Ko je ubio Djindjića?

Vreme je proteklo... hajde da vidimo o čemu se tu radi?
Možda budemo pametni?

Ispituje se uloga bivšeg šefa obezbeđenja premijera Zorana Đinđića
BEOGRAD - Istražni organi ispitaće ulogu Vladimira Vukosavljevića Keze (50) u funkcionisanju obezbeđenja premijera Zorana...
http://www.blic.rs/Vesti/Tema-Dana/222168/Ispituje-se-uloga--bivseg-sefa-obezbedjenja-premijera-Zorana-Djindjica


Vladimir Vukosavljević, suprug Marije Rašete (bivše ministarke), demantuje optužbe G17 plus...
http://www.b92.net/info/komentari.php?nav_id=118170

Новинар Домагој Маргетић тврди да поседује документа о повезаности некадашње политичке елите Србије и Хрватске и криминалаца из обе државе са убиством Зорана Ђинђића.

Фрањо Грегурић, ратни премијер Туђманове Хрватске, један је од људи који стоје иза политичке позадине убиства Зорана Ђинђића!

Ово за Курир тврди хрватски новинар Домагој Маргетић, који најављује да ће на свом сајту http://www.necenzurirano.com/ ускоро објавити документа која ће доказати овакве тврдње!

Маргетић, такође, открива да поседују документа којима се потврђује да иза убиства српског премијера стоји део некадашње политичке елите Србије и Хрватске који је повезан са криминалним структурама у обе државе. Неки тајни списи, наводи Маргетић, доводе у везу Грегорића с блиским Ђинђићевим сарадницима у влади Србије!

- Тврдим да је Грегорић, иако у пензији, и даље један од најутицајнијих људи у Хрватској. Пошли смо од чињенице да су непосредни починиоци убиства „земунски клан“ и Легија, али никад нико није утврдио шта је стварни мотив убиства. Мотив за убиство српског премијера није био Хашки трибунал, него такозвани Милошевићев новац, који је током рата изношен из земље на тајне рачуне, а којим је Ђинђић почео да се бави. Грегорић је током деведесетих, са још неколицином најутицајнијих људи у Хрватској, а заједно са Милошевићем, учествовао у изношењу „Милошевићевог новца“ из Србије, који је пребациван на тајне рачуне у банкама у којима удео имају Хрвати - наводи Маргетић.

Прва грешка српских истражитеља, наставља Маргетић, јесте то што нико није истраживао дубље везе с другим криминалних организацијама и подземљем у региону.

- У Србији се све свело на унутрашњу причу. Питање је да ли је то урађено намерно или не. „Земунски клан“ је свакако био део у плану извршења атентата и дошли смо до докумената којим се та веза и потврђује. Али је чињеница и то да је криминална архитектура на Балкану зачета у Грегорићево време, који је уско сарађивао с Милошевићем. Док је обичан народ ратовао, створена је тајна структура у обе државе, која је зарађивала велики новац. У време владе Грегорића многим српским криминалцима издати су пасоши, што је случај и с Легијом, а таква пракса настављена је и касније - уверава Маргетић.

odličan link Maco!!
Tajna Đinđićevog ubojstva: Dinkić prikrivao trag Miloševićevog pranja novca preko Hrvatske

Kaznena prijava odvjetnika Aleksandra Lojpura protiv potpredsjednika srbijanske Vlade, Mlađana Dinkića, od 17. veljače 2006. godine, potvrđuje kako je u pranju novca sa tzv. Miloševićevih tajnih računa, ključnu ulogu odigrala upravo Zagrebačka banka d.d., preko svojih organizacijskih jedinica u inozemstvu, točnije preko inozemnih banaka čiji je Zagrebačka banka bila osnivač i suvlasnik, i koje je kontrolirala Uprava Zagrebačke banke u dogovoru s Miloševićevom povjerenicom za operacije pranja novca preko tajnih računa Borkom Vučić. Upravo detalje o tim dogovorima Zagreba i Beograda, Mlađan Dinkić, kao tadašnji guverner Narodne banke Jugoslavije, prikrio je u svojim izvješćima tadašnjem premijeru Zoranu Đinđiću. Kaznena prijava u tom smislu Dinkića tereti kako je od Đinđićeve Vlade prikrivao trag Miloševićevog pranja novca preko Hrvatske, odnosno preko Zagrebačke banke i s njom povezanih pravnih i fizičkih osoba, točnije preko inozemnih banaka u vlasništvu Zagrebačke banke d.d. Zagreb, koje su na temelju tajnih dogovora s Miloševićem tijekom 1990.-ih godina zajednički kontrolirali Franjo Luković i Borka Vučić. Posredno, preko svojih organizacijskih jedinica inozemstvu, Zagrebačka banka bila je jamac Miloševićevim offshore kompanijama preko kojih je opran novac opljačkan iz Srbije. Trag tih operacija, kako to jasno proizlazi iz kaznene prijave odvjetnika Lojpura, prikrivao je upravo Mlađan Dinkić, čime je aktivno onemogućavao istragu Đinđićeve Vlade o Miloševićevim tajnim računima u inozemstvu, koja bi prije ili kasnije Đinđićevu Vladu odvela prema političkom Zagrebu i hrvatskim bankama.

