VAŽNE LEKCIJE KRIZE !!

Svetska ekonomska kriza je otkrila sve strukturne slabosti i manjkavosti unutrašnjih ekonomskih politika zemalja centralne, a naročito jugoistočne Evrope, uključujući tu i Srbiju, bila je glavna teza prezentacije koju je minule nedelje, na tribini u vašingtonskom Vudro Vilson centru izneo dr Jens Bastjan, nemački ekspert čija je specijalizacija upravo naš region. Bastjan je angažovan kao viši istraživač pri Helenskoj fondaciji za evropsku i međunarodnu politiku u Atini i rado se odazvao predlogu da za „Politiku” obrazloži ono do čega je došao proučavajući najnovija zbivanja na ekonomskom frontu u našem delu sveta.

Kako je kriza pogodila zemlje centralne i jugoistočne Evrope? Šta su zajedničke karakteristike?

Zajedničko je da je kriza sve zemlje ovog regiona najviše pogodila u 2009, i da će, za većinu, biti preneta i u 2010. Njena glavna karakteristika je dramatičan pad bruto nacionalnog proizvoda. Zemlje čije su ekonomije rasle u poslednjih pet-šest godina u proseku između pet i šest odsto, u nekim slučajevima i više, sada su suočene sa situacijom da, na primer, u Rumuniji MMF predviđa ekonomski pad od 8,5 odsto za 2009.

Prognoza nije mnogo bolja ni za Srbiju, očekuje se pad BNP-a između četiri i pet odsto. To je veoma dramatičan zaokret, kako u apsolutnim brojkama, tako i po učinku na realnu ekonomiju, na svakodnevnoj osnovi, bilo da je reč o kupovnoj moći, platama, penzijama, investicionim kapacitetima... Nije zato čudno što su sve zemlje regiona bile prinuđene da traže stranu pomoć, jer nisu mogle da samo iz domaćih izvora obezbede resurse za suočavanje sa ovom krizom.

Znači li to da za krizu nisu bile adekvatno institucionalno pripremljene?

Iskustvo iz poslednjih meseci je povod za veliku zabrinutost, jer je pokazalo da ove zemlje nisu u poziciji da se, sa stanovišta budžetskih resursa ili raspoloživosti priliva stranog kapitala, sa krizom suoče same... Kapaciteti su im se u ovom pogledu pokazali nedovoljnim, što se vidi i po tome što su vlasti u početku odbijale da se suoče sa svom težinom novonastalih problema, pa je antikrizni mehanizam počeo da dejstvuje prilično kasno. Međunarodna zajednica im je posle toga poslala veoma jasnu poruku, u oktobru prošle godine, intervencijom u Mađarskoj – da ove zemlje imaju „bezbednosnu mrežu” na raspolaganju, ali da ona nije jeftina i da je prate uslovljavanja.

Poručeno je i da će međunarodna pomoć ipak stići onima kojima je neophodna, i to se, od oktobra prošle godine, i dogodilo u osam zemalja centralne, istočne i jugoistočne Evrope.

Očigledno je da je u takvoj situaciji ulogu vatrogasca i službe hitne pomoći preuzeo MMF. Šta je sa pomoći EU?

Metafora „vatrogasne brigade” je sasvim adekvatna. Ono što je, međutim, bilo najvažnije, to je da je pomoć bila brza i da je bila koordinirana. Naglasak je pri tom na koordinaciji i saradnji. MMF svoj program krizne pomoći nije primenio sam.

Uzmimo primer Srbije. U vašem slučaju, MMF je pozvan prvo u januaru, a zatim u martu ove godine. Vaša centralna banka i Ministarstvo finansija nisu videli alternativu MMF-u, jer su se suočili sa trenutnom krizom likvidnosti, pošto su budžetski resursi i priliv stranog kapitala početkom godine počeli naglo da presušuju.

MMF se složio da otvori kreditnu liniju u dve faze, ali je Srbija otkrila, na svoje veliko žaljenje, da je jedina opcija bio baš MMF, ali ne i EU. Tako je stvorena jedna nova situacija koja nudi i neke prilično važne lekcije, ne samo za vas. Konkretno, dok su MMF, IBRD i EU veoma proaktivni i spremni da intervenišu kad su u pitanju potrebe članica EU, zemlje koje su izvan suočavaju se sa sasvim drugačijim izazovima. One moraju da pregovaraju isključivo sa MMF-om, uz uslove komercijalnog zaduživanja, što je skupo, nemajući pri tom na raspolaganju iste pogodnosti kao članice EU – Mađarska, Rumunija ili Bugarska.

