Kada kompanija bankrotira ona može da pokuša reorganizaciju putem unapred pripremljenog plana reorganizacije (UPPR), a kada kompanija ode u stečaj, ona se automatski povlači sa Beogradske berze gde bi inače akcionari trebalo da se obaveštavaju o svim bitnim događajima.
Zatim sledi proces stečaja koji bi akcionari trebalo da prate kako bi videli da li ima šansi da iz stečajne mase dobiju nekakvu vrednost za svoje akcije.
Najčešće su potraživanja poverioca mnogo veća od same imovine kompanije pa za akcionare koji su poslednji u redu za naplatu obično ništa ne ostane.
Kada kompanija počne da gubi tlo pod nogama, a akcionar ne može da utiče na takve stvari, najbolje je da proda akcije i izabere drugo ulaganje. To je i glavna prednost tržišta kapitala, svako ulaganje je moguće vrlo brzo prebaciti na drugo mesto. Nažalost, za domaće tržište akcija u poslednjim godinama se ovo ne može reći jer je trenutno veoma teško kupiti odnosno prodati po tržišnim cenama.
Generalno, akcionar bi najviše trebalo da vodi računa o finansijskom zdravlju kompanije i poštovanju njegovih prava kao vlasnika. Jedan od ključnih kriterijuma koji objedinjuje ova dva pitanja je kontinuirana isplata značajnih iznosa dividendi.
Da li će i kada neka kompanija bankrotirati veoma je teško predvideti. Zato mali akcionari moraju da deluju pre svega preventivno. Pre kupovine akcije treba da dobro analizira poslovni i finansijski položaj kompanije, zatim predvidi putanju njenog budućeg rasta i razvoja.
_________________
Prazan listić nije stav!
Izaberi da drugi ne bi birali umesto tebe!