ceo tekst; http://www.necenzurirano.com/index.php?option=com_content&task=view&id=1940&Itemid=1

Bravo Maco, bravo Greta!!!
Moguće je da u tom grmu leži zec.
Kad se setim onih postoktobarskih vremena - malo, malo, pa MĐ zapuca na Kipar. Kao, ušao u trag pljački veka, a onda se odjednom sve utišalo, ni šuš. Tu i tamo Batić nešto prozbori, pa onda ni on više. U međuvremenu velike domaće banke likvidirane, Mlađa likuje, a Borki ni dlaka s glave ne fali, čak je počela da se povremeno producira na TV. Verovatno mu nacrtala šemu, pa je pošteđena, a možda je učestvovala i u podeli plena. Milijarde evra su u pitanju. Šta je jedan srpski premijer za te pare, sića. Teško da će se to klupko ikada rasplesti.
Ali ko zna, moć pojedinaca ne traje večno, a onda se neki jezici razvežu...

Citat :

Spomenuta pokojna bankarka Borka Vučić je pod sumnjivim okolnostima stradala na Ibarskoj magistrali.

- Borka je previše znala, bila je zadnji živi svjedok koji je mogao o svim ovim mutnim poslovima govoriti kao cjelini. Osim Franje Gregorića širinu poslovnog opsega i brojeve računa još je znala samo Borka Vučić. Upoznao sam je u jesen 2007. godine, pratila je što pišem o Zagrebačkoj banci i aferi Hypo i kad je vidjela da nemam drugih motiva osim iznošenja istine o dogovorenom ratu i ekonomiji u tom ratu, počela mi je davati dokument po dokument.
I onda je poginula.
Najveći interes da Borka ne progovori imao je tadašnji potpredsjednik srbijanske vlade Mlađan Dinkić kojeg je svojedobno Đinđić poslao na Cipar da istraži račune otvarane u doba Miloševićevog režima. Mislio je, kad se računi otkriju, novac vratiti u Srbiju. Istragu na Cipru je povjerio Mlađanu Dinkiću, čiji je ujak tajkun Mišković.
Otkrivanjem računa na Cipru ubrzan je plan za Đinđićevu likvidaciju. Borka je sve to znala i 1. kolovoza 2009. poginula je u prometnoj nesreći. Mislim da je moja knjiga posebno zanimljiva jer donosi širu priču oko Pukanićevog ubojstva. Sve stavlja u širi kontekst o kojem se do sada nije pisalo.

Citat :

U saobraćajnoj nesreći pod sumnjivim okolnostima poginula bankarka Borka Vučić (84), glavni svedok prenošenja para na Kipar devedesetih godina.

BoS
Izgleda da su ti neke stvari promakle....


A ovaj link je stvarno čudo !!
http://www.necenzurirano.com/

U pravu si Maco.
Mene je bunilo koliko dugo je Borka potrajala, s obzirom šta je sve znala, pa još nije bila izbrisana ni iz medija.

A za ovo nisam znao "...počela mi je davati dokument po dokument. I onda je poginula.". Sada se sve uklapa.
Još samo da vidimo dokle će neki "zaslužni" građani ove zemlje biti na slobodi.

Link je stvarno I liga! Hvala!

Da se više ne lažemo.
Revolucija od 5. oktobra je izvedena uz punu saradnju kriminalnih struktura Srbije, delom stvorene od strane srpske DB.
Svi ti sjajni likovi koji su nam doneli demokratiju bili su u dubokoj vezi sa krimosima iz Zemuna i okoline. Jednostavno plašili su se i tražili pomoć. Korać, Čović, Čeda, Djindjić - to je ekipa koja je uz pomoć kriminalaca došla na vlast.

Tada jedinstveni surčinski mafijaški klan, jedno od militantnih krila oktobarskih promena na vezi sa delom opozicionih lidera i – neki će, ne bez argumenata, tvrditi, sa zapadnim službama koje su kreirale prevrat – imao je priličan uticaj u političkoj hijerarhiji tog doba.
Jer neće biti da su Ljubiša Buha Čume i ekipa iz čiste ljubavi za Otadžbinu u noći prevrata bili zaduženi za to da Miloševićeva vojska i državna bezbednost ne preokrenu zacrtani tok istorije.

Uostalom Buha je potom dobio unosan državni posao asfaltiranja zapuštenih srpskih puteva, ostalima je bilo dozvoljeno da ubijaju konkurenciju i otimaju bogate ljude, a to jesu privilegije koje se daju samo zaslužnima.

Ovo je samo jedan mali deo istine...

