UZMEŠ PA NOSIŠ
NA pitanje šta je uzrok loših poslovnih rezultata u Srbiji, Zoran Drakulić otkriva da nije imao podršku za poslovanje. To je odista krupan problem, jer ako država ne stvara ambijent povoljan za poslovanje, onda to nije dobro ni za koga.
Ali, na koju je tačno podršku mislio ovaj biznismen, koja mu je uskraćena? Ispostavilo se da država nije imala razumevanja za njegovu stratešku zamisao da otkupi i ujedini dunavske flote bečke, mađarske i JRB-a, to bi bilo više od 700 barži na okupu, za prevoz 3-4 miliona tona tereta do luke u Konstanci, gde Drakulić ima ogroman silos, a planira gradnju još jednog. To jeste strateški projekat, ali Drakulić nema para za njega, nego je, čini se, računao na „razumevanje države“ i na povoljne državne fondove. A država je rekla da nema para.
Pitanje koje mene tu kopka, jeste: a gde je tu tržište?! Mislim – ako se filozofija kapitalizma zasniva na ideji slobodnog tržišta, zašto (krupan) kapital računa na državu i njene fondove, a ne na tržište?!
Pa zato što tržište izgleda ne važi kad se dođe do velikih brojki, kao što se to pokazalo i drugde u svetu u ovoj ekonomskoj krizi.
Tržište važi kad se ubira profit – inače se računa na državnu protekciju, bilo za pokrivanje velikih gubitaka, bilo za širenje poslova i investicije. Iluzija o „slobodnom tržištu“ spada u sferu ideologije, baš koliko i egalitarnost narodnih masa u onom što smo od socijalizma imali.
A na kakvu državnu protekciju mogu da računaju oni koji nemaju nikakvu ekonomsku moć u Srbiji?
Prema zvaničnoj statistici, sa jedva 80 evra mesečno živi 670.000 ljudi, a imajući u vidu sa kakvom restriktivnošću statistika, recimo, prati i sumira nezaposlenost, onda je to i milion gladnih usta.
Međutim, socijalnu pomoć prima tek oko 63.000 porodica, a dečji dodatak 202.000 porodica – pri čemu je redovan iznos dečjeg dodatka 1.800, a uvećanog 2.400 dinara po detetu.
I tu je odgovor isti, kao i za Drakulića: država nema para. Samo što su, na društvenom tasu, za tih milion ljudi posledice daleko tragičnije...
A drugi biznismen – Veselin Jevrosimović – raspitivao se, kažu, za najuspešnije studente elektrotehnike, one sa prosekom preko devet, trebaju mu u firmi.
Ali ni on nije naišao na razumevanje, jer svi sa takvim prosekom planiraju karijeru u inostranstvu.
No, da je investirao u njihovo školovanje, bilo bi desetkaša i za njega. Ne može baš sve na protekciju – uzmeš pa nosiš, negde se mora podupreti i dugoročni zajednički interes.
Jer, sutra će i ona sirotinjska deca biti nečija radna snaga, a kakva će to radna snaga biti, za koje poslove, s kakvim veštinama, ako su danas gladna?!
Ko tu koga.............