MAJSTOR ZA STEČAJ, BANKROT I VARANJE DRŽAVE I PATNERA
Stečaj i bankrot već nekoliko godina prate Đorđevića, firme u kojima je bio vlasnik i koje se kolokvijalno nazivaju povezana preduzeća. (
Sinalco, Si &Si, Gorki list, Voda-Voda, sokovi Next, Podrum Palić, V vodka.....)
Jedina razlika u tome je što je njegovih osam preduzeća u najnoviji stečaj ušlo po zakonskom automatizmu, a sve ranije stečajeve i bankrote Đorđević je sam inicirao.
U poslovnim krugovima i državnim institucijama koje su samo posmatrale Đorđevićevo poslovanje, tvrde da je to bio
njegov sofisticiran biznis-specijalitet i to dokumentuju primerima stalnog gašenja i osnivanja firmi koje se bave proizvodnjom „gorkog lista”, ključnog Đorđevićevog brenda. Pri tom, niko od njih ne spori stečaj kao legalno pravo vlasnika da ugasi firmu čijim radom nije zadovoljan.
Poslovna istorija Đorđevićevog biznisa puna je krahova i uspona, ali kroz nju se stalno provlači jedan zanimljiv detalj – Đorđević, ne privatno nego kao vlasnik firmi, stalno ima averziju prema plaćanju obaveza koje je propisala država i averziju prema dugovima uopšte. Jer, kad se saberu svi dugovi – državi, bankama, dobavljačima – suma je između 60 i 80 miliona evra.
Firme u stoprocentnom Đorđevićevom vlasništvu, „Si end Si“ i Podrum „Palić”, prema izdatim poreskim rešenjima duguju državi između 2,5 i tri miliona evra (u dinarima).
Potpuno je neshvatljivo kako su nadležni državni organi toliko godina tolerisali da bilo ko krši zakon i na 15 dana ne plaća akcizu, a na 30 dana porez na dodatu vrednost (PDV) na akciznu robu koja nije napustila fabriku. Ako godišnje proizvodi (prema podacima koje je njegova kompanija objavljivala) oko 3,5 miliona litara „gorkog lista” i ako je akciza dva evra po litru, onda nije teško izračunati za koliko je novca oštećena država samo po osnovu akciza.
Poslovni izum sastojao se u sledećem: da bi se izbeglo plaćanje akciza i PDV-a premeštana je proizvodnja „gorkog lista” iz jedne firme (koja je onda slata u stečaj ili bankrot) u drugu novoosnovanu firmu na ime nekog od poslovnih saradnika i prijatelja i tako nekoliko puta. Kad je preuzeo firmu „Subotičanka” Đorđević je od „pelinkovca” napravio brend „gorki list”, za koju tržišni eksperti tvrde da vredi 30 miliona evra. „Subotičanka” je kasnije oterana u stečaj sa 10 miliona evra dugova državi na ime akciza i PDV-a. „Gorki list” zatim smešta u „Si end Si kompaniju” čiji je stoprocentni vlasnik.
Ali „Si end Si” počinje da poslovno hramlje i u drugoj polovini 2006. godine
Vojin Đorđević iz nje „vadi” brendove „gorki list” (i „voda voda”) i kupuje ga sam od sebe za 850.000 evra. „Si end Si” ostaje prazna ljuštura s dugovima prema poveriocima od oko 30 miliona evra i poreskim dugom državi od 738.409.031,25 dinara. Avgusta 2007. osniva se nova firma „Premijum likvid” čiji je formalni vlasnik bila Đorđevićeva najbliža saradnica Negoslava Dragić. „Premijum likvid” će oterati u stečaj 2009. godine, a vlasnik postaje firma „Đ. S. promet”.
Posle dva meseca (oktobar 2007.) „gorki list” se seli u Podrum „Palić”, a u aprilu 2008. za Podrum „Palić” pokreće stečaj. U tom trenutku poreski dug Podruma „Palić” (koji je u stoprocentnom vlasništvu Vojina Đorđevića) je oko 700 miliona dinara. Zatim seli proizvodnju „gorkog lista” u firmu „Fajndrinks” koja pravi poreski dug od dva miliona evra. Potom se proizvodnja seli u firmu „Destiling” koja je na istoj adresi gde je i Podrum „Palić”), a u maju 2009. likvidira se i ta firma, ne plaćajući akcize i porez.