Ovako ponuditi
odgovore na pitanje je otprilike kao pitati da li raketa koja vertikalno leti
sa neke visine prema cilju na zemlji leti samo sa ubrzanjem gravitacije ili samo
sa ubrzanjem koje joj daju njeni raketni motori. Očigledno je da se ta dva
ubrzanja u tom slučaju sabiraju a ne isključuju. Tako je i sa ubistvom i
ubicama Zorana Đinđića – tu su na razne načine sudelovali skoro svi nabrojani
elementi (a i još poneki nenabrojani), ali su presudnu i centralnu ulogu imale
CIA, BIA i VBA (Udba i KOS), dok su obični kriminalci iz zemunskog klana u
priču uvučeni pre svega za to da bi posle ubistva poslužili kao žrtveni jarci
pošto je nakon obavljenog posla neko ipak morao biti i uhapšen i osuđen, pa i
ubijen kao Dušan Spasojević i onaj njegov ortak.
Glavni koordinator i mozak te akcije bio je najverovatnije Vilijam Montgomeri –
nezvanični USA gubernator Balkana i najmoćniji kum svih balkanskih mafija.


Ključni sukob
interesa u toj priči je sukob između USA i Šrederove Nemačke oko kontrole nad
privatizacijom Srbije. Privatizacija Sartida za džabaka US Stilu obavljena je
odmah posle ubistva Đinđića, a oko te privatizacije još nije okončan spor
između US Stila, srpske države i austrijskih i nemačkih poverilaca Sartida koji
su imali pravo preče kupovine. Zato se ta privatizacija još uvek javlja u onom
briselskom spisku problematičnih privatizacija čije preispitivanje se zahteva.

Citat :

Када је стрељан 12. марта 2003. године, покојни премијер је у радној књижици имао само две године и шет месеци радног стажа! Његова супруга Ружица има га још мање. Њено богатство је још увек тајна за српску јавност, а нарочито количина новца у кешу, којом располаже ова весела и богата удовица.
Када је у јануару 2001. године постао премијер Србије, Зоран Ђинђић је већ најтешње био повезан са "сурчинским мафијашким кланом". На то је указао и бивши припадник СДБ Момир Гавриловић, али је убрзо после посете кабинету тада савезног председника био ликвидиран. Гавриловић је тада рекао да су одређени људи сумњивих биографија из Сурчина увезли грађевинске машине без плаћања царине. Ради се о машинама за асфалтирање, које су на кредит купљене у Немачкој, и биле су ангажоване на пословима у Србији (пре свега, на поправци коловоза на Ибарској магистрали и аутопуту Београд-Ниш).
Тај посао, који се финансирао средствима од стране помоћи, а реализован је преко Министарства саобраћаја, на чијем челу је била чланица ДС Марија Вукосављевић Рашета, Ђинђићу и његовим компањонима требало је да донесе чисту зараду од око две стотине милиона марака.
Сви ови послови одвијали су се и преко Драгана Марковића, Ђинђићевог кума и власника фирме Крмиво-продукт из Сурчина.

Citat :

Policija je u Zemun polju uhapsila Dragana P. (48), nekadašnjeg telohranitelja premijera Srbije Zorana Đinđića, zbog sumnje da poseduje ilegalno oružje.
Inače, Dragan P. je devedesetih godina bio u član obezbeđenja Zorana Đinđića u vreme kad je Đinđić još bio u opoziciji.

Polako ali sigurno ljušti se lak sa crnog "andjela" srpske politike...
Polako postaje jasno da je Djindjić stvorio Šilerovu i tajkune s kojima danas ne znamo šta ćemo...

Maca ::

.. Polako postaje jasno da je Djindjić stvorio Šilerovu ....

Jedna je stvar šta je tebi 'jasno', a sasvim druga ono što svi znaju:
da je 'Šilerova' ubila Djindjića uz 'blagoslov' Koštunice i tajkuna.

Cinjenice....najvisi nivo ekonomske aktivnosti Srbija je imala u 1989...tada je dosao brat Sloba i sve unistio....u tom unistavanju i raspadu drustvene imovine nastali su tajkuni...dal kroz otimacinu drustvene imovine ili sverc nebitno je...te pare su onda upotrebili za kupovinu firmi kada je krenula privatizacija.

Gro privatizacije zavrseno je u vreme Kostunicine vlade 2003-2008...mislite o tome

Citat :

BEOGRAD - Likvidacija Zorana Đinđića naručena je i organizovana iz Hrvatske, a oficir za vezu između izvršioca i nalogodavca bio je Milan Damjanović iz BIH, nekada obaveštajac jugoslovenskih službi!

Ovo tvrdi hrvatski novinar Domagoj Margetić na svom sajtu www.necenzurirano.com. Margetić navodi da je Đinđić svojim postupcima ugrozio finansijsko-poslovne operacije tranzicione elite u Hrvatskoj i doveo u pitanje njihove pozicije ekonomske moći, zbog čega su oni doneli odluku: „Rešiti se Zorana“.
-
Tokom operativne obrade nevezane za atentat na Đinđića operativci tadašnje Protivobaveštajne agencije (POA) presreli su komunikaciju Milana Damjanovića, koji danas živi u Slatini pokraj Banjaluke, s predsednikom uprave jednog hrvatskog koncerna i predsednikom uprave jedne poslovne banke u Hrvatskoj, u čijoj se komunikaciji pominjalo „rešavanje Zorana“ - piše Margetić.