EU jeste Srbiji priskočila u pomoć, podrškom budžetu i otvaranjem kreditne linije, ali to je, po značaju i obimu, veoma bledo u poređenju sa onim što je Srbiji na raspolaganje stavio MMF.

Srbiji je u pomoć priskočila i Rusija?

To je iznenađujući element koji se zbio nedavno, u septembru – da je Srbiji otvorena kreditna linija od strane ruskog Ministarstva finansija, u iznosu od 1,46 milijardi dolara. Ovo je, kad je Srbija u pitanju, bila treća intervencija koja je došla spolja. Beograd je morao da se obrati Moskvi, jer bi kucanje na vrata MMF-a po treći put bilo politički veoma delikatno. To bi tamo otvorilo i pitanje sposobnosti srpske vlade da upravlja krizom, što proizlazi iz činjenice da stranu pomoć tražite tri puta u roku od devet meseci. Bilo bi postavljeno i pitanje zašto niste u stanju da sredite stvari u sopstvenoj kući. Sama po sebi, činjenica da je pomoć tražena od Rusije govori i o težini finansijske krize sa kojom se suočava Beograd.

U ovoj krizi nije bilo od velike pomoći prisustvo, ne samo u Srbiji, velikih stranih banaka, pre svega onih iz Grčke i Austrije?

I grčke i austrijske banke su u regionu, pa i u Srbiji, iz poslovnih i geografskih razloga, blizine tržišta. Grčka se srpskom tržištu okrenula u sasvim ranoj fazi i počela da investira još sredinom devedesetih postavši time lider u sektoru stranog komercijalnog bankarstva.

Austrijske banke su došle ocenivši, posle dobrog iskustva u centralnoj Evropi, bankarsko tržište u jugoistočnoj Evropi „obećavajućim”. Ono to i jeste bilo, sve do kraja 2008, kada je kriza počela da utiče i na ceo sektor komercijalnog bankarstva u zemljama kao što je Srbija. Glavna promena koju je donela kriza bio je prestanak dotoka stranog kapitala, ali i finansije koje su na raspolaganje svojim filijalama u Srbiji dotle stavljale matice u Grčkoj i Austriji.

To je veliki problem ne samo za Vladu Srbije, nego i za one kojima je danas neophodan dodatni kapital, na primer mala i srednja preduzeća, koja se sada suočavaju sa velikim teškoćama da obezbede kredite iz grčkih ili austrijskih banaka pod uslovima koje mogu sebi da priušte.

Podaci pokazuju da presušuju i doznake gastarbajtera u matične zemlje. Kakve su posledice toga?

Te doznake su bile važan deo deviznih bilansa u svim zemljama istočne i jugoistočne Evrope, uključujući i Srbiju, gde je to pokrivalo 14 odsto budžeta za 2008. Danas, zbog krize, bez posla ostaju i gastarbajteri, pa manje i šalju kućama. Pošto su doznake važan ekonomski faktor, kako u kućnim budžetima tako i u vladinim bilansima, i pošto njihov dotok nije više zagarantovan kao pre, to stvara dodatne probleme na svim pomenutim nivoima.

Šta bi, na kraju, bila glavna lekcija koju je zemljama regiona donela ova kriza?

To je lekcija koja mora da bude naučena, premda je veoma teška: ne možete svoju tranziciju da sprovodite tako što ćete je finansirati samo zaduživanjem, ne možete model svog ekonomskog rasta da zasnivate samo na očekivanjima da će strani kapital stalno da pristiže. Zbog toga je kriza, koja je počela na drugom kraju sveta, odmah počela da pogađa i ove zemlje, jer su strane banke prestale da pozajmljuju, strani investitori da investiraju, a potrošači da troše... Kad se suočite sa ovakvom kombinacijom, vaša tranzicija je izložena velikom riziku...

INTERVJU NEDELJE... Dr Dragan Đuričin, organizator „kopaonik biznis foruma 2010"

Ne verujte svim ekonomistima!


"Nikada ne verujte ekonomistima koji prognoziraju datum kraja krize, kaže za Press profesor dr Dragan Đuričin, predsednik Saveza ekonomista Srbije i jedan od organizatora prošlonedeljnog skupa „Kopaonik biznis forum 2010".