Zatim se, 28. oktobra 2010. godine, osniva (prema podacima Agencije za privredne registre) novo aktivno privredno društvo „Džast top kvaliti” koje proizvodi „gorki list” čije je sedište u Subotici na istoj adresi gde su bila i sva prethodna Đorđevićeva preduzeća (Ulica Đorđa Natoševića 44).
Inače, sve firme koje su povezane sa biznisom Vojina Đorđevića imaju sedište na tri adrese: 18 firmi je na adresi Ivana Gorana Kovačića 3 u Subotici, četiri firme su na adresi Đorđa Natoševića 44, a tri firme u Ulici Josipa Kolumba 33 na Paliću.
Kao član društva „Džast tok kvaliti” upisan je Dragan Matijević koji se već pojavljivao kao Đorđevićev saradnik u jednoj slovenačkoj firmi. A u vreme kad „Džast tok kvaliti” proizvodi „gorki list” na staroj adresi u Subotici, vlasnik brenda je slovenačka firma „Grenki list”. Vlasnik te firme je jedan od Đorđevićevih sinova koji je postao vlasnik brenda tako što ga je platio – 500 evra.
Tako trag vodi do druge specijalnosti sofisticiranog biznisa Vojina Đorđevića – trgovina brendom „gorki list”. Prvi put Đorđević je kao privatno lice sam od sebe (odnosno svoje propale firme „Si end Si”) kupio žig „gorki list” u drugoj polovini 2006. za 850.000 evra. Zatim, početkom 2007. „gorki list” za 120.000 evra kupuje firma „Si end Si špedicija” čiji je Đorđević stopostotni vlasnik.
Posle četiri meseca (maj-juni 2007.) on prodaje žig „gorki list” firmi „Đorđević brend menadžment”, čiji su vlasnici njegovi sinovi za 25.000 evra. U martu-aprilu 2008. sinovi prodaju brend „gorki list” slovenačkoj firmi „Grenki list” (vlasnik jedan od sinova) za 500 evra.
Tih dana
Vojin Đorđević izlazi u javnost i izjavljuje „kako ga u Srbiji proganjaju i da ne može da posluje, pa mora da preseli firmu u Evropsku uniju”. Ali, zato proizvodnja „gorkog lista” ostaje u Subotici. U tom gradu nadležni inspektori žale se svojim prijateljima da svaki dan inspekcije dobijaju upozorenja radnika da se ilegalno proizvodi „gorki list” i da crvene zbog toga što niko od nadležnih ništa ne može da preduzme.
Veoma je čudno da učestala prodaja žiga (brenda) „gorki list” nije zapala za oko Zavodu za zaštitu intelektualne svojine a ni poreskim organima koji bi, ako ništa drugo, morali da naplate porez na prenos apsolutnih prava. Prema tumačenju poreskih stručnjaka, država je na ovaj način izgubila oko 10 miliona evra.
Što se tiče vrednosti žiga u poslovnim krugovima poznata je priča da je italijanska kompanija „Kampari” svojevremeno nudila Vojinu Đorđeviću 25 miliona evra „na neviđeno” da kupi „gorki list” i da posle tri-četiri godine isplati novu, punu cenu.
Na pitanje zašto je stalno preprodavao i selio brend „gorki list” smanjujući mu vrednost, jedan poreski stručnjak objašnjava da je
Vojin Đorđević na taj način bežao i skrivao od poverilaca intelektualnu imovinu koja ima veliku vrednost i koja bi u svakom stečajnom postupku ušla u stečajnu masu iz koje se namiruju poverioci.
Kada je o Gorkom listu reč, proizvodnju tog pića Đorđević je preneo u Sloveniju, gde je već ranije registrovao Grenki list i preneo na njega licence nad tim brendovima.
Gospodin Djordjevic danas živi u Moskvi i nema nameru da se vraća u rodnu Suboticu....