Operativci POA presreli su i razgovor Damjanovića s pojedinim osobama u Srbiji koje su bile povezane sa sada već osuđenim izvršiteljima Đinđićevog ubistva, kao i drugim pripadnicima „zemunskog klana“.
- Izbor Damjanovića, anonimnog penzionera sa srpskim i bosanskim državljanstvom, nekad visokopozicioniranog oficira jugoslovenskih obaveštajnih sigurnosnih službi, za koordinatora ovakve kriminalne operacije bio je idealan - kaže Margetić i nastavlja:

- Damjanović je u vreme komunizma radio u Beogradu, u Saveznom sekretarijatu unutrašnjih poslova, kasnije odbrane, a na kraju i u kontraobaveštajnoj službi. Devedesetih je od Miloševićevih ljudi postavljen kao čovek za vezu srpskih i hrvatskih tajnih službi. Napustio je Srbiju neposredno posle atentata na Zorana Đinđića i preselio se u Bosnu. Poslednji put sam ga video pre dve i po godine - navodi Margetić.

Citat :

Perjanice stranih špijuna u postpetooktobarskoj Srbiji bili su Džon Nejbor (CIA) i Entoni Monkton (britanski MI6), ali su obojica posle dotad retko viđenih afera neslavno završili svoje nečasne zadatke na Balkanu. Za Nejbora, koji je stradao u špijunskoj aferi s tadašnjim potpredsednikom vlade Momčilom Perišićem, govorilo se da je poginuo u saobraćajnoj nesreći u Mađarskoj na putu iz Beograda, i to baš na istoj deonici na kojoj je početkom 90-ih pod još nerazjašnjenim okolnostima stradala porodica Dafine Milanović. Monkton je, za razliku od njega, živ i zdrav, ali profesionalno ponižen.

TAJNI DOKUMENT

Kako saznajemo, Entoni Leopold Kolijer Monkton je pre Đinđićevog ubistva pokazao srpskoj tajnoj službi dokument koji objašnjava funkcionisanje zemunskog mafijaškog klana. Monkton je, kako navode upućeni, višim službenicima pokazao delove ovog dokumenta, a oni su zaključili da o ovoj zloglasnoj grupi Monkton zna više nego njihovi operativci.

Šef britanskih obaveštajaca u Srbiji Entoni Monkton bio je u „susednoj kancelariji“ dok su Zvezdan Jovanović i ostali „davali izjave“ - treba pitati Dušana Mihajlovića kako ih je Monkton potom „sklapao“!
Ovaj citat iz intervjua Milorada Ulemeka Legije otvorio je stare sumnje srpske javnosti - koliko su strane obaveštajne službe bile umešane, najpre u hapšenje Slobodana Miloševića, ali i u samo ubistvo premijera Đinđića?

Prema saznanjima Glasa, hapšenjem Slobodana Miloševića dirigovao je upravo Entoni Monkton! I to iz kabineta tadašnjeg ministra policije Dušana Mihajlovića u kojem su se pored njega i domaćina nalazila i dvojica agenata CIA! Strani obaveštajci potom su angažovani i prilikom isporučivanja Miloševića u Hag, što je u svojoj knjizi opisao Zoran Mijatović, bivši zamenik načelnika RDB Srbije.

Prema tvrdnji Mijatovića, supervizor cele akcije bio je Dejvid Blek iz CIA, koji je na ovom slučaju zamenio svog šefa Dejvida Nejbora, a nešto kasnije pridružio im se i Čeda Jovanović.

- Savetnik u britanskoj ambasadi u Beogradu Monkton javio se da će kasniti jer je bio u Crnoj Gori. Iz razgovora s njim, zaključio sam da je ceo posao oko transfera Miloševića bio na relaciji gospodin Mokton, britanski vojni ataše - ministar Mihajlović - napisao je, između ostalog, Mijatović.

Pokušali smo da od nekadašnjih najbližih Đinđićevih saradnika ponovo proveri Mijatovićeve navode, i evo šta kaže jedan od njih:

- Hapšenje Miloševića bilo je pod direktnim Đinđićevim nadzorom. On je naredio čitavu operaciju, osmislio ju je i kontrolisao. Legija govori istinu, samo hapšenje izvodila je policija, odnosno JSO. Konkretno, šef (Đinđić) je tada sakupio pravni tim i rekao im: „Nađite mi pravni osnov da ga uhapsimo, a i ako mi ga ne nađete, svakako ćemo ga uhapsiti“. Ne znam koliko je Monkton bio umešan u sve to, možda na nižem nivou, možda u saradnji s Mihajlovićem - otkriva jedan od najbližih saradnika pokojnog premijera.

Testament sa oznakom državne tajne ili vesela udovica!

Objašnjavajući pre dve godine kako je "Viktorija grupa" (kompanija za trgovinu hranom i poljoprivrednim proizvodima), dobila najpovoljniji kredit od 250 milione evra,  Zoran Mitrović, generalni direktor ovog "demokratskog" giganta, shvativši da je "na klizavom terenu", počeo je da se pravda da on nije vlasnik "Viktorija grupe", nego Ružica Đinđić,  udovica pokojnog premijera Zorana Đinđića! Tako je, za one neupućene, odjeknula "senzacionalna" vest da je Ružica multimilionerka. Istina, do javnosti su i pre toga stizale vrlo oskudne informacije o tome čega je sve ova "vesela udovica" vlasnik, šta se sve od pokretnih i nepokretnih stvari vodi na njeno ime, šta joj je Zoran ostavio u nasleđe i šta su njemu sve ostavili njegovi finansijeri iz zemlje i sveta. Ali, posle Mitrovićeve izjave, više nije imalo šta da se krije.