- Svako ko bi prognozirao datum ili godinu kada ćemo izaći iz krize bio bi neozbiljan. Srbiji treba ne 1,5 odsto rasta godišnje, već od sedam do deset odsto...."


ceo tekst:
http://www.pressonline.rs/sr/vesti/u_fokusu/story/105784/Ne+verujte+svim+ekonomistima%21.html




.

Izbor iz štampe | 19.11.2010 (DEUTSCHE WELLE)
Evro (opet) u problemu

List Vestdojče algemajne cajtung piše o Irskoj: „Bankarska kriza u Irskoj drugi put je za kratko vreme izazvala i krizu u Evropskoj uniji. Međutim, ova kriza je prema dimenzijama i kvalitetu opasnija od grčke krize povodom koje niko nije pominjao mogućnost raspada Unije. Evro kriza, deo drugi, nije posledica, kao u Grčkoj, rasipničke budžetske politike i nedovoljne konkurentnosti privrede, nego je rezultat krize banaka.

Zahvaljujući politici EU, Irska, koja je bila sirotište Evrope, u kratkom roku preobrazila se u keltskog tigra na osnovu problematičnih poreskih olakšica. Bankari, koji nisu imali nikakvu bolju ideju, ulagali su milijarde u irske banke i, preko njih, u tamošnje nekretnine. Sa finansijskom krizom taj balon je pukao, a tigar ponovo postao prosjak.

U opasnosti su stotine milijardi evra nemačkih, francuskih i britanskih banaka. Preti nova lančana reakcija u evropskom finansijskom sistemu. Nagli pad vrednosti evra i rast kamata na irske državne obveznice najbolje pokazuju užasnutost na finansijskim tržištima. Monetarna unija ima suviše pukotina, posle Irske na red bi mogle doći Portugalija i Španija. Finansijske krize, dugovi i svesno kršenje pravila Pakta stabilnosti – evru preti otkazivanje više (vitalnih) organa.“

Rusija svetske krize pretvara u kapital



Autor/izvor: SEEbiz/Radio Slobodna Evropa

MOSKVA - Dok američki vojni avioni bombarduju vojna postrojenja naftom bogate Libije i dok se Japan bori da spreči radijaciju iz zemljotresom pogođene nuklearne elektrane u Fukušimi, svet strahuje za budućnost energetskih zaliha. Ali ne i Rusija.

Zbog nemira na Bliskom istoku, cena nafte je porasla na 105 dolara po barelu.

To je dovelo do naglog profita koji je omogućio najvećem svetskom izvozniku energenata da se konačno oporavi od recesije uzrokovane globalnom financijskom krizom 2008. godine. Najnoviji događaji na Bliskom istoku zapravo pomažu da se ubrza povratak Rusije na nivo prije krize, kada su maksimalne cene nafte poplavile Rusiju novcem.

Povećati izvoz energenata je jedan od prioriteta, što odražava najnoviji Putinov plan trgovine. Ali zadržati trenutni nivo neće biti tako lako kako se čini.

Ekonomista Kliford Gedi iz Brukings instituta kaže da će ključno pitanje za dalji ekonomski napredak Rusije biti njen odgovor na zahtjeve Kine. Bez obzira na retoriku Kremlja, Rusija nema nikakve šanse da se takmiči s Kinom u bilo kojem drugom sektoru.

„Možete sanjati o promenama koliko god hoćete i kriviti Putina ili bilo koga drugog što se ništa ne menja ili ih hvaliti što pokušavaju nešto promeniti. Ali ništa od toga nema mnogo smisla. Ruska komparativna i kompetitivna prednost nije ni u čemu drugom nego u resursima i jedino pametno je igrati na tu kartu,“ tvrdi Gedi.

Za sada Gedi vidi nekoliko dugoročnih posledica bliskoistočne krize na Rusiju, navodeći da se predviđa da će cene nafte ove godine porasti sa 105 na 108 dolara po barelu, dok će cene robe u doglednoj budućnosti nastaviti rasti.

To je loša vest za Putinove kritičare. Mnogi veruju da će se premijer ponovno kandidovati za predsednika na idućim izborima i ako ga ponovo izaberu mogao bi na tom mestu ostati narednih 12 godina.