojeftiniti a u isto vreme, najbolje je da seljaci gaje ječam.

Statistika MMF govori da je u trećem tromesečju u odnosu na drugo, cena pšenice smanjena za 23,2 odsto, a kukuruza za 22,3 odsto. Očekuje se da će pšenica pojeftiniji još 17,4 odsto, a kukuruz 13,5. Nasuprot tome, ječam je poskupeo 28,3 odsto i do kraja sledeće godinie njegova cena biće viša za još 10 odsto.

U istom periodu svinjsko meso je poskupelo 11,6 odsto, a goveđe 16,4.

MMF procenjuje da će se visoka cena svinjetine zadržati, govedine blago opasti, a najviše će poskupeti piletina.

Analizirajući procenu te institucije, urednik portala Makroekonomija, Miroslav Zdravković, kaze da nam MMF tim cenovnim projekcijama šalje signal šta gajiti.

Direktor Produktne berze Žarko Galetin rekao je da se dešavanja spolja prelivaju i u Srbiju, ali posle nekog vremena.

Galetin ipak savetuje da prognoze MMF treba uzeti s oprezom, jer su cene kukuruza i pšenice osetljivije od cena mesa. Kukuruz neće biti skup kao pre dve godine, jer će ovo biti rekordna godina po prinosu, ali iznenadni rast vrednosti nafte mogao bi da mu poveća cenu.

Pa i nesto se bas nebih slozio sa MMF-ovom prognozom, osim da je ove godine kukuruzu pala cena ali ako pogledamo neke najave koje nam stizu iz Kine i da ce oni povecati uvoz ove sirovine tesko da ce cena ici na dole. A o prici oko svinja tek nemam reci, ko god trenutno ima na prodaju svinje (100-110kg) zna da je cena trenutno oko 170  - 180 din. (a bila je preko 200 din.) i u tom slucaju je uzgajivac na gubitku jer su te svinje tovljene kada stocnom hrana bila skuplja. (odnosi se na zivu stoku)

A kao najveci problem u Srbiji je to sto je vecina poljoprivrednih gazdinstava malih kapaciteta i nema mogucnost da uskladisti zitarice pa da ih prodaje posle vec mora odmah po skidanju useva a tada je cena najniza i to sto je sitan dobavljac za ozbiljniju saradnju.

http://www.stips.minpolj.gov.rs/sites/default/files/BiltenZS1146.pdf

A u ovom biltenu na strani 12 mozete videti cene kukuruza na CME od 15.07.2014 do 13.11.2014. i nesto se ne poklapa sa MMF-om.

Uložiti u državne obveznice, u evrima, prinos je nešto preko 4,4% godišnje...

https://www.aikb.net/t1704-ulaganje-u-obveznice-i-trezorske-zapise

Posto se bavimo trgovinom akcijama, evo jedne ideje u vezi sa naslovom teme:

Drzite NIS samo dok je u uptrendu, prodajte cim pokaze downtrend. Uzimam NIS kao primer jer je najlikvidnija akcija. Hvatajte pozitivne trendove cene, izbegavajte padove. 

Prilikom ulaza postavite tacku (cenu) izlaska - stop loss u slucaju da se okrene nazad. Ako se cena okrene nazad i dodje do cene koju ste stavili kao stop, izlazite bez pitanja. Ukoliko cena krene da raste, sukcesivno podizite tacku izlaska (stop) prateci trend. Na ovaj nacin stitite uhvaceni profit u trendu. 

Kada cena dodje do podignutog stopa, to znaci da je sada trend na dole, a vi ste izasli sa profitom i uhvacenim trendom cene.

Ipak, bavimo se berzom ovde :)

Pozdrav

Jedan od proizvoda u kome je Srbija trenutno najkonkurentnija, je proizvodnja metli, rekao je Prostran i dodao da se 98 odsto tih metli izvozi, a da su najveći kupci Švajcarska i Italija.

Mnogi ratari su videli računicu da zaobiđu tradicionalne vrste voća i povrća i okrenuli su se onim ređim, ali skupljim. Novom pokretu u ratarstvu doprinele su i priče o lekovitim svojstvima pojedinih biljaka, pišu Novosti.