Kada je streljan 12. marta 2003. godine, pokojni premijer je u radnoj knjižici imao samo dve godine i šet meseci radnog staža! Njegova supruga Ružica imala ga je još manje. Njeno bogatstvo je još uvek tajna za srpsku javnost, a naročito količina novca u kešu, kojom raspolaže ova vesela i bogata udovica.
U nedavno objavljenoj biografiji Slobodana Miloševića, britanski publicista Adam Le Bor otkriva kako je Amerika, samo u jednom periodu, "napunila cegere" nekadašnje srpske opozicije sa više od 70 miliona dolara, prilikom organizovanja puča 2000. godine. Le Bor tvrdi da je po ličnom naređenju Madlen Olbrajt, posebno formirano, u okviru američke vlade „Subverzivno odeljenje za Jugoslaviju", da bi se bavilo organizovanjem „spontanog dešavanja naroda", koje će rezultirati rušenjem Miloševićevog režima.
Le Bor piše i o organizovanim kriminalnim grupama koje su bile pod kontrolom Zorana Đinđića i nadzorom američkih obaveštajnih službi, a koje su izvršile seriju atentata protiv ključnih Miloševićevih saradnika, poput ministra odbrane Pavla Bulatovića i Žike Petrovića, direktora JAT-a.
Le Bor dalje piše kako je Đinđić odmah nakon što je "postavljen za carskog konzula", dobio naređenja da Miloševića ukloni, i to za nagradu od 100 miliona dolara!  Đinđić je taj novac "avansno" dobio, i to je sve što se o njemu zna.
Gde je taj novac sklonjen? Gde su desetine i stotine miliona evra i dolara strane pomoći nekadašnjoj srpskoj opoziciji koje je Đinđić, kao neprikosnoveni vođe, "na ruke" dobijao u koferima, torbama i automobilskim gepecima?
Kada je u januaru 2001. godine postao premijer Srbije, Zoran Đinđić je već najtešnje bio povezan i sa "surčinskim mafijaškim klanom". Na to je ukazao i bivši pripadnik SDB Momir Gavrilović, ali je ubrzo posle posete kabinetu tada saveznog predsednika bio likvidiran. Gavrilović je tada rekao da su određeni ljudi sumnjivih biografija iz Surčina uvezli građevinske mašine bez plaćanja carine. Radi se o mašinama za asfaltiranje, koje su na kredit kupljene u Nemačkoj, i bile su angažovane na poslovima u Srbiji (pre svega, na popravci kolovoza na Ibarskoj magistrali i autoputu Beograd-Niš).
Taj posao, koji se finansirao sredstvima od strane pomoći, a realizovan je preko Ministarstva saobraćaja, na čijem čelu je bila članica DS Marija Rašeta Vukosavljević, Đinđiću i njegovim kompanjonima trebalo je da donese čistu zaradu od oko dve stotine miliona maraka. Svi ovi poslovi odvijali su se i preko Dragana Markovića, Đinđićevog kuma i vlasnika firme Krmivo-produkt iz Surčina.
Sa koliko tog novca danas raspolaže njegova udovica Ružica i u šta ga je investirala? Sa koliko računa na stranim bankama raspolaže, zašto je država zaštitila od progona za učešće u pljački srpskih preduzeća i zbog čega nadležne institucije "ne znaju" za Đinđićev testament?
I bivši telohranitelj Zorana Đinđića, Nikola Sandulović, više puta je u izjavama za javnost tvrdio da je njegov nekadašnji šef  bio prebogat čovek. Prema njegovim tvrdnjama, ogromne sume novca koje su krajem devedesetih godina dolazile iz inostranstva za rušenje Miloševićevog režima, završile su u Đinđićevim rukama, te da ništa od toga novca nije išlo preko računa, već je bio u pitanju "keš u vrećama".
Malo ljudi je znalo da je Zoran sa Vladimirom Vukosavljevićem  (njegov nekadašnji šef obezbeđenja) išao i na granicu sa BiH, odakle su preuzimali novac u torbama. Zoran Đinđić je imao i tajni račun u švajcarskoj banci, fabriku mikro čipova u Nemačkoj, u Bremenu, ali i akcije u Koka Koli. Iako njega više nema, porodicu je zbrinuo za naredni nekoliko generacija.
Neke "transakcije" koje je njegova udovica Ružica sprovela posle njegovog ubistva, bile su samo vrh ledenog brega ispod koga se krije čitava imperija. Samo naivnima nije bilo jasno kako je ova žena prodala dva stana za oko 2,5 miliona evra. A, vest da je na tu cifru "još dodala za vilu", koja vredi oko tri miliona evra, šokirala je samo one koji ne znaju ko je i čime se bavila Đinđićeva udovica.
Mada to srpskoj javnosti nije bilo poznato, Zoran Đinđić je imao i kuće i stanove na Azurnoj obali, u Monaku i Monte Karlu. Jedno vreme se pominjalo da ima nekretnine i u Argentini i to vinograde i voćnjake. Niko nikad nije javno rekao šta je Đinđić ostavio iza sebe. Postoje informacije da njegov pravi testament nosi oznaku državne tajne. Trgovina Ružice Đinđić i države, gde se navodi da je ona dala dva stana na Studentskom trgu i pola miliona evra u kešu za vilu u Užičkoj ulici, samo su produbili misteriju zaostavštine Zorana Đinđića. Pomenuti stanovi su bili u dve susedne zgrade, ali su bili spojeni prolazom koji je posebno urađen u tu svrhu, tako da su posetioci devedesetih godina prošlog veka bili uvođeni u samo jedan od stanova, ne znajući da postoji i onaj drugi!
Kad je reč o kupovini vile u vrednosti od preko tri miliona evra, treba reći i to da je ondašnja vlast prećutala da se tu ustvari radi radi o kompleksu nekoliko kuća i imanja na adresama Užička 40 i Tolstojeva 35 gde su živeli predsednici nekadašnje Jugoslavije, a kasnije i Miloševićev predsednik vlade, Mirko Marjanović.
Imanje na adresi Tolstojeva 35, Drugi opštinski sud u Beogradu 1998. godine, vraća na korišćenje predratnim vlasnicima, a Okružni sud tu presudu potvrđuje 1999. godine. Uprkos tome, čim se porodica Đinđić tu uselila, odmah je u takozvanom revizionom postupku, sud faktički nacionalizovao pomenuto imanje koje nije bilo nacionalizovano ni u doba komunizma!
Na novom, spojenom posedu, Ružica Đinđić raspolaže sa 34 ara zemljišta, tržišne vrednosti skoro sedam miliona evra, kao i 600 kvadrata stambenog prostora, a sve to je platila sa dva stana i pola miliona evra, uzetih od 1,1 milion evra koje joj je dao Stanko Subotić Cane neposredno posle ubistva Zorana Đinđića.
Ironično je to što je naslednica predratnog vlasnika od 2002. do 2010. plaćala porez na imovinu koju je koristila porodica Đinđić!
Novac koji je posle 5. oktobra iz inostranstva stizao kod Zorana Đinđića, koji je finansirao stranke tadašnje opozicije (po zaslugama) bio je toliko veliki da je smešno kada bi se reklo da je sve otišlo tamo gde treba. Njegov nekadašnji telohranitelj Nikola Sandulović je tvrdio da je ostao ogroman novac u Đinđićevim rukama kao i da taj novac nikada nije ušao u "regularne tokove". Za to je znao i Branko Vasiljević, njegov ubijeni telohranitelj, a evidencije o  prispeću novca i njegovom raspoređivanju, vodio je samo Zoran Đinđić, bez ijednog prisutnog lica ili, ne daj Bože, kontrolora.
Mnogi su se žalili iz tadašnjeg DOS-a na to što je Đinđić bio jedini i neprikosnoveni "blagajnik" i hteli su svoj deo kolača, ali...


