Da je baš Bogićević vlasnik onih 50 odsto Politike koji su prethodno pripadali nemačkom VAC-u, davne 2012. nam je otkrio tada novopečeni potpredsednik Vlade Srbije Aleksandar Vučić.
„Farmakom je primoran, prinuđen da učestvuje u toj kupoprodaji. Njega taj biznis nije interesovao, to je bila usluga najvećoj stranci u prošloj vladi. Pronaći ćemo način da zaštitimo državu i da joj bude vraćeno ono što je njeno, a da pri tome ne vodimo hajku protiv te firme („Farmakoma“), jer zapošljava 3.500 ljudi i ima 5.000 kooperanata“, rekao je tada Vučić.
Tada rekao, a malo kasnije Bogićevića uhapsio.
Bila je to filmska scena, gde je policija čekala trenutak da vlasnik Farmakoma stigne na beogradski aerodrom da bi ga baš tu privela, „dok je pokušavao da privatnim avionom pobegne u Švajcarsku“, umesto da ga uhapsi na nekoj manje uzbudljivoj lokaciji, recimo u kući ili kancelariji u Šapcu.
U stvarnosti je ovaj biznismen trebalo da ode na sastanak sa Trafigurom, svetskim džinom u trgovini metalima, kojoj je nameravao da proda čitav rudarski kompleks Farmakoma.
Ili se, opet, bar tako priča, jer od toga posle nije bilo ništa.
Farmakom je ubrzo propao i sa sobom u provaliju povukao Privrednu banku Beograd i onih 3.500 radnika i 5.000 kooperanata koje niko više ne pominje.
Kolika je krivica ovog biznismena, čiji su nekad bili i Šabačka mlekara i Fabrika akumulatora Sombor („Black Horse“, sećate se) trebalo bi da utvrdi sud koji protiv njega već skoro deceniju vodi postupak zbog kredita uzetih od PBB-a, ali odgovora za sada nema.
Umesto toga, Bogićević je sve ovo vreme ostao kao tihi partner države u Politici, vlasnik polovine novine u koju nikad nije ušao, u kojoj se ni za šta nije pitao i koju je kupio za račun Tadića, a prodao za račun Vučića.
Ili se, znate već, bar tako priča.
_________________
Prazan listić nije stav!
Izaberi da drugi ne bi birali umesto tebe!