Već 15 godina gajimo bamiju, a uz nju smo počeli da sadimo i drugo egzotično povrće. Na 2,5 jutra zemlje sejemo i čičoku, mizunu, odnosno japanski kupus, crni pasulj sa Kube, bundevu lufa, slatki batata krompir, vigna kinesku boraniju...

Imamo i hokaido bundeve koje su fantastičnog ukusa i kada se ispeku podsećaju na pečeno kestenje. Ona je među najomiljenijim proizvodima, koje kupci najviše traže i uglavnom je koriste za čorbe, priča Snežana Žutić iz sremskog sela Jarak.

Najbolja reklama za proizvođače neobičnih biljnih vrsta je internet. Tako je i Veljko Marković saznao za godži bobice. Na svojoj plantaži na obroncima Fruške gore je zasadio oko 250 sadnica. Kaže da se za sadnju godžija odlučio zbog toga što je izračunao da se više isplati nego paradajz ili paprika.

Za jedan hektar voća potrebno je uložiti oko 14.000 evra, a već u drugoj godini berbe očekujemo prihod od 10.000 evra, dok bi u petoj godini trebalo da bude čak 100.000 evra. Prošlogodišnji rod bio je oko kilogram bobica po sadnici, a maksimalan je oko deset kilograma po stabljici, što treba da se dostigne oko pete godine.

Pre devet godina sam počeo da sadim paulovniju, za lične potrebe, ali se ispostavilo da se sadnice ove biljke odlično prodaju i sada se time bavim, kaže Dragan Pantić iz Medveđe, kod Trstenika.

Ljudi uglavnom uzimaju po desetak sadnica, da probaju. Izračunao sam da se više isplati sadnja paulovnije nego žitarica, jer ovo drvo najbrže raste i odlično je za ogrev, a biljka ne traži zaštitu i dodatna ulaganja.

Od jedne sadnice se dobija jedan kubni metar drveta. Nakon seče, novo stablo izrasta iz panja. I tako sedam puta, što u velikoj meri čini vrlo isplativom investiranje u sadnicu. Zasadi paulovnije odlični su i za pčelare, jer su njeni cvetovi puni nektara.

Petnaestočlana porodica Ahmetović iz Sebečeva kod Novog Pazara skoro deceniju uzgaja cveće. Počeli su u plasteniku od tridesetak kvadrata, a danas 150.000 sadnica gaje na 1.300 kvadrata. S obzirom na to da su jedini uzgajivači cveća u tom kraju, namera im je da povećaju proizvodnju.

Ekipa RTS-a je zatekla članove tri porodice Ahmetović u jednom od plastenika. Uzgajati cveće u ovom potpešterskom kraju pravi je izazov.

"Mnogo je teže jer su ovde temperature minus 25, 26 stepeni, pa u plasteniku mora da se stvori temperatura oko 20 stepeni. Koristimo grejanje na drva, trošimo oko 100 metara drva", priča Nazif Ahmetović.

Trenutno uzgajaju 40 vrsta ukrasnog bilja u tri plastenika. Žene porodice Ahmetović pažljivo odabiraju sadnice i pripremaju ih za rascvetavanje. Kažu da je u ovom kraju izgled i količina cveća koje žena ima u kući pokazatelj koliko je dobra domaćica.

Nusreta Ahmetović kaže da se svi dive njihovim dvorištem i kućama, ali i njihovom poslu.

Od plastenika za ličnu upotrebu, Ahmetovići su svojim sredstvima izgradili ozbiljnu proizvodnju. Zahtevan poduhvat, ako se uzme u obzir činjenica da žive u brdsko-planinskom kraju kao i da su mašinama izravnavli zemlju.

"Imamo tri velika plastenika i dva manja, negde oko 1.300 kvadratnih metara. Bilo je dosta teško, ali smo morali da platimo mašinu da izravna kako bismo postavili objekat. Nismo jedini, postoje i komšije koji se bave cvećem ali samo desetak hiljada komada, čak od nas uzimaju cveće da bi preprodavali", kaže Mustafa Ahmetović.

EDIT: I pre nego što zaradite milione, izšamarajte reklamice s desne strane ekrana na Belex Club Forumu,
vratiće vam se dobrim!
Mod D.