Sud "nema uvid" u imovinu Đinđića


 U Prvom opštinskom sudu u Beogradu, gde se vodila rasprava o zaostavštini pokojnog premijera Zorana Đinđića, 10. decembra  2003. godine, konstatovano je da Đinđić za života nije napravio testament niti je sa bilo kim sklopio ugovor o zaveštanju.
Prvo opštinski sud se samo jednom oglasio saopštenjem o Đinđićevom testamentu. U tom saopštenju se kaže da je Rešenjem o nasleđivanju utvrđeno je da je od imovine Zoran Đinđić ostavio devizna sredstva na računima u Slavija banci i Nacionalnoj štedionici. Pored toga, Đinđić je svojim naslednicima ostavio akcije Koka Kole i spisak izdavačkih preduzeća koja mu duguju honorare za prevode filozofskih knjiga, kao i knjiga koje je on napisao.
Međutim, koliko je sredstava na Đinđićevim deviznim računima, u sudu tada nisu mogli da kažu. Zvanično, "sud u to nije imao uvid".
Tokom ostavinske rasprave o deviznim sredstvima Zorana Đinđića brojevi njegovih bankovnih računa nisu pominjani  u Prvom opštinskom sudu. Kada je reč o nekretninama, Zoran Đinđić ih, prema tvrdnjama ovog suda, nije ni imao! Stan na Studentskom trgu, u kojem je Đinđić živeo pre nego što je postao premijer, nije se vodio na njegovo ime!
Akcije Koka Kole, koje je lider DS-a ostavio svojim naslednicima, kupovao je u više navrata. Zvanično, to je uradio samo tri puta. U prvom paketu je bilo 318, u drugom 410, a u trećem 2.442 akcije. Ali, danas je već sasvim izvesno da tih akcija ima znatno više. Prema zvaničnim podacima Beogradske berze, cena jedne akcije Koka Kole iznosila je 2.250 dinara. Lako bi bilo izračunati koliko Đinđićeva porodica od toga danas prihoduje, kad bi se ušlo u trag broju akcija.
Poznato je i da je Zoran Đinđić svojevremeno preko šabačkog preduzetnika Stanka Popovića kupio akcije Sojaproteina iz Bečeja. Kako su u to vreme radnici fabrike štrajkovali, uključena je Jedinica za specijalne operacije (JSO) kako bi novim vlasnicima omogućila da uđu u posed. Radnici su prebijeni i ućutkani, a Popović je pomenute akcije svojevremeno preneo na Victoria Group, holding koji je u svom posedu imao desetak preduzeća. Ružica Đinđić je nasledila i ove akcije koje se ne pominju u ostavinskom postupku.
Upućeni tvrde i da je Ružica Đinđić, zajedno sa Aleksandrom Vlahovićem, posredno kupila Vino Župu iz Župskog Aleksandrovca. Kao nominalni privatizacioni kupac pominje se jedan manje poznati lokalni političar Radomir Šljivić, poznat po fizičkim obračunima sa političkim neistomišljenicima.
Ovakvi i slični slučajevi trgovine (i nasilja koje je pratilo te "akcije"), samo govore da je status Ružice Đinđić u Srbiji poseban, te da država iz nekog razloga sa ovom udovicom posluje kao sa sebi ravnopravnim partnerom.

Takođe treba reći i to da baš niko iz državnih institucija nije postavio pitanje bezbroj nelogičnosti koja prate testament Zorana Đinđića, i time dokažu ili odbace priče koje već godinama kruže o njegovoj basnoslovnoj imovini. Naravno, ni  Ružica Đinđić nikada nije pominjala testament koji je Zoran ostavio, jer bi onda narod video šta je sve od imovine imala njihova porodica i šta sve nije prijavio kada je bio premijer, a onda bi se poteglo i pitanje odakle mu sve to.

http://www.theguardian.com/world/2003/mar/14/serbia.comment

Ко је убио Ђинђића?

Погледајте његово окружење:

Драгољуб - Крмиво Продукт, Чуме, Цане, Цептер, Сандуловић, Данко Ђунић, Беба Поповић, Чеда Јовановић, Коле - непрекидно.
Јовица Станишић, Легија, Спасојевић, Пецони, Бодо Хомбах, Беко, Колесар (Мишковићев човек), Јанушевић, Станко Поповић Сојапротеин, Родић - повремено.
Занимљиво је да је Ђинђић својевремено био у веома добрим односима са Арканом.

Било је ту још занимљивих ликова, сами изаберите ко је био тај ТАЈАНСТВЕНИ налогодавац!

Obratiti pažnju na 2:27 pa nadalje

BEOGRAD - Ružica Đinđić (56), udovica srpskog premijera Zorana Đinđića, lepotica je iz video-spota za pesmu koja je nekad bila izuzetno popularna u celoj SFRJ. Danas važ za najbogatiju udovicu u Srbij, inače poreklom iz nekog sela u blizin Valjeva (dakle seljanka)...

U tom spotu pojavljuje se, tada dvadesetogodišnja lepa studentkinja iz Novog Sada, koja je kasnije postala supruga premijera Đinđića.

Spot je režirao Boris Miljković, koji je tek nedavno obelodanio ko je misterizona devojka iz video-klipa.

Taj spot sam režirao davnih osamdesetih godina. Bila nam je potrebna je jedna lepa devojka, a znali smo jednu lepu iz Novog Sada i zvali smo nju. To je bila Ružica. Bila je veoma lepa, ličila je na Kim Vajld, koja je u to vreme bila velika pop zvezda. Zvali smo je, ona je pristala i mi smo to snimili...

Inače, Ružica je baš u to vreme kada se snimao spot bila u ljubavi sa muzičarom i bubnjarom Ivanom Feceom Firčijem, ako je suditi po onome što je on obelodanio pre nekoliko godina. On je, naime, u jednom intervjuu rekao da se zabavljao sa Ružicom u vreme kada su oboje imali dvadesetak godina, kao i da je njihova veza trajala dve godine.

Poenta posta?

Pljuvanje po Đinđiću?

DRAGOLJUB MIĆUNOVIĆ: Đinđić je hteo da predvodi Slobinu vladu

Prvi predsednik Demokratske stranke Dragoljub Mićunović otkrio je kako je Zoran Đinđić bio spreman da prihvati ponudu Slobodana Miloševića i još tokom devedesetih postane predsednik srpske vlade!

Ovaj iskusni demokrata poverio se u intervjuu najnovijem broju Ekspresa koliko je u to vreme i sam bio blizu da primi Miloševićeve darove u vidu ambasadorskog mesta u UN i fotelje ministra spoljnih poslova.

Mićunović se prisetio situacije u kojoj mu je Đinđić, kao tadašnji predsednik Izvršnog odbora DS, poverio da će na to pristati, a Mićunović ga je kao stranački šef odvratio od ove, u to vreme rizične vratolomije.
- I dođe meni Zoran i kaže: „Nudi mi Milošević da budem predsednik vlade.“ Pitam: „Pa šta ćeš da radiš?“ On kaže: „Mislim da to prihvatim.“ Upozoravam ga: „Jesi li video šta je uradio Ćosiću, Paniću, pa Avramoviću, upotrebiće te i onda skloniti!“ „A ne, ja ću staviti nogu u vrata, prevariću ja njega“, kaže meni Đinđić... Pitam ga: „Da l‘ ti stvarno veruješ da si najpametniji na svetu, pa ćeš svakog da prevariš?“ On me gleda zapanjeno i kaže: „Naravno, pa i ti sigurno to za sebe veruješ.“ Odgovorio sam: „Naravno da ne.“ Bio je veoma samouveren i neoprezan, kao većina mladih ljudi - ispričao je on.

Mićunović je šef diplomatije mogao da postane, kaže, 1991. ili 1992, jer je Milošević tu ponudu stavio pred njega u nameri da napravi vladu nacionalnog spasa sa DS i SPO.
- A onda, kad su planirali da Đinđić preuzme stranku i uđe u vladu, Milošević mi je nudio ambasadorsko mesto u UN. Rekao sam: „Vidim da vi mene terate iz zemlje, ali dok sam predsednik, ja pretendujem na tu vašu stolicu!“ „E, to ćete pričekati“, odgovara Milošević. Ja mu kažem: „Strpljiv - spasen“ - prepričao je Mićunović njegov poslednji susret s Miloševićem, uz opasku da ga tada nije mrzeo, kao ni ovaj njega.

Ko je ubio Đinđića?

NEBOJŠA ČOVIĆ:
Što se tiče Zorana, sa kojim sam mnogo iskrenije i bliskije sarađivao od mnogih koji se i dan danas pozivaju na njegov lik i delo, to pitajte "frizerku" sa Novog Beograda, a možete da pitate i bivšeg kruševačkog tužioca, ili Baticu i Sneki iz "Frigostroja”. Možda i na njih naletite u prestižnom hotelu”, ili u restoranu "Pilence” i na još neke "koloritne likove pretežno obojene u žuto.

http://sport.blic.rs/evroliga-1617/covic-odgovarao-i-na-pitanja-grobara-mnogi-kojima-se-divite-mogli-bi-da-nose-crno/86r3wx6

Jel to naša SNEKI umešana u celu stvar?

Autor:Frankfurter Allgemeine Zeitung

U tekstu se navodi da je Đinđić morao da umre, jer je svojim reformskim projektima posao opasan za podzemlje. Istina je međutim i da je Đinđić u oktobru 2000. bar na kratko morao da sklopi pakt sa mafijom – u vidu kriminalne specijalne jedinice Ministarstva unutrašnjih poslova, da bi ostvario pad diktatora Slobodana Milošević i dospeo na vlast, piše FAZ.

„Skoro tačno 18 godina posle Đinđićeve smrti Srbiju sada potresaju nova razotkrivanja veza između države i organizovanog kriminala. Lavinu je pokrenuo predsednik države Aleksandar Vučić, premda u pokušaju da demantuje kontakte između države i podzemlja“, piše FAZ.

U subotu uveče Vučić je održao dugu konferenciju za štampu koju je istovremeno prenosilo više od deset sprskih televizija. FAZ ocenjuje da je to bilo neobično čak i za uslove u Srbiji, koja se navikla na medijsku sveprisutnost predsednika države. Vrhunac izlaganja predsednika bilo je pokazivanje slika surovo osakaćenih tela i odrezanih glava. Bilo je najavljeno da će biti prikazane ovakve slike, zajedno sa upozorenjem da se deca sklone od televizora.

Prema izlaganju predsednika, na slikama su žrtve nedavno uhapšenog srpskog vođe mafije. Veljko Belivuk je do nedavno bio vođa jedne u Beogradu ozloglašene grupe huligana „Janičari“ iz krugova beogradskog kluba Partizan. Belivuk je na čelu ove bande navijača od 2016, nakon što je njegov, u krugovima mafije takođe ozloglašen prethodnik upucan u Beogradu, podseća FAZ.

„To što se država odjednom snažno suprotstavlja Belivuku i njegovim saučesnicima, kojima se na teret stavljaju ubistva, iznude, otmice i trgovina narkoticima, trebalo bi zapravo da bude razlog da većini pristojnog stanovništva u Srbiji lakne. Međutim, brojne indicije o vezama između izabranih vlastodržaca i teških kriminalaca u ruhu fudbalskih navijača navode u najmanju ruku na to da se postave pitanja, šta su stvarni razlozi za novu oštrinu na strani države – i koliko je ona ozbiljna“, piše FAZ.

Dodaje se da su od raspada socijalističke Jugoslavije pre tri decenije radikalni klubovi navijača najvećih beogradskih fudbalskih klubova Partizana i Crvene Zvezde postali baza za regrutaciju za srpsku mafiju, delom čak i identični sa njom.

„Reč je međutim pri tom o mafiji bliskoj državi koja često postupa po nalogu ili uz toleranciju nadležnih službi. Kao nagradu za poslušnost, država previđa lukrativne poslove huligana van stadiona. Primera radi na splavovima, čuvenim beogradskim brodovima za provode duž obala Save i Dunava, kontrolu drže firme obezbeđenja iz huliganskog miljea. A onaj ko kontroliše pristup splavovima za provode, taj učestvuje i u živoj trgovini narkoticima na njima“, piše FAZ

https://rs.n1info.com/vesti/faz-o-vucicevoj-najavljenoj-borbi-protiv-